PIŠE: Srđa Trifković
U trenutku nastanka ovog teksta nije sigurno kada će uslediti nova ilegalna agresija zapadne koalicije, predvođene Sjedinjenim Državama, protiv još jedne zemlje koja nijednu od napadačkih sila ničim nije ugrozila. Malo je verovatno, međutim, da do napada neće doći.
Teško da će „preovladati razum“ – kako to dobronamerni, ali površni komentatori vole da kažu – iz prostog razloga što naručioci, režiseri i vojno-politički eksploatatori tobožnjeg napada na civile hemijskim otrovima u istočnom predgrađu Damaska nisu nerazumni u konvencionalnom smislu. Oni žele da ostvare određene vojno-strateške i političke ciljeve i pritom pribegavaju uhodanim scenarijima koji su se kroz istoriju pokazali savršeno upotrebljivim.
Naravno, motivaciona struktura i sveukupni pogled na svet režisera predstojećeg napada na Siriju i pobornika eskalacije sa Rusijom nesumnjivo odišu poodmaklom psihopatijom i(li) sociopatijom.
Shodno Dijagnostičkom priručniku mentalnih poremećaja Američkog psihijatrijskog udruženja iz 2013, četiri osnovne kliničke karakteristike su im zajedničke:
- Odbacivanje ma kakvih zakonskih stega i društvenih normi;
- Nepoštovanje i nepriznavanje prava drugih;
- Nesposobnost za osećanje empatije, kajanja ili krivice
- Sklonost ka nasilju, uključujući ubistva.
Shodno navedenom, nema suštinskih razlika između ličnosti Al Kaponea, Hajnriha Himlera, Medlin Olbrajt ili Tonija Blera. U njihovom ludilu, međutim, ima sistema; stoga naglašavamo da oni nisu konvencionalno „nerazumni“.
I te kako su sposobni da u sprovođenju ludačkih namera koriste racionalna sredstva:
- U zimu 1915. Britanci su prevozili oružje i municiju na putničkom brodu „Luzitanija“ iz Njujorka za Liverpul sa jasnim ciljem da Nemce podstaknu da je potope i time doprinesu ulasku SAD u rat.
Paljevina Rajhstaga početkom 1933. iskorišćena je za brzu likvidaciju vajmarskog parlamentarizma i zavođenje nacističke diktature.
„Napad“ esesovaca u uniformama poljske vojske na nemački radio-odašiljač u Glajvicu 31. avgusta 1939. označio je početak Drugog svetskog rata.
- U Sarajevu smo čak tri puta bili svedoci režiranih masakra po narudžbi, u proleće 1992, zimu 1994. i leto 1995, sa poznatim posledicama.
- Potom je Vokerov koreografisani „masakr“ u Račku predstavljao uvod u Rambuje i bombardovanje Srbije.
- Tvrdnje o Sadamovom arsenalu oružja za masovno uništavanje takođe su obavile posao marta 2003.
Lista je duga i bogata. To što se naknadno neki scenariji raskrinkaju (ne uvek, ne svi!) nije bitno, magarac je uveliko pojeden.
Svejedno, fascinira spremnost režisera sadašnje medijsko-političke a uskoro i vojne drame da podižu uloge naizgled nesrazmerno benefitima eskalacije.
S obzirom na jedinstvo agresivno rusofobnih stavova u vodećim prestonicama na obe strane Atlantika, što je došlo do izražaja u vezi sa „lažnom zastavom“ Skripalj, stiče se utisak da je postignut visok nivo konsenzusa među pripadnicima severnoameričke i zapadnoevropske elite da je došao trenutak za upućivanje izazova Rusiji na koji ona neće biti sposobna da adekvatno odgovori bez rizikovanja ishoda na koje ni sama nije spremna. U celini mlak i neodlučan odgovor Moskve na ukrajinski izazov u zimu i proleće 2014. uliva stratezima dominacije kompletnog spektra nadu da će se povlačenje podvijena repa ponoviti i na Bliskom istoku.
Ključno pitanje globalne strategije Kremlja, agresivni odnos Zapada prema Rusiji, ostaje nerešeno sve dok se ponavljaju fraze o nekom „partnerstvu“.
Još pre deset godina, ruski ambasador pri NATO Dmitrij Rogozin je sarkastično konstatovao da „NATO poziva ruskog medveda da pođu zajedno u lov na zečeve. Medvedu, međutim, nije jasno zašto su NATO lovci poneli puške za medvede“?
Jedinstven i jasan odgovor na to pitanje u Moskvi još uvek ne postoji, kao što sam mogao da se uverim tokom dve posete u dva meseca. Takođe nema ni precizne analize zašto u Nemačkoj i Francuskoj nema vidljivijeg roptanja angloameričkom diktatu, koji je NATO pretvorio u puko sredstvo za postizanje atlantističkih strateških ciljeva.
Od sloma SSSR 1991. godine, Rusija pokušava da artikuliše svoje strateške ciljeve i definiše svoju spoljnu politiku shodno „tradicionalnim“ nacionalnim interesima. Ona se sudara sa kulturološkom antipatijom i geopolitičkom agresijom Zapada kao celine, uperenim protiv Rusije-kao-takve.
Hegemonistička država iz senke u Vašingtonu i dalje svaki kutak globusa tretira kao američko dvorište, kao što smo videli na brzom aranžmanu lažne zastave u Damasku nakon što se Tramp drznuo da izjavi kako želi da povuče sve američke snage iz Sirije.
U kritičnim danima koji predstoje, Putin ne sme sebi dopustiti da prvi trepne. Ako i za trenutak ispolji neodlučnost, status Rusije kao velike sile i njega lično kao kredibilnog lidera biće doveden u pitanje.
Ne po prvi put Rusija se suočava sa egzistencijalnim izazovom agresivnog Zapada. Istim putem bez povratka pošli su tokom vekova Šveđani, tevtonski vitezovi, Poljaci, Francuzi i Nemci, sa poznatim ishodom. Ne po prvi put, njen odgovor tom izazovu mora da bude smiren, ali granitno čvrst, jer bitka živaca, a možda i drugih sredstava, koja Rusiji predstoji, nije samo njena.
(sveosrpskoj.com)
