PIŠE: Slobodan Antonić
I ove godine, 6. aprila, televizija N1 obavestila nas je da „Sarajevo obeležava dan kada je počela njegova opsada u ratu 1992. godine, koja je trajala 1.425 dana” (ovde). U isto vreme, „u centru Beograda, Žene u crnom obeležile su 26 godina od početka sukoba u BiH” (ovde).
Kada se u velikim medijima u Srbiji danas pomene „rat u BiH devedesetih”, publika je već naviknuta da odmah uz to idu dve asocijacije: „opsada Sarajeva” i „Srđan Aleksić”. Tako smo i ove godine čitali izjavu Aleksićevog oca o tragičnom događaju − „danas bi moje unuče imalo 24 godine” (ovde).
No, bojim se da ima nečeg duboko pogrešnog u načinu na koji naši veliki mediji percipiraju „ratove devedesetih” i izdvajaju događaje-markere.
Najpre, primetna je neprestana parcijalizacija ratnih zbivanja s kraja 20. veka, koja se odvajaju u: „rat u Sloveniji (1991)”, „rat u Hrvatskoj (1991−1995)”, „rat u BiH (1992−1995)”, „sukobi na Kosovu (1998−1999)” i „NATO bombardovanje (1999)”. Međutim, svako ko ima malo istorijske svesti razume da je ipak reč o istovrsnom dešavanju, jednom istorijskom događaju – tzv. srpskom ratu Imperije.
„Ako `ratove devedesetih` posmatramo sa stanovišta Vašingtona, vidjećemo da je u stvari Atlantska imperija vodila rat protiv Srba, jedan rat, koji je u etapama trajao od prvih sukoba u Sloveniji do zaključenja Kumanovske kapitulacije. Imperija je vodila rat, a Hrvati, Bošnjaci, Šiptari bili su njeni sateliti. Imperija je vodila svoj rat, u interesu širenja, a samo je strategiju i kopnenu podršku mijenjala prema potrebi i okolnostima. Proboj Posavskog koridora, pad Knina, bitka na Košarama – samo su različiti bojevi unutar jednog istog rata” (ovde).
Drugo, sa srpskog stanovišta to je bio odbrambeni rat, a za Srbe iz Republike Srpske to je bio pobednički, Otadžbinski rat (kako se zvanično i imenuje u RS; videti ovde i ovde).
Treće, Otadžbinski rat nije počeo 6. aprila 1992. godine nekakvom „opsadom Sarajeva”, već 1. marta, drugog dana protivustavnog referenduma o secesiji („nezavisnosti” BiH), kada je pripadnik Zelenih beretki Ramiz Delalić pucao na srpsku svadbenu povorku na Baščaršiji i ubio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića. Kao odgovor na ovo ubistvo, Srbi su podigli barikade po Sarajevu i u narednih pet dana Sarajevo je podeljeno na srpski i muslimanski deo.
Veliki oružani sukobi posebno su se rasplamsali nakon što je, u noći između 26. i 27. marta, Vojska Republike Hrvatske prešla Savu i u saradnji sa muslimanskim paravojnim jedinicama u Sijekovcu, kod Bosanskog Broda, pobila 60 srpskih civila.
Dakle, niko nije iz čista mira došao, opkolio Sarajevo i zapucao, već je Sarajevo, razgorevanjem ratnog požara, podeljeno između svojih stanovnika. I nije neka vojska sa okolnih brda tri godine tukla po „nenaoružanim civilima” − jer, da je tako bilo, ta vojska bi, valjda, u jednom trenutku ušla i zauzela grad − nego su sa obe strane barikada bile naoružane formacije, a civilne i vojne žrtve padale su kako na muslimanskoj, tako i na srpskoj strani (videti ovde).
I četvrto, čin Srđana Aleksića svakako je za poštovanje, a njegovo ubistvo mora se osuditi. Ali, Srđan Aleksić ne može za Srbe biti simbol Otadžbinskog rata. Kroz tipičnu i dugogodišnju kolonijalnu propagandu (videti ovde i ovde), javnosti u Srbiji je, naime, „prepariran mozak”, tako da mi znamo za Srđana Aleksića, ali ne znamo nijednog istinskog heroja Otadžbinskog rata po imenu i prezimenu.
O Aleksiću je RTS snimio film („Srđo”), predsednik Tadić ga je odlikovao posthumno medaljom Obilića za hrabrost, ulice u Beogradu, Pančevu i Novom Sadu nose njegovo ime, napravljen je o njemu i igrani film Srdana Golubovića „Krugovi”, itd. (videti ovde i ovde).
Ko, međutim, u Srbiji zna za pukovnika Zorana Borovinu, koji je u borbama za Otesu (1992), štiteći svoje vojnike, želeo da na neprijateljsku stranu vrati bačenu ručnu bombu i poginuo? Ulica u Istočnoj Ilidži i u srpskoj Vlasenici nose njegovo ime (ovde i ovde), ali u Srbiji nema obeležja za Borovinu niti u njoj neko za njega zna.
Tu je i poručnik Veljko Milanković, koji je sa svojom jedinicom imao „presudnu ulogu u probijanju Koridora života i izveo klasičan juriš „na nož” tokom borbi za Jakeš, a poginuo tokom uličnih borbi u Kašiću. Posmrtno je odlikovan ordenom Miloša Obilića, a u Prokuplju je, devedesetih, dobio ulicu, da bi petooktobarske vlasti sa druge strane ulice istakle tablu „Naselje Sokićev bulevar” (ovde).
Radenko Galinac nema svoju ulicu ni u Srbiji, ni u Srpskoj (bar sudeći po rezultatima pretrage na internetu). Pripadnik III Sarajevske brigade VRS, borio se na sarajevskom ratištu, a poginuo u NATO bombardovanju Republike Srpske, kada je stradala i Radenkova sestra. I njegov brat je preminuo kao borac VRS. Dvojica Radenkovih sinova danas su nezaposleni i žive od dedine penzije (ovde).
Ni poručnik Boško Perić nema ulicu. Bio je komandant specijalne jedinice Prve posavske brigade VRS, junak Posavine, odlikovan medaljom Obilića, poginuo prilikom oslobađanja grupe od sedamdeset srpskih boraca iz obruča na Lisači.
Ali, o Borovini, Milankoviću, Galincu, Periću ili nekom drugom srpskom heroju RTS nije snimio film, ulice s njihovim imenima u Beogradu i Novom Sadu na postoje, njihove očeve ili majke na godišnjicu njihovih pogibija niko ne pita kako im je, njihova vojnička, junačka, smrt je, valjda, manje važna od smrti Aleksića. Zašto?
Odgovor, razume se, leži upravo u naznačenom karakteru rata i u karakteru javnosti u Srbiji. Taj rat je vodila Imperija − zato niko ko se borio protiv nje ne može biti heroj. Naša javnost je (auto)kolonijalna − zato ne smemo da pamtimo heroje našeg Otadžbinskog rata.
Jer, Srbi bi se mogli ugledati na Borovinu, Milankovića, Galinca i Perića, a ne na Žene u crnom. I, šta onda?
(sveosrpskoj.com)
