Na prekjučerašnji dan, 13. septembra 1933. u Sijekovcu kod Bosanskog Broda, rođen je Duško Trifunović jedan od najvećih pesnika sa prostora bivše Jugoslavije.
Iako je bio jedan od najvećih živeo je skromno, a kažu da je skromnost vrlina velikih ljudi. Zbog te vrline nije naplatio nijednu pesmu od kojih su mnoge postale vanvremenski hitovi.
I živeo je vanvremenski – između materijalnog i nedokučivog, pesničkog sveta. Takav način života mnogima nije bio shvatljiv. Zato su se u medijima godinama pojavljivale spekulacije o tome da je pesnik živeo i umro u bedi.
To je bio povod da naš poznati stručnjak za bezbednost i terorizam Darko Trifunović, čiji su otac i pokojni pesnik bili braća od stričeva, u razgovoru za portal Espreso otkrije pojedinosti iz života Duška Trifunovića.
– Ta činjenica da je Duško davao, a nikad nije uzimao ne daje nikome za pravo da kaže kako je Duško živeo u bedi i spavao po vozovima, jer nije imao gde da spava. Nas kao članove njegove porodice pogađaju takve, neproverene priče ljudi kojima je Duško pomogao, a sada ružno pričaju o njemu. Nikada im nijednu pesmu Duško nije naplatio, a oni govore da je umro u nemaštini. On je tako izabrao, a tu je razlika. Želeo sam da mu kupim krevet i kompjuter, ali Duško nije hteo ni da čuje. Krevet mu je bila škrinja sa četiri starinska ćilima i čaršavom. Koristio je staru pisaću mašinu, koja je, prema rečima mog strica, davala poseban ritam njegovim pesmama. On se odrekao zemaljskih stvari. Sama činjenica da Duško nije naplatio nijednu svoju pesmu pokazuje da ga nije interesovalo blago ovoga sveta. Ako neko može da govori o životu mog strica onda smo to mi, njegova uža familija, i Pero Zubac s kojim je provodio dosta vremena. O Dušku ne vidim da pričaju pesnici, nego ljudi koji su načuli neke priče. Zato nas pogađa kada negde pročitamo kako je umro u bedi, ostavljen, sam. To nije tačno. Kakva je to beda kada neko za života dobije blago da njegove stihove pevaju slavuji i da te pesme postanu vanvremenski hitovi – kaže Darko Trifunović.
Duško Trifunović objavio je više od 85 knjiga, najviše poezije, a napisao je i četiri romana. Oko tri stotine njegovih pesama je komponovano i snimljeno.
– Bio je jako blizak sa Arsenom Dedićem. Pogodilo nas je što Arsen nije bio na Duškovoj sahrani, ali pretpostavili smo da je tada bio bolestan. I za njega je napisao nekoliko pesama. Vajta mu je bio izuzetno simpatičan. Svi oni kojima je poklanjao svoje pesme, a bilo ih je mnogo, ukazali su mu zahvalnost tako što su te stihove otpevali na taj način da je Dušku bilo drago svaki put kada ih čuje. Izvođači tih pesama bili su Duškova duhovna deca, ističe Darko.
Poslednja Duškova pesma koju je neko otpevao bila je “Ima nešto u tom` što me nećeš” . Sećam se da mi je rekao “Ko je taj Željko Joksimović? Traže mi pesmu, ali ima neka Leontina koja prepravlja stihove. Ja nikada nikome nisam ništa naplatio, a šta sad treba? Da mi neko prepravlja pesme?” Ipak, ubedio sam ga da Željku da pesmu, jer smatram da je Joksimović kompletan pevač. Posle par meseci, kada je pesma izašla, pozvao me ljut i rekao da mu je Leontina prepravila poslednju strofu. Rekao sam mu da i meni tako bolje zvuči. Od tada smo malo manje kontaktirali. Neko je bio malo ljut, ali ništa strašno – priča Trifunović.
Darko se prisetio i odlazaka na železničke stanice i neke čudne veze njegovog strica i vozova.
– Ja sam ga lično vozio na taj voz koji pojedini ljudi pominju u nekom sasvim drugom kontekstu priče. Sećam se da sam ga tada pitao gde će, a on je odgovorio: “Imam novu pesmu. Treba da je složim u glavi. Ne razumeš ti to… Kada udaraju pragovi o voz meni poslože stihove u glavi. ” To nije bio čovek koji ne zna gde ide, koji luta bez cilja. On je išao vozom do Užica, Skoplja, pa nazad, da bi mu se pesma složila, a ne zato što nema gde. Dakle, to nije bilo pitanje siromaštva i toga da nema gde da prespava. To je bilo pitanje tog njegovog drugog sveta koji najbolje može da razume samo drugi pesnik – poručuje Darko Trifunović.
U toku razgovora Darko se dotakao priče o Duškovom odlasku iz ratom zahvaćenog Sarajeva i dolasku na “ovu stranu Drine”.
– Iz Sarajeva je 1992. godine prvo došao kod nas u Beograd. U rukama je imao samo ključ od stana kojeg su zapalili u Sarajevu. Rekao nam je da je ubijen. Kada smo ga pitali zašto to kaže, odgovorio je da je završavao knjigu koja je trebalo da zaokruži njegov opus, ali nije uspeo da je spase iz stana koji je goreo. Svi oni koji su tada palili u Sarajevu, znali su dobro čiji stan pale. Ali im to nije bilo bitno. Važno je bilo da se zapali sve što je srpsko. Ponudili smo da mu nađemo garsonjeru u Beogradu, ali on to nije hteo. Rekao je da ga to ne interesuje i otišao je kod Kamenka Katića koji je imao svoju farmu. Kamenko je voleo karte, a Duško to nije voleo. Ali prijalo mu je Kamenkovo društvo. U to vreme pominjalo se čak da mu je Slobodan Milošević nudio da bude direktor RTS-a ili neku drugu visoku funkciju. Ali je Duško rekao da ga ni to ne interesuje – kaže Darko.
Duško je poslednje godine života proveo u Novom Sadu, preminuo je 28. januara 2006.godine i po sopstvenoj želji počiva na brdu Čerat, u Sremskim Karlovcima.
– Bio je srčani bolesnik, ali nije želeo da se leči. Hteo je da umre. Na dan njegove sahrane, kada su iznosili kovčeg iz kapele, na nebu se od tragova aviona pojavio broj osam, kao znak beskonačnosti. Uzor mu bio je Branko Radičević koji je rođen u Slavonskom Brodu, a Duško je rođen u blizini Bosanskog Broda. Kada su se ova dva pesnika rodila razdvajala ih je reka, a sada ih razdvaja, ili bolje reći, spaja Fruška Gora. Verovatno se negde druže tamo gore i pišu pesme za anđele. Pesnici ne umiru. U Izraelu kažu da čovek ne umire fizičkom smrću, već zaboravom. Ali pesnike nikada neće zaboraviti i zato su oni besmrtni. Duško je bio svoj čovek. Uvek između dva sveta – ovog, ovozemaljskog i onog nedokučivog, sveta pesnika. Materijalne stvari ovoga sveta nisu ga interesovale – završava ovu priču Darko Trifunović, koji je za portal Espreso evocirao uspomene na život i delo svog strica, velikog pesnika Duška Trifunovića.
(espreso.rs)
