PIŠE: Slobodan Reljić
U zvaničnom dokumentu Ministarstva odbrane Velike Britanije od 11. jula 1995. godine – o događajima koji su prethodili dešavanjima u Srebrenici, kao i reakciji holandskog UN bataljona nakon što su ušle trupe Vojske RS – nije obelodanjeno ništa što se nije znalo.
Jer, i pre četvrt veka su Medlin Olbrajt i Toni Bler, a možda i Bil Klinton znali da je to samo „korisna laž“. Znali smo to i mi i svako ko je ikad poželeo da se suoči s poznatim činjenicama. Ali se ovo, ipak, može uzeti kao nova bela kockica u crnom mozaiku.
Uticaće to na dodatno na otapanje izvikanog proglasa Zapada o „genocidu o Srebrenici“. Posebno ovako raštimovanog i oslabljenog Zapada. Ali, putovaće još „Majke Srbrenice“ po svetu da budu detalj u spektaklima koji su inženjernig potrebne istine. Jer se u takvim konstruktima racionalno mišljenje guši detaljima nesreće. A to je municija zapadne liberalne propagande.
Pojava majke koja je izgubila sina, u trenu, poštena čoveka ostavlja bez reči. Ali, kontekst u kojem se smrt dogodila može promeniti što-šta. Čak da dovede do potpuno suprotnog stava, a da se uvažava bol majke.
Jer majčinska bol je arhetip ljudskog postojanja a ratna pravila su naknadno dopisana. I u njima je ljudska bol tek paragraf pravnog dokumenta. Prava se drže promišljeni i slabiji. Silnici samo kad ne vide da im šteti.
Još početkom sedamdesetih godina Noam Čomski i Edvard Herman – intelektualci od stava i čojstva –povodom ubilačkog terora SAD u Vijetnamu spremili su knjižicu Kontrarevolucionarno nasilje: krvoproliliće u činjenicama i propagandi.
Knjižica je to zbog obima, ali – sadržaj je bio takav da se nije smeo obelodaniti.
Autori su podsetili da je američkim krvoprolićima u Vijetnamu (1954-1973) prethodila serija „ujka Sema“ koja počinje u XIX veku: „Filipini (1898-1973), Tajland (1964-1973), Indonezija (1965-1969), Kambodža (1965-1973), Istočni Pakistan (1971), Burundi (1972)“ (prema knjizi „Politika genocida“, Beograd, 2010).
Ali, to nije serija spontanih izliva nasilja Sjedinjenih Država, kao super-sile, nego su se „američki zvaničnici, uz pomoć medija i intelektualca bliskih vlasti angažovali u ‘upravljanju zločinima’, stvarjući tok propagande koji skreće pažnju sa nasilja koje organizuje i odobrava Amerika na nasilje njenih neprijatelja“. Zbog toga „postoje dobra i loša krvoprolića – ona koja se mogu ignorisati i na koja se treba sa zgražavanjem usresrediti“.
Ne treba vam mnogo truda da ove tokove prepoznate u „srebreničkom genocidu“.
Deca kojoj Ratko Mladić daje čokoladice i pakuje ih u autobuse da ih voze iz Srebrenice su jasan dokaz „genocidnosti“ srpskih vojnika, dok preklana srpska deca u Kravici i susednim selima nisu dokaz ni za sudsku presudu izvršiocu Naseru Oriću.
Idemo dalje. Čomski i Herman su kategorizovali krvoprolića u četiri vida: konstruktivna, benigna, zlikovačka i mitska (podkategorija zlikovačkih).
Kad ubijaju Amerikanci – to je konstruktivno (njihovi mediji će objaviti da je to zbog mira u svetu, ljudskih prava, zaštite manjina, uvođenja demokratije, itd); benigni su zločini američkih saveznika ili klijenata (oni pomažu konstruktivnost, a ako im se i „omakne“ nešto što bi zle oči mogle videti kao zločin, to je iz humanitarne namere); ali takav tretman nikad ne mogu zaslužiti „loši momci“ – šta god da čine oni čine zlo, a i kad učine nešto dobro to je samo još veće zlo jer može da naruši jasnu sliku „zločinca“.
