PIŠE: Aleksandar Pavić
Tokom vikenda 27. i 28. marta hiljade vozila iz susednih zemalja čekalo je da uđe u Srbiju. Razlog? Vakcine. Pa još besplatne. I to u velikim količinama, i sa Istoka i sa Zapada. Sputnjik Ve, Sinofarm, Astra Zeneka, Fajzer.
Mnogo više nego što su obezbedile ostale bivše jugoslovenske republike, „demokratije“ sa zapadnim pečatom odobrenja, za koji se mislilo da će da otvara sva vrata posle „kraja istorije“. Međutim, da li je ovaj humani gest od Srbije načinio „dobrog momka“ u zapadnim očima? Naravno da ne.
Glupo pitanje.
Nisu valjda „dobre“ zapadne demokratije uložile sve ove silne godine i milione u demonizaciju i sputavanje najveće i najuticajnije države u regionu samo da bi se tek tako odrekle politike „zavadi pa vladaj“ koja se pokazala tako uspešnom tokom razgradnje i (neo)kolonizacije bivše Jugoslavije? Samo zato što su ljudski životi u pitanju?
Još jedno glupo pitanje. Ovo je ipak Zapad o kome govorimo, po čijem viđenju je svet podeljen na dobre i zle, pobednike i poražene. Samo oni koji se pokoravaju, čak i o svom trošku, su „dobri momci“, a oni koji to ne čine – jednostavno nisu niti mogu biti. Princip poput npr. kineskog „vin-vin“ (tj. uzajamna korist gde su obe strane na dobitku) – nije opcija.
Demonstracija sile
Stoga će kolektivni Zapad ovog proleća jasno pokazati šta stvarno misli ne samo o srpskoj humanosti, već i o odlučnosti Srbije da vodi nezavisnu, multilateralnu i – o užasa! – višepolarno orijentisanu politiku, svojim uobičajenim jezikom: starom dobrom demonstracijom sile.
Euraktiv, sajt koji se bavi dešavanjima vezanim za „najveći mirovni projekat u istoriji“ neuvijeno je poručio o čemu se radi: „NATO i SAD će do leta organizovati velike vojne vežbe oko Srbije“, kao i ushićeni BH Magazin: „Srbija u okruženju: Branilac Evrope 21, velike vojne vježbe NATO na Balkanu“. Prateća mapa operacije još je slikovitija, sablasno podsećajući na opkoljavanje Kraljevine Jugoslavije – i Grčke – od strane snaga Osovine pred invaziju u aprilu 1941. Teško je naći jasnije poruke od ovih – ali i jasnije simboličko izjednačavanje NATO-a sa Trećim rajhom. Pogotovo u svetlu svesnog i namernog dizanja tenzija oko Donbasa u nesumnjivoj zapadnoj režiji. Teško da će se te snage tek tako povući ako izbije novi rat u Donbasu. Zarad „čuvanja demokratije“, naravno.
E, sad zamislimo za trenutak da je tih 30-ak hiljada lavova koji treba da učestvuju u „vežbama“ NATO opkoljavanja Srbije umesto toga angažovano na isporuci vakcina, Ivermektina, cinka, vitamina D, mobilnih poljskih bolnica i drugih nužnih medicinskih potrepština širom regiona teško pogođenog virusom COVID-19. Zamislimo da je sav taj silni novac utrošen na zdravlje ljudi, umesto na uvežbavanje njihovog uništavanja.
