Autor pet publicističkih knjiga, jedne zbirke poezije i jednog romana Ivan Ivačković, inače dugogodišnji novinar i rok kritičar, najavljuje čak tri nove knjige o jednoj temi – a tema je grupa Azra, s posebnim osvrtima na njenog vođu Branimira Džonija Štulića.
Prva knjiga, nazvana Kad fazani lete, trebalo bi da izađe uskoro u izdanju Lagune i govoriće o Azrinim i Štulićevim albumima. U ekskluzivnom intervjuu koji daje ovim povodom Ivačković za Novi magazin kaže: “Mislim da takva knjiga treba da otvori čitavu stvar jer ona govori o muzici opširnije nego naredne dve, a muzika je Azri – Džoniju pogotovo – bila od životnog i sudbinskog značaja.”
*Otkud ideja za tri knjige?
Izgleda da sam oboleo od megalomanije tipične za Džonija (smeh). Ali, šalu na stranu, zaista je jasno kako za priču o njemu i Azri nije dovoljna jedna knjiga. Bar ako hoćete da tu priču osvetlite iz nekoliko uglova, a pritom ne zamorite čitaoca.
*Vi ste generacija novog talasa. Jeste li knjigu Kad fazani lete pisali za ljude vaših godina?
Velikim delom je tako. Za moju generaciju ona će pre svega biti zbirka uspomena. Neke od njih su prisećanja na naše rane zanose i prve velike ideale, tako da ih čuvamo s posebnom pažnjom. Ali isto tako bih voleo da uz ovu knjigu neki koji su danas mladi bliže saznaju šta je sve pevao Džoni Štulić, sa Azrom i sam.
*Mnogi Štulića smatraju najvećom zagonetkom domaće rok muzike. Kakav je on, zapravo?
Mislim da u istoriji jugoslovenskog rokenrola ne postoji kompleksniji i komplikovaniji slučaj. U prvom delu karijere bezmalo je ličio na genija, u drugom na pajaca. Prosto da ne poverujete da je to ista osoba. Štulić će najpre ostati upamćen po periodu koji počinje 1979. objavljivanjem prvog Azrinog singla A šta da radim/Balkan, a završava se 1982. izlaskom albuma Filigranski pločnici. U tom periodu izrastao je u čoveka koji je oblikovao mišljenja i stavove jedne generacije. Međutim, tada nismo dovoljno dobro videli da je on ne samo čovek velikog dara nego i teških nemira. Eto takav je, to bi mogao da bude odgovor na vaše pitanje – on je čovek čiji su talenat i unutrašnji lomovi u presudnim trenucima imali jednaku snagu i dubinu, i to je odredilo njegovu sudbinu.
*Kada su problemi s kojima se borio postali vidljivi i njegovoj publici?
Većina nas počela je da ih registruje uz albume Kad fazani lete i Krivo srastanje. Oba su inače vrlo dobra – Srastanje pogotovo – mada nisu imala širok značaj prethodnih. Više su to bili Štulićevi obračuni s ličnim demonima nego sa društvenim anomalijama. Mada, opet, Krivo srastanje nije samo privatni, paranoični košmar nego i slika totalitarnog užasa. U jugoslovenskoj diskografiji neke su pesme sa Krivog srastanja ono što je u jugoslovenskoj, a bogami i svetskoj književnosti Kišova Grobnica za Borisa Davidoviča.
*A ukupan Azrin društveni značaj? Da li je moguće sažeto ga opisati?
Pa ako govorimo o tom značaju, onda pre svega treba reći da je on postojao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Posle toga počeo je da bledi, a sredinom osamdesetih više ga nije bilo. Dok je taj značaj krasio Azru, bio je pre svega vidljiv u Štulićevim tekstovima. Naravno, Azrina muzika bila je dostojna tih tekstova, savršeno im je odgovarala, što je bilo posebno uočljivo na koncertima.
Sve to, kao i Džonijev rani imidž disidenta i provokatora, bilo je pravi manifest pre svega lične, onda društvene i, najzad, kao prirodna i logična posledica – političke slobode. Ako mi dozvolite malo patetike, bila je to hrabro, pošteno i visoko podignuta zastava ispod koje su se okupljali oni kojima je dodijao već uveliko sklerotični jugoslovenski socijalizam.
Važno je i znati da to nije bilo okupljanje stada u kojem su svi morali da budu isti nego, naprotiv, okupljanje onih koji su želeli ukidanje uravnilovke, uniformnosti i kolektivizma – svega tipičnog za socijalizam. Štulić je komandovao vojskom koja je na lep način bila nedisciplinovana. Bio je, ako tako mogu da kažem, stožer plemenitog zajedništva čiji je cilj bila sloboda izražavanja.