I zato „države koje su meta Amerike“ šta god da čine su zlikovačke i one proizvode toliko zla da zapadni mediji mogu da o njima pričaju mitove kao o zločincima – upoređujući ih sa Hitlerom, podmeću im koncentracione logora, šire slike o stotinama hiljada silovanih jadnih žena…
U toj knjižici Čomski i Herman su utvrdili da „slobodni mediji“ i „nezvisni novinari“ vodeće zemlje „slobodnog sveta“ nisu nalazili da je upad SAD u Vijetnam „agresija“. „Iako je ubijeno više od tri miliona ljudi, na to se nikad nije gledalo kao na masakr ogromnih razmera, seriju krvoprolića ili genocid, mada su bombardovanje i hemijski rat za sobom ostavili uništenu zemlju, veliki broj invalida i mnoštvo genetskih oštećenih.“
Doduše, „pitanje opasnosti od krvoprolića“ moglo je biti postavljano ali „samo da se razmatra ono što bi se moglo desiti saradnicima američkih okupacionih snaga posle… američkog povlačenja“.
S druge strane, „ubistva koja je vršio vijtenamski pokret otpora srdito su i s zgražavanjem označena kao terorizam ili nešto još gore“.
Tada još nije bio u masovnoj upotrebi pojam genocid.
Sami mediji su bili deo ratne državne operacije sa zadatkom da učestvuju „u prikrivanju pravog krvoprolića, uključujući njihovo prihavatnje brojki ratnih zarobljenika i nestalih“ i nikad se ne bi usprotivili onome „što državna propaganda od njih može da očekuje“. Reakcija igrača koji je sebe nazvao „međunarodna zajednica“ „na ova masovna ubijanja je – potpuna tišina“.
Vijetnam je bio samo beočug u lancu. I kad je Oliver Stoun pre dve godine sabirao američki učinak – mogao je da kaže da su intervenisali „u više od 100 država, invazijama, promenama režima, izazivanjem ekonomskog haosa, ili hibridnim ratom- mekom moći- kako god da to zovete“.
I podseti Stoun da je sada „u modi da se napadaju republikanci, Tramp i sve to, a da se izbegavaju Obamini i Klintonovi. Ali, zapamtite ovo, u 13 ratova koje smo započeli u poslednjih 30 godina, i 14 biliona dolara koje smo potrošili i stotine hiljada života koji su zbrisani sa zemaljske kugle – zapamtite da to nije bio jedan vođa već sistem, i demokratski i republikanski.“
Liberalni sistem!
Poseban je cinizam kad globalni masovni ubica objašnjava kako nije važan broj žrtava.
U jednoj raspravi koju su 2009. organizovale Ujedinjene nacije, u kojoj su učestvovali Garet Evans i Noam Čomski, bivši ministar inostranih poslova Australije reče da je „zaista nemoguće biti precizan što se tiče brojeva“, jer nekada nije važno „hiljada, stotina hiljada, ili čak milion žrtava“, međutim lojalni klijent koji je služio „međunarodnu zajednicu“ kao činovnik svoje vlade objasnio je kako manje može biti veće:
„U drugim slučajevima cifre su znatno manje. Jasno se sećamo užasa Srebrenice, a tu govorimo o sedam ili osam hiljada ljudi, u poređenju sa šestocifrenim brojevima. Da li je Račak na Kosovu 1999. bio dovoljan da prouzrokuje reakciju međunarodne zajednice sa svojih četrdeset i pet žrtava?“
Ali, čitalac ne bi trebalo da se čudi nad takvim bezočnim zaključcima! Čuj Račak i tri miliona ubijenih Vijetnamaca! Zar se i to može?
Može, čitaoče, u svetu u kome živimo. I u liberalnom sistemu! Čak je to nametnuto kao „normalnost“.
A kad bi imali mogućnost da zagrebete oko ovakvog govornika svašta biste našli. Jedno je što Garet Evans prati „dobar znak“ iz Vašingtona, a drugo je što Vašington dopusti da se klijenti malo i naplate.
Evans je kao ministra inostrnih poslova svoje države (1988-1996) bio jedan od glavnih radnika na Ugovoru o nafti između Australije i Indonezije gde je australijskim firmama dato da kopaju i instražuju u naftom bogatoj „indonežanskoj pokrajini Istočni Timor“.
To je cena što Australija priznaje indonežansko nasilno osvajanje te teritorije „uprkos nekih 200.000 mrtvih u Istočnom Timoru koji su ‘posledica indonežanske invazije i okupacije’, što je otprilike trećina stanovništva – procentualno više od broja ubijenih u Kambodži pod režimom Pola Pota“.
Zaključak je da se smrzneš. Preskočiti likvidaciju trećine stanovništva jednog naroda na njegovoj zemlji, a doskočiti na Srebrenicu sa brojem masakriranih u osveti koji se meri stotinama i onda još korak do Račka – može samo čovek koga ne zanima ništa sem pljačke. I kome je ideologija – pljačka nemoćnih.
