PIŠE: Slobodan Antonić
Kako je koncipirano najnovije propagandno „polivanje“ protestnih litija u Crnoj Gori?
Krenimo od intervjua Glasu Amerike koji je, 13. februara, dao Majkl Karpenter, predstavljen kao „bivši zvaničnik Pentagona i sadašnji direktor Pen Bajden centra“. Evo njegovih glavnih teza:
· „Situacija u CG je deo propagande i kampanje dezinformisanja koju vodi Rusija. (…) Postoji jasan ruski uticaj u protivljenju tom zakonu“.
· „SPC je korišćena kao alat ‘meke moći’ za promociju srpskih i ruskih interesa u regionu“
· „CG je jedna od malobrojnih primera multietničkih demokratskih država“; međutim, „Rusija želi da smeni aktuelnu vlast i da na vlast dođu neke proruske opozicione grupe“, kako bi „oslabila NATO“.
Nedelju dana docnije (20. 2), za Glas Amerike govorio je i zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara i specijalni izaslanik za Zapadni Balkan Metju Palmer. Evo njegovih glavnih teza.
· „Bilo je mnogo dezinformacija oko zakona. Jako smo zabrinuti kada čujemo šta dolazi iz ruskih izvora koji često koriste srpske (medijske) posrednike. Mnogi izveštaji koje su uradile kompetentne institucije u CG, identifikovali su ogroman broj namernih dezinformacija, lažnih vesti. To je namerna provokacija i smatram da odgovornost za to najviše leži na Moskvi“.
· (na pitanje: „Da li Rusija koristi SPC za promovisanje svojih interesa“) „Sigurno mislim da je to rizik“.
· „Rusi vide ovaj zakon kao priliku da naprave razdor između Srbije i CG, da povise tenzije. Mi (SAD) želimo da vidimo mir, harmoniju i saradnju u regionu, Rusi svakodnevno rade na tome da prodube i povećaju te razlike i podele“.
Dakle, oba američka službenika iznose tri teze:
1. protestne litije izazvane su i podsticane dezinformacijama, iza kojih stoje Rusi;
2. SPC je oruđe Rusije i srpskog nacionalizma;
3. cilj je da se obori demokratija i na vlast dovedu promoskovski i probeogradski političari.
Dan posle Palmera i Đukanović je izašao s istovetnom retorikom.
On dotle nije spominjao Ruse. Napadao je SPC i velikosrpski nacionalizam, ali ne i Rusiju. Istina, Ministarstvo odbrane je, 21. januara, objavilo da je „CG pod hibridnim uticajem Srbije i Rusije“. Ali, to je bila generalna konstatacija, bez direktne optužbe da Rusija stoji iza litija.
Mesec dana docnije, pošto su Karpenter i Palmer već to učinili, Milo Đukanović je po prvi put prozvao Rusiju, držeći se iste trodelne propagandne matrice:
· „Organizator protesta protiv državne politke CG je SPC“ (ovde 1:45). „Riječ je o gruboj manipulaciji“ (2:15), a „manipulacija još uvijek traje“ (2:56); „riječ je o jednom grubom pokušaju falsifikovanja istorije i jednoj gruboj manipulaciji“ (28:37).
· „Razne strukture djeluju protiv države CG (3:25). „Prvo, riječ je o prosrpskoj opoziciji“ (u CG; 3:34). „Drugo, tu su centri velikosrpske politike“ (4:06). „Treće, u posljednje vrijeme tu imamo i ruske političke interese, koji su anti-NATO interesi“ (4:30-4:38);
· „Kada je CG 2006. obnovila nezavisnost, vladala je poprilična harmonija u politici Istoka i Zapada, Rusije i EU/SAD. U međuvremenu, Rusija je artikulisala drugačiju, anti-NATO politiku. Sada prisustvujemo snažnoj penetraciji njihovih (ruskih – S. A) globalno političkih interesa na Zapadnom Balkanu. Zbog toga, danas, uz (1) djelovanje crnogorske opozicije, (2) velikosrpskih centara u regionu, imamo i (3) djelovanje ruske politike sa stanovišta njihovog interesa da spriječi članstvo CG u NATO, ili da revidira takvu odluku, ili da ospori punu integraciju CG u evropski i atlantski sistem vrijednosti“ (4:30-5:41).