I Džon Lenon je „zamišljao“, pa znamo kako se to završilo…
Ali, očigledno je da srpski višepolarno usmereni „virus“ izaziva više uzbune u zapadnim prestonicama nego onaj pravi. I da mora biti u najmanju ruku izolovan. Vredi podsetiti i na nedavno usvojenu rezoluciju Evropskog parlamenta o Srbiji, posebno delove o „zabrinutosti“ tog visokog tela nastojanjima Beograda da vodi uravnoteženiju spoljnu politiku:
„77. [EP] izražava zabrinutost zbog sve većeg uticaja Kine u Srbiji i širom zapadnog Balkana i nedostatka transparentnosti i procene uticaja kineskih investicija i zajmova na životnu sredinu; poziva Srbiju da ojača svoje standarde usklađenosti sa pravnim propisima za kineske poslovne aktivnosti;
87. Ponovo ističe važnost usklađivanja sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, koja mora postepeno postati sastavni deo spoljne politike Srbije kao uslov za pristupni proces; izražava zabrinutost zbog stope usklađenosti Srbije, koja je najniža u regionu; primećuje da neki vladini zvaničnici i neki političari i dalje povremeno daju izjave koje dovode u pitanje spoljnopolitičku orijentaciju Srbije; zabrinut je zbog stalne podrške Srbije Rusiji u Generalnoj skupštini UN-a po pitanju aneksije Krima;
88. Pozdravlja činjenicu da se Srbija uskladila sa stavom EU o predsedničkim izborima u Belorusiji; i dalje je, međutim, zabrinut što Srbija nije uspela da se uskladi sa sankcijama protiv beloruskih zvaničnika i stavom EU o novom zakonu o bezbednosti u Kini; poziva Srbiju da poveća nivo usklađenosti sa izjavama Visokog predstavnika Unije za spoljnu politiku i bezbednost u ime EU i odlukama Saveta;
98. Izražava zabrinutost zbog sve veće zavisnosti Srbije od odbrambene i bezbednosne opreme i tehnologija iz Narodne Republike Kine, uključujući sistem masovnog nadzora u Beogradu i masovno prikupljanje ličnih podataka bez odgovarajućih mera zaštite, i nedovoljnu transparentnost prakse javnih nabavki u sektoru bezbednosti; i dalje je zabrinut zbog bliske političke i vojne saradnje Srbije sa Rusijom, uključujući kontinuirano prisustvo ruskih vazdušnih postrojenja u Nišu; poziva Srbiju da se uskladi sa Zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom i njenim instrumentima …“
Ako se ovome dodaju i periodični pozivi NATO-u da okonča svoj „nezavršeni posao“ na Balkanu i, uopšte, sve češći izlivi „zabrinutosti“ zbog ruskog ili kineskog „zloćudnog uticaja“ u regionu, slika beskrajne zapadnjačke opsednutosti Srbijom i njenom tvrdoglavom i, nažalost, u regionu usamljenom težnjom ka nezavisnosti, postaje potpuna.
Plansko opkoljavanje
Nedavno je Srbija obeležila 22. godišnjicu NATO agresije, koja je proizvela ne samo humanitarnu, već i ekološku katastrofu, koja se, nekim čudom, nikad ne pominje u tim „zabrinutim“ izveštajima koji dolaze iz Brisela, Vašingtona, Londona, Pariza, Berlina… Za razliku od još uvek nepokajanog Zapada, i Rusija i Kina su se pobrinule da zapadni pohod na naše prostore nazovu pravim imenom – „agresija“, odnosno „zločin“ – i javno su pokazale solidarnost sa Srbijom.
U tome se posebno istakao kineski ministar odbrane Vei Fenghe, čija se trodnevna poseta Srbiji „slučajno“ poklopila sa godišnjicom agresije, pruživši priliku Kini da pošalje neke nedvosmislene poruke u pravcu zalazećeg sunca. Prilikom polaganja venaca na mesto kineske ambasade, koju je „slučajno“ uništio američki „nevidljivi“ B-2 bombarder, ubijajući tri kineska novinara i ranjavajući još 20 ljudi, Vei je izjavio da „kineska vojska nikada neće dozvoliti da se istorija ponovi jer je Kina sposobna i odlučna da brani svoje nacionalne interese“.
