Mirko Rašković, koji je svojevremeno istupio iz Samostalne demokratske srpske stranke – SDSS, tokom rata je za hrvatsku stranu prikupljao podatke o srpskoj vojsci o čemu postoji zvaničan dokument SOA.
Ovo se navodi u dokumentu SOA (Sigurnosno-obaveštajna agencija) koji nema oznake tajnosti, a koji je potpisao tadašnji direktor agencije i aktuelni predsednik HDZ-a Tomislav Karamarko.
Ovaj dokument bio je osnov za Raškovićevu penziju hrvatskog ratnog veterana.
Karamarko se svojevremeno branio tvrdnjom da nikada nije potpisao uverenje o Raškovićevom ratnom putu.
– Ovde nije presudno ko je šta potpisao, već da li je neko u odsudnom času radio za Hrvatsku ili protiv nje. Ovde je reč o tome da neko obaveštajnu delatnost u prošlosti i hrabrost i lojalnost jednog čovjeka prema hrvatskoj državi jeftino koristi u dnevno-političke svrhe – ocenili su tada iz HDZ-a.
U Kninu je Mirko Rašković radio kao pomoćni mašinovođa u Železnici. Kako je to bilo vreme kad je vlast pripadala radništvu, Mirko je karijerno perfektno oplodio svoju startnu poziciju drugog čoveka Lokomotive. Kao član Komunističke partije dospeo je u Split i onde bio jedan od glavnih ljudi u Zajednici opština. Dakle, da interpretiramo, Mirko Rašković je pre rata bio jedan od glavnih političara u Dalmaciji! Rat ga je i zatekao u Splitu, ali brzo odlazi u Knin. Navodno je onde vodio ratnu kasarnu Stara straža. S Olujom odlazi u Beograd, no vraća se prvi, već 1996. godine. Ponovo se uselio u svoj stari stan kojem nije falila niti utičnica sa zida.
Tokom Oluje sa samog zapovednog vrha naloženo da se taj stan posebno čuva. Kao njegove ratne političke veze danas se spominju Boljkovac i Jarnjak.
Nakon rata Rašković je sazreo u najvažnijeg i najmoćnijeg Srbina u Kninu i okolnim selima. To se u javnosti nije tako percipiralo, ali je život na terenu bio upravo takav. Prvo je onim Srbima koji su se odlučili vratiti pomagao u tom realnom životu. Stariji ljudi u okolnim selima su se prvi vratili, a kasnije su s povratkom počeli i neki kninski Srbi. Mirko im pomaže u ostvarivanju prava, a onda i oko svakodnevnih životnih potrepština: nabavci drva, hrane, lekova… Građanima srpske nacionalnosti u tom kraju nemoguće se zaposliti bez Mirka Raškovića. Tamo se u javnoj službi i javnim preduzećima zapošljava po nacionalnom ključu. Pa tako, recimo, od petero zaposlenih troje ili četvoro su Hrvati, a dvoje ili jedno Srbi. Ove prve je blagoslovljavala Josipa Rimac, a ove druge Mirko Rašković. Srbi bi pohodili Mirka Raškovića kao plemenskog poglavicu ili “don padronea” prominentnog sicilijanskog sela.
Od samog hrvatskog republičkog početka, Mirko Rašković je igrao s HDZ-om. Takva je tamošnja politička realnost jer pragmatična politika za srpsku manjinsku zajednicu može se voditi samo uz stranku na lokalnoj gradskoj i županijskoj vlasti. Iz tog saveza je Rašković crpeo svoju moć.
I potom je po stranačkoj direktivi svog SDSS-a Rašković to morao raskinuti i pristati na politički dil Milorada Pupovca sa SDP-om. Dil koji je Pupovac sklopio zbog pragmatičnosti srpske zajednice u Zagrebu. Kako da Rašković pristane na to? Puteve po selima mu asfaltiraju lokalna putarska preduzeća, ljude uglavnom zapošljava po lokalnim javnim ustanovama ili poduzećima, život žive u tom lokalnom kontekstu. Od državne vlasti ni Mirko Rašković ni kninski Srbi nemaju hljeba, a Milorada Pupovca u svom gradu vide jako retko.
Mirko Rašković je dovitljivi lokalni političar. Maher kombinatorike i sitnog veza. O toj politici se ne uči na fakultetima političkih nauka niti se ona kao takva percipira na HTV-ovom “Otvorenom”. Kažu za njega da je na svakim izborima do sada tačno znao s koliko glasova barata.
(Glas javnosti)
