Nakon što je više puta politički osuđivan, njegovu borbu nastavljaju njegova ćerka, prva žena novinar u Srbiji – Milica Miletić, i Jaša Tomić, Miletićev naslednik u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci koji će i proglasiti prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji 1918. Film „Ime naroda“ je priča o njima i njihovoj borbi.
Ovu biografsko-istorijsku sagu je režirao Darko Bajić prema scenariju Milovana Vitezovića, a glavne uloge u filmu igraju: Ljubomir Bandović, Žarko Laušević, Katarina Žutić, Anja Pavićević, Andrija Kuzmanović, Radovan Vujović, Nikola Ristanovski, Milutin Mima Karadžić, Igor Benčina i Ana Franić. Neposredno pre premijere na 27. Festivalu evropskog filma Palić u razgovoru za Danas Darko Bajić je rekao „da podrazumevamo istorijske ličnosti, a da o njima i njihovom delu ne znamo ili znamo izuzetno malo“.
* Šta vas je privuklo Svetozaru Miletiću?
– Njegovo delo, Miletić kao beskompromisan borac, i njegova hrabrost. On je svoje stavove iznosio slobodno, bez kompromisa. To me je privuklo, ali i to što sam čitajući Milovana Vitezovića, ali i dela Svetozara Miletića, naišao na reč „slobodouman“. Ta reč je bila deo naziva Miletićeve stranke (Srpska slobodoumna narodna stranka). Nikada više ta se reč nije koristila u nazivu nijedne partije na svetu. Ako ste slobodoumni, onda ste okrenuti ka budućnosti, prosperitetni, okrenuti reformama i inovacijama. Slobodoumnost podrazumeva da beskomporomisno iznosite svoj stav, ne da biste napadali već da biste razvili dijalog sa onima koji zastupaju različite stavove. Slobodoumnost ne podrazumeva „jedan stav – jedna partija“.
U praksi, u kojoj se stavovi više zamagljuju nego što se razjašnjavaju, reč „slobodoumno“ deluje kao moguće rešenje. Zapitajmo se: da li govorimo slobodno, da li iznosimo svoje stavove nezavisno od toga da li pripadamo jednoj ili drugoj strani, da li govorimo slobodno ono što mislimo ili kalkulišemo zbog svojih ličnih interesa? Srbija nije doživela humanizam i renesansu, ali je započela sa revolucijama među prvima u Evropi (Prvi i Drugi srpski ustanak) koje je nažalost nisu dovele do kontinuiranog parlamentarizma – sprečili su nas vekovni okupatori, svetski ratovi, diktaure, komunistički jednopartijski sistem. Daleko smo od iznošenja slobodnog mišljenja i parlamentarnog iskustva koje omogućuje dijalog koji unapređuje društvo i život građana u Srbiji. To je za mene ključni problem u Srbiji danas. Zbog toga oni koji u Srbiji vladaju, poslednjih nekoliko decenija, imaju toliku nadmoć nad nama.
* Šta ljude sprečava da govore slobodno?
– Pored nedostatka iskustva parlamentarizma, ne samo političara, već i građana, i to što se suprotno mišljenje ne smatra pozivom na dijalog nego povodom za napad pa i rat. Ja sam umetnik, ne pripadam, niti želim da pripadam, nijednoj partiji, ali sam uvek iznosio slobodno svoj stav u životu ili na filmu, kritikujući i o one na vlasti i one u opoziciji. To je moja autorska sloboda.
* Hajde, recite nam šta mislite o vlasti, a šta mislite o opoziciji?
– Onoga trenutka kada vlast i opozicija budu govorili u ime naroda, kada budu imali zajedničku strategiju o budućnosti Srbije, kada u prvom planu bude pojedinac, građanin ove zemlje bez obzira na nacionalnu pripadnost, kada oni koji su na vlasti uz sebe budu imali vrhunske profesionalce a ne samo partijske kadrove, tada ću ih podržati. Takođe, kada se rešavaju istorijska, važna ekonomska i politička pitanja vlast bi morala da okupi oko sebe vrhunske profesionalce i prikupi mišljenja iskusnih ljudi bez obzira na partijske boje. S druge strane, opozicija bi morala da se udruži i svojim savetima pomogne da se dođe do najboljeg rešenja, a ne da čeka da se sve završi pa da kritikuje. Zato je potrebna zajednička strategija o budućnosti Srbije.
* Šta je najveća zaostavština Svetozara Miletića, da li je njegov idealizam iz današnje perspektive naivan?