Još je poraznije što se taj cinizam u zapadnoj civilizaciji označava kao – konstruktivan.
Kad bi u zemljama nastalim od bivše Jugoslavije bilo istraživačkog novinarstva – i izvan redakcija koje plaćaju a onda i nagrađuju iz američkih ambasada – onda bismo mi znali koliko se „evansa“ namirilo u našim rudnicima, u bankarskim podružnicama, konsultativnim i savetničkim poslovima, u medijskoj industriji i gde već ne.
Jedni su podržavali proglašenje „genocida“, drugi bombardovali, treći nas uvlačili u NVO-mreže „otvorenog društva“ kao u svinjsku kaljugu. I zato će na svaki predlog „hajde da istražimo šta se desilo u Srebrenici“ hiljade strela otrovanih vakcinom protiv prava da postavljate bilo kakvo pitanje zamračiti nebo. Ubijaće vas kao Petera Handkea ili Harolda Pintera. Doduše, sa manje strasti.
Ovaj Garet Evans (čije ime uzimamo kao pokrivalicu za sav taj „genocidijanski front“) je iz kulture koja baštini i Sokrata, Pavla iz Tarza, Svetog Avgustina, Franju Asiškog, Imanuela Kanta, Fjodora Dostojevskog, Nikolu Teslu, Čarlija Čaplina, Bertranda Rasela, Džordža Orvela. Ali su kopljanici sistema (!) koji je vojno-industrijsko-bezbedonosni-finansijski-medijski kompleks, „zovite ga kako hoćete“, kaže Oliver Stoun.
I dodaje: „To je sistem koji se održava pod izgovorom da su to pravedni ratovi, da su opravdani u ime naše zastave, koja ponosno vijori nad našim životima. Naša zemlja je postala mnogo prosperitetnija za mnoge, ali u ime tog bogatstva ne možemo da opravdamo naš sistem kao centar za svetske vrednosti, sve dok izazivamo tolike ratove i haos u svetu.“
Ovo je suština. Koncentišite se na reč: sistem. Problem je u sistemu. Liberalnom sistemu koji tone u vrtlogu istorije čiji smo i mi deo. Svedoci i učesnici. I ne kažite, pa šta mi tu možemo, nego se uvek setite kako „treptaj leptirovih krila u Brazilu može uzrokovati tornado u Teksasu“.
Kad se mnogo toga nakupi, malo može biti sve. A ovo je vreme krize. Vreme preloma.
Vraćamo se opet onoj knjižici o „krvoproliliću u činjenicama i propagandi“ iz 1973. koja „nije nikad izdata.
Zvaničnici koporacije, velike medijske firme Vorner publišing, videli su knjigu neposredno pred izdavanje. Nikako im se nije svidela, te su je odbacili, dok je izdavačka kuća Vroner modular ubrzo raspuštena.“ Sadržaj ove knjige posle je uklopljen u veći tekst i postao dostupan javnosti 1979. pod na naslovom The Washington Connection and Third World Fascism (Vašingtonska veza i fašizam Trećeg sveta).
Naravno, nije to vidljivo uticalo na stanje stvari: „američki zvaničnici, uz pomoć medija i intelektualca bliskih vlasti» i dalje suvereno „upravljanjaju zločinima“.
U sistemu laži istina jeste otrovna, ali proces traje.
Kad se super-star tima „konstruktivnog genocida“ Kristijan Amanpur, novinarka Si-eN-eNa, 2008. dala na istražvanje „genocida širom sveta“ – rezultat je bio dokumentarac Scream Bloody Murder („Vrišti krvavo ubistvo) – preskočena su „beskrajna polja smrti u Vijetnamu i Indoneziji“, a autorka se koncentrisala na Nemačku u vreme nacista, Kambodžu pod Crvenim Kmerima, Irak pod Sadamom Huseinom, Bosnu i Hercegovinu od 1992. do 1995, Ruandu i Darfur. Ocena za autorku iz „političke korektnosti“ – čista petica.
Nemojte da vam padne na um da će Kristijan Amanpur (i sav taj front političko korektnih) uzimati ovaj dokument Ministarstva odbrane Velike Britanije. Ali nemojte nikad zaboraviti da više neće ni nestati iz male i velike javnosti i da je to bela kockica u crnom mozaiku koji se raspada u rukama liberalnih majstora propagande.
Istorija zna da će njihova laž okopniti kao prljav sneg, a istina će živeti makar kao dobri duh.
(sveosrpskoj.com)