*Kritika društva je nešto čemu je on bio vičniji od bilo koga drugog. Objašnjava li to njegov uspeh? Kao da se čekalo na nekog baš takvog…
To je svakako deo objašnjenja, i to veliki. Sve što sam malopre rekao možda bi moglo da stane u konstataciju da su Džonijevi tekstovi i Azrina muzika bili poziv na akciju. Taj poziv dobio je zamah posle Titove smrti i prkosio nameri njegovih naslednika da balsamuju poredak. Takvo balsamovanje bilo je za moju generaciju nepodnošljivije nego za bilo koju drugu. Mi smo hteli da korenito menjamo društvo, da potpuno razbijemo njegovu učmalost i počnemo da udišemo vazduh istinske slobode. Hteli smo da stanemo na barikade jednog velikog prevrata. Mislili smo, kao i oni koji su pre nas bili mladi, a pogotovo oni koji su bili mladi šezdesetih, da istinska sloboda postoji. Danas se više niko ne zamara takvim zabludama, ni kod nas ni u svetu.
*Interesantno je da Štulić nije imao nikakvih ozbiljnih problema sa vlastima. Iako je kritikovao sistem, nije snosio posledice.
Da, njega vlastodršci u SFRJ zaista nisu doživljavali kao pretnju. Tačnije, uglavnom ga nisu doživljavali ni na koji način. Većina njih jedva da je i čula za njega. Azra je bila jedinstven slučaj – bili su popularni, ali istovremeno i andergraund grupa. Na televiziji ih uopšte nije bilo, osim u najranijim danima, a u takozvanoj velikoj štampi bilo ih je malo. Osim toga, vlast u socijalističkoj Jugoslaviji imala je, ukupno gledano, mekan odnos prema rokenrolu. Nije mu stavila glavu na panj nego je pokušavala, i najčešće uspevala, da ga od prirodnog protivnika pretvori u neočekivanog saveznika. Zoran Miščević, pevač Silueta i jugoslovenski Mik Džeger šezdesetih, pisao je kolumne za Mladost, list Saveza omladine Jugoslavije. Nagrade i priznanja najviših institucija socijalističke omladine dobili su – i prihvatili – Šarlo akrobata, Pankrti, Marko Brecelj i drugi.
*Za vođu može biti korisno da ima oreol žrtve. Štulić nije stradao zbog svojih pesama, ali, eto, vaša generacija je u njemu ipak prepoznala svog predvodnika.
Možda je bolje reći glasnogovornika. Najvažniji deo Džonijeve publike, onaj koji se prvi okupio oko njega, zaista ga nije slepo sledio niti od njega pravio totem. To se radilo kasnije, i to su radili neki drugi. To se i danas radi, zapravo danas više nego ikada. Međutim, rana ljubav između Štulića i onih koji su ga razumeli nije bila samo snažna nego i neobično zrela. Popularna kultura ne zna za mnogo takvih situacija. U svakom slučaju, Štulić je slobodarskim pokličima dao umetnički oreol i nema nikakve sumnje da je on bio rođeni revolucionar. Imao je sposobnost da raznese stari svet kako bi nametnuo svoj. Ali postojali su i drugi razlozi njegovog uspeha. Na primer, pokazao je svoju romantičnu, ranjivu stranu i veliko majstorstvo u ljubavnim stihovima. U njima su se ljudi još lakše i brže prepoznavali nego u njegovoj društvenoj kritici. I, možda najvažnije, pevao je s neodoljivom iskrenošću. Kupio nas je mešavinom iskrenosti i pameti.
*U današnjoj muzici kao da više nema ni jednog ni drugog. A kritike društva ima najmanje, bez obzira na to što za nju u svim vremenima postoje brojni razlozi.
Pameti od jednog trenutka nadalje nije bilo ni kod Štulića. Posle Krivog srastanja on je uglavnom snimao gluposti. Iskrenost s kojom je to radio činila je celu stvar samo još komičnijom ili još tužnijom, kako hoćete.
Inače, u pravu ste, današnja muzika ne nudi ni mnogo pameti ni mnogo iskrenosti, a pogotovo je društvene kritike manje nego što bismo želeli. Rokenrol je izgubio snagu i uticaj. On više nije sila koja se iznenada pojavljuje i pokušava da promeni stvar, ako već ne može da je reši.
*Zašto?
Pa, s jedne strane, sistemi društvene represije, ne samo kod nas nego i u svetu, dovedeni su do podmukle perfekcije koja izaziva opštu obamrlost i u korenu ubija svaku volju za pobunom. Ti sistemi se sada manje služe pendrekom, pošto je vlast shvatila da su, na primer, rijaliti-programi efikasniji od batina. Sa druge strane, nema više pesama i pesnika onakvog formata kakav je, recimo, Štulić bio krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Nema više pesama koje mogu tako da pokrenu ljude. Rokenrol je potrošio svoju kreativnu snagu, ispraznio je baterije. Tako je izgubio sledbeništvo, a bez sledbeništva nema ni društvenog uticaja. Doduše, još uvek milioni ljudi dolaze da vide Džegera i Ričardsa, ali Džeger i Ričards odavno nisu revolucija nego zabava. Možda najbolja zabava na svetu, ali ipak samo zabava.
*Ima li šansi da se pojave neki novi Džeger i Ričards ili, kod nas, negde na prostoru bivše Jugoslavije, neki novi Štulić?