Nedelju dana posle ovog intervjua, i Rojters objavljuje izjavu Đukanovića pod naslovom „Predsednik CG optužuje Srbiju i Rusiju da potkopavaju nezavisnost CG“ (eng. original ovde, prev. ovde):
· „Serijom protesta protiv Zakona, koje predvodi SPC, pokušava se dovesti u pitanje nezavisnost CG“; „Ne sumnjamo da su aktivirani svi mehanizmi realizacije projekta velikosrpske države i da je CG takođe meta“.
· „Ako se pitate da li je ovo kontinuitet (pokušaja) uništavanja Crne Gore i opstrukcija njene namjere da nastavi svoj put ka evroatlantskim integracijama, u to nema sumnje“.
· „Moskva je bila nedvosmislena u pokazivanju svojih interesa u tekućem (religijskom) problemu u Crnoj Gori“.
Odmah su i beogradski atlantistički propagandisti preuzeli Karpenter-Palmerov model dezavuisanja protestnog pokreta u CG preko antirusizma. Recimo, Milivoj Bešlin:
· „Tvrdnje SPC u CG zasnovane su na falsifikatima i neistinama“;
· „Protivljenje Zakonu je samo izgovor za rušenje legalne vlade i povratak CG pod okrilje Srbije“;
· „Pritisak koji dolazi iz Beograda ne bi mogao da se realizuje bez patronata Rusije i njene destruktivne balkanske politike“.
Ovo ubacivanje ruskog faktora u montenegrinsko-atlantističku propagandu odmah su uočili analitičari koji misle svojom glavom, i izvukli odgovarajuće konsekvence:
· „Očigledno, nije više reč o jednom zakonu, ni o veri, niti o demokratiji, čak ne ni o CG ili Kosovu; sve vreme je reč o Rusiji i borbi protiv njenog malignog uticaja, i o pacifikaciji Srbije kao navodne ispostave tog uticaja“.
· „Đukanović posle razbuktavanja protesta nije ustuknuo, naprotiv, zaoštrio je retoriku protiv Srba i srpskog nacionalizma, Beograda i Moskve. Očigledno ide na iznurivanje, odnosno čeka postpeno gašenje litija i protesta u celini“.
Jedan političar, koji ima dosta neposrednog iskustva u radu s vašingtonskom administracijom, rekao mi je: „Amerikanci ne smeju da puste Đukanovića niz vodu, mada bi to sad rado učinili. Đukanović tek što je uveo CG u NATO. Njegovo bi odbacivanje, u ovom trenutku, bilo poruka za druge političare, koji svoje zemlje guraju u NATO, da će ih se SAD lako odreći. To Vašington sebi ne sme da dozvoli“.
Dakle, vraćaju nas u hladnoratovsko vreme, kada je svaki lokalni diktator mogao da optuži svoje oponente da su komunisti, dok se Vašington držao logike: „He may be a son of a bitch, but he‘s our son of a bitch“.
Međutim, pobuna naroda u CG odveć je daleko otišla, da bi se mogla zaustaviti jeftinom hladnoratovskom propagandom. Proces emancipacije cg. društva od Đukanovićeve autoritarne montenegrizacije ireverzibilan je. Gusenica je postala leptir, a od njega se više ne može tražiti da opet puzi.
To ne znači da je Đukanović poražen. On je digao ulog, otvoreno proglašavajući Moskvu neprijateljem. Ali, on se u svojoj osionosti namerio na mnogo više sile no što je Moskva. A tu baš ne pomaže previše vašingtonski kišobran.
Na kraju, pouka i za Srbe u BiH. Kada čovek vidi šta sve doživljavaju Srbi u uzurpiranoj Crnoj Gori, na okupiranom Kosovu, ili u Nezavisnoj Hrvatskoj 2.0, tek onda shvati kolika je zapravo pobeda stvaranje Republike Srpske. I da 23.184 borca nisu pala uzalud. Da nas ne davi još i monstrum nekakve „Bosanske pravoslavne crkve“.
(sveosrpskoj.com)
