Prvi roman jednog od najuticajnijih srpskih dramskih pisaca Siniše Kovačevića – “Godine vrana”, predstavljen je u Beogradu.
Radnja romana odvija se u vremenu Prvog svetskog rata i prve godine slobode, vremenu neočekivanih ljubavi, oficirskih dvoboja, tihih sahrana, bežanije, spasavanja časti. Vremenu prekog suda, vešala i izroda, vremenu kada čak i vrane napadaju grad i nebo pretvaraju u crni oblak.
O literarnom prvencu Siniše Kovačevića govorio je književni kritičar Gojko Tešić, a odlomke iz romana “Godine vrana” čitali su glumci Nenad Hadži Maričić, Bojana Stefanović i Miodrag Krivokapić.
Događaju je prisustvovala porodica Siniše Kovačevića – supruga Ljiljana Blagojević, ćerka Kalina Kovačević, mnogobrojni prijatelji i poštovaoci.
Promociji knjige, u izdanju kuće “Vukotić medija”, prisustvovale su i brojne ličnosti iz javnog i političkog života, među kojima Dragan Ðilas, Vuk Jeremić, glumac Tanasije Uzunović i novinarka Vesna Dedić.
Reč je o priči koja nas vraća u doba Prvog svetskog rata, period o kome vrlo malo znamo, i u ratni Beograd – grad bez muškaraca, grad žena i dece koje straši čak osam vešala na platou između “Balkana” i “Moskve” dok preživljavaju tri okupacione zime, najhladnije koje su se dotad pamtile.
Radnja, kaže pisac, dotiče i 1916. i 1917, ali najvećim delom se odvija od trenutka ulaska srpske vojske u Beograd i u poratnim, ništa manje teškim godinama.
– Rat je užasan kada počinje, svojim očnjacima, da vam kida grkljan i nabada vas na rogove, ali zna da vas udari i zadnjim nogama i da vas dobro ošamari repom, ništa manje užasan ni po svom završetku – kaže Kovačević.
– Oni koji su prošli svu tu golgotu, prelazak preko Albanije, Mačkov kamen, Kajmakčalan, mislili su da je to kraj, ne znajući kakav vas užas može dočekati na kućnom pragu posle tih silnih stradanija – dodaje on.
Poznati pisac ističe da nije obletničar i da je slučajnost što se njegov roman, koji govori o Prvom svjetskom ratu, pojavljuje baš na stogodišnjicu završetka ovog krvoprolića.
– Uostalom, bilo da pišete o Altamiri ili o vremenu koje je 3.000 godina ispred našeg, vi uvek pišete o svom vremenu – smatra Kovačević.
U Beogradu, koji je bio spreman da bude večiti austrougarski grad, u kojem su decu spremali da budu lojalni građani te imperijalne tvorevine, vrlo lepo se primio osamnaestovekovni običaj da se oficiri tuku u dvobojima. Pisac otkriva i taj paradoks – da neko ko je prošao golgotu, vratio se kao pobednik okićen peškirima devojaka, doživi takvu besmislenu smrt u “odbrani časti”.
(Tanjug, Novosti, foto: gloria.rs)