– Idealizam ne može da bude naivan. On može biti vaše životno opredeljenje ili opredeljenje u jednom periodu vašeg života. Svetozar Miletić je pronalazio reči opravdanja za sve one koji nisu bili borci za narodna prava i koji su bili okrenuti svojoj ličnoj egzistenciji. Ne mogu se svi boriti za Srbiju, neko mora da se bori i za svoju porodicu.
Danas u vreme liberalnog tržišta i njegovog sistema vrednosti idealizam deluje kao naivno i pogrešno opredeljenje. Danas se istina izrežira i plasira preko medija. A onda se to stvarno i desi. Mediji su danas u rukama profita i zavise od potrebe tržišta. Ako u tako režiranom svetu živimo, onda moramo da razmišljamo i na koji način možemo da odbranimo pravo na svoj život. Ako na idealiste gledamo kao na gubitnike, izgubićemo, pobediće globalistička ideja novog ropstva. Upravo se protiv toga borio Svetozar Miletić.
* Da li su glumci u sadejstvu sa vama bili inspirisani da istražuju likove koje igraju?
– Kada pripremam film i biram glumce, jedno od pravila koje primenjujem je da uloga koju im ponudim za njih bude neka vrsta provokacije. Dajem im zadatak koji nisu imali do sada. To je izazov za njih i to uvek daje dobru osnovu za dalji rad. Pre svega smo istražili a onda rekonstruisali vreme, običaje, ponašanje ljudi. Nismo želeli da ih imitiramo, nego da sami pokušamo da uronimo u 19. vek i da „upoznajući ih“ pokušamo da izmaštamo te likove. Jedna od najzanimljivijih epizoda u filmu je Jovan Jovanović Zmaj, koga igra Žarko Laušević. Pitali smo se kakav je on čovek bio. Sigurno nežan, ali smo došli i do toga da je njega i Svetozara Miletića, kome je Zmaj bio kum, povezivala strašna sudbina gubitka dece. Jovanu Jovanoviću Zmaju je umrlo petoro dece, čak i usvojena ćerka, a Svetozaru Miletiću je umrlo četvoro dece. Te porodične tragedije su ostavile tragove u njihovim karakterima. Svetozar je bio čovek koji se ničeg ne plaši ali mu je bio potreban prijatelj drugačijeg temperamenta, a upravo je takav bio Zmaj. On ga je u svemu pratio i nikada ga, ni kad je politika bila u pitanju, nije napustio. Nosio je u sebi strah, ali je bio borac…
* Rekli ste da ovaj film ima modernost u sebi, da nosi mnogo toga što ga povezuje s aktuelnim vremenom. Između ostalog i novinarstvo. Kako ocenjujete medijsku scenu Srbije, kako ocenjujete uređivačku politiku RTS-a?
– Odavno ne gledam televiziju. Samo košarku, Novaka Đokovića i filmove. Ne mislim da je jedino bitno za jedan medij da kritikuje vlast ili opoziciju. Mislim da svaki medij treba da se zasniva na istraživačkom novinarstvu, da ono što je problem stavi na uvid javnosti. I da ugosti sve one koji bi mogli svojim iskustvom ili profesijom da unaprede medijsku sliku Srbije bez obzira na svoje političke stavove.
* Mislite li da RTS to radi?
– Ne postoji samo RTS u medijskoj slici Srbije. Postoje i druge televizije i drugi mediji. Za sve važi da moraju da neguju dijalog različitog mišljenja. Suprotni stavovi doprinose konstruktivnom rešavanju problema i doprinose napretku. Crne liste, deobe, mržnja, stvaraju partijsku uniformnost i predstavljaju zastoj napretka Srbije. Naša istorija je puna različitih deoba a jedna od deoba je upravo tema ovog filma. Deobe stvaraju mržnju a ona nas ograničava da vodimo konstruktivni dijalog. A jedino se kroz dijalog dolazi do istine.
Kada su radnici bili sigurni u humanije društvo
– Svetozar Miletić je živeo u vreme dve velike carske imperije – Austrougarske (zajednica 16 evropskih naroda) i Turske. To je bilo vreme revolucija i stvaranja novih nacija (Italija i Nemačka). Padale su monarhije, stvarale se republike. Meni je, kao večitom levičaru, bilo jako zanimljivo da se režirajući ovu priču o Svetozaru Miletiću upoznam sa ovim vremenom. Vreme borbe radnika za njihova prava, koji su zviždukali Internacionalu i bili sigurni u neko humanije društvo sutra… Idealizam Milice Tomić, ćerke Svetozara Miletića, stvorio je od nje borca za prava žena. Ona je bila i ostala heroina 19. veka – priča Darko Bajić o istorijskim likovima koji su junaci njegovog filma.
(Danas)