Nema, jer su Džeger i Ričards proizvodi svog doba, bar u meri u kojoj su ga menjali. Štulić takođe. Vreme socijalističke Jugoslavije i njene muzike pripada nekom prethodnom životu. Nema više samoupravnog rokenrola, osim u našim sećanjima i uspomenama.
*Rok kritičari su često pisali da je Štulić loš gitarista i pevač. Priznat je kao pesnik, ali ne i kao muzičar. Otkud to?
Malo iz neznanja, malo iz loših namera, eto otkud. Tako bar ja mislim. Valjda je sada mnogo jasnije koliko su te primedbe bile klecave. Nadam se kako danas svi razumeju da virtuoznost sama po sebi ne znači ništa, da je nevažna. Čak je ponekad veoma štetna. Meni je žao što Štulić nije ostajao ravnodušan prema zamerkama kako “ne ume da svira” i “ne zna da peva”, pa je, po svaku cenu dokazujući suprotno, oštetio ili upropastio nekoliko vrlo dobrih pesama. On bi morao i zvanično da bude rehabilitovan kao gitarista. To ne bi bila nasilna revizija istorije, neozbiljna zabava sa ozbiljnim posledicama kakvu, recimo, gledamo na pijanim “naučnim” i kvazipolitičkim vašarima u Srbiji ili Hrvatskoj, nego ispravljanje nepravde nanete čoveku koji je istinski važan za jugoslovensku kulturu i našu zajedničku prošlost.
*Kažete da je virtuoznost sama po sebi nebitna. A šta je bitno u Azrinoj muzici?
Moram prvo da kažem kako je za mene prava Azra samo ona koja je bila trio – Džoni Štulić, Boris Leiner za bubnjevima i Mišo Hrnjak na basu. Njena muzika je, kao i Štulićeva poezija, znatno doprinela da rokenrol počne da stiče uvažavanje na kakvo dotad nije mogao da računa. Štulić, koji je tu muziku pisao, pokazao se kao autor sposoban da istovremeno bude u dosluhu sa balkanskim muzičkim nasleđem, rokenrol tradicijom s naglaskom na Bitlsima i, najzad, novotalasnom erupcijom s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Sve u svemu, pokazao se kao autor izuzetne moći. Stvorio je jedinstven, specifičan i prepoznatljiv zvuk. Ali u nastanku tog zvuka velike zasluge imaju Leiner i Hrnjak. Oni nisu bili samo vrhunske zanatlije nego i muzičari koji su umeli da ilustruju Štulićeve ideje na kreativan, originalan način. Njih dvojica su u stvaranju zvuka i identiteta Azre učestvovali daleko iznad mere koju je Štulić priznavao.
Ako su njemu nepravdu naneli rok kritičari, onda je on to učinio potcenjujući najbolju ritam sekciju koju je jugoslovenski rok ikada video. Sedeo je iza Štulića i drugi bubnjar, bio je uz njega i drugi basista, ali to nije moglo niti da se poredi sa blistavim sviranjem Leinera i Hrnjaka. Bez njih dvojice on nikada ne bi nastao, niti bi ikada bio tako veliki i važan.
*Možemo li Džonija Štulića smatrati najvećim pesnikom jugoslovenske rok muzike?
To je uvek pomalo – ili malo više – i stvar ličnog ukusa i senzibiliteta, tako da je teško odgovoriti. Ali, mislim da niko neće sporiti kako je on najviše doprineo približavanju akademske i popularne poezije, u čijem je uzajamnom odnosu dugo bilo mnogo prezira i podsmeha. Doduše, nije on to radio prvi. Na primer, Goran Bregović je pre njega pokazao ozbiljne pesničke uzlete. Dovoljno je da se setimo kako je Bregovićeva Sanjao sam noćas da te nemam izašla tri godine pre prvog Azrinog singla.
Naravno, kao što nije bio prvi, tako Štulić nije bio ni poslednji rok muzičar koji je brisao granicu između elitnog i popularnog pesništva. Bora Đorđević nam je, recimo, u pesmi Dobro jutro iz 1982. ponudio neke od najlepših stihova ikada napisanih o Beogradu. Mislim da neću preterati ni ako kažem da nas je tri godine kasnije zadivio pesmom Pogledaj dom svoj, anđele, istinski potresnim protestom protiv licemerja i nečoveštva.
Dakle, u jugoslovenskoj rok muzici – i popularnoj muzici uopšte jer tu su i šansonjeri Arsen Dedić i Đorđe Balašević – javili su se ljudi čije pesništvo možemo smatrati veoma ozbiljnim. Ali ipak se čini da niko od njih – čak ni Bregović, koga je Štulić smatrao jedinim konkurentom –u svojim stihovima nije pokazao toliko pronicljivosti i inteligencije, toliko sposobnosti za širok i istovremeno britak zahvat, a ni takvu veštinu u kombinovanju tradicionalnog i modernog, koliko svega toga ima u najboljim Štulićevim stihovima.
(novimagazin.com)