U isto vreme, glasnogovornica kineskog Ministarstva spoljnih poslova Hua Čunjing poručila je da NATO i dalje ima „dug u krvi“ prema kineskom narodu i da „NATO ne treba da zaboravi 1999. godinu, kada je, uz ozbiljno kršenje međunarodnih zakona i osnovnih normi međunarodnih odnosa, bombardovao tadašnju Jugoslaviju“.
Treba iznova podsećati da postoji obilje dokaza da 78-dnevni napad NATO na SRJ – kao i prethodni napadi na položaje Vojske Republike Srpske – nije bio ni najmanje „humanitaran“ u svojoj svrsi, već vođen ledeno hladnim geopolitičkim razlozima. Verovatno je ključni javni dokaz za to pružio Vili Vimer, poslanik nemačkog Bundestaga i potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a, u pismu upućenom nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu 2. maja 2000, tj. manje od godinu dana posle zvaničnog okončanja NATO agresije.
Vimerov izveštaj o onome šta je rečeno na zatvorenoj bezbednosnoj konferenciji o Balkanu i proširenju NATO-a, koju su u Bratislavi organizovali američki Stejt department i Spoljnopolitički institut Republikanske partije, sadržao je sledeće ključne tačke:
„4. Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945.
7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO ponovo uspostavi teritorijalna situacija od Baltičkog mora do Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva, kad je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.
8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.
11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na SR Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.“
Ništa manje optužujući nije bio ni zaključak iskusnog nemačkog diplomate:
„Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti. Kada je sličnu sudbinu doživelo ’Društvo naroda’, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja koji vodi računa samo o sopstvenim interesima može da se nazove samo totalitarnim.“
Ovo bi svakako bio koristan dokazni materijal za neku buduću verziju Nirnberških procesa, po čijim principima je zločin protiv mira označen kao „najviši međunarodni zločin koji se razlikuje od ostalih ratnih zločina po tome što u sebi sadrži akumulirano zlo celine“. Za sada može barem da posluži kao oružje u današnjem, sve žešćem globalnom informativnom ratu, kao još jedno podsećanje na spoljnopolitičke korene samozvanih moralnih krstaša u Bajdenovoj administraciji, poput šefa diplomatije Blinkena, koji otvoreno ističe Medlin Olbrajt, jednog od arhitekata NATO agresije na SRJ i ratnog profitera koja je ubistvo pola miliona iračke dece smatrala „vrednim“ postignutog rezultata, kao „uzor“.
Mimo toga, Vimerovo pismo nam nedvosmisleno govori da je današnje opkoljavanje Srbije plod dugogodišnjeg plana, a ne spleta trenutnih okolnosti i „spontanih“ napetosti. Da li je onda Beograd, zajedno sa „glavnim ruskim osloncem“ Banjalukom, neki novi, nacističkom hipotekom neopterećeni, Zapadni Berlin – oaza slobode i nezavisnosti u neslobodnom, pretećem okruženju? Da li će Kina i Rusija morati da organizuju neki novi „vazdušni most“ poput onog koji su zapadne države organizovale za Zapadni Berlin 1948-49? Da li će Vladimir Putin osetiti potrebu da dođe u Beograd i, više od sedam decenija posle čuvenog Kenedijevog „Ich bin ein Berliner“, odlučno objavi celom svetu da je, kao slobodan čovek, ponosan što može da izgovori reči: „Ja sam Beograđanin“?
S obzirom da Srbi ponovo odbijaju da se priključe zapadnom pohodu na Rusiju, moglo bi tako da bude. Pod uslovom da Srbija ne poklekne pod liberal-totalitarnim diktatom usvajanja „vrednosti“ jedne propadajuće civilizacije – one iste za koju je Gandi jednom prilikom rekao da „zvuči kao dobra ideja“ – od „istopolnih partnerstava“ do verbalnog delikta za sve protivnike nametanja LGBTQ++++ ideologije i „politički korektnog“ novogovora.
Jer, ako poklekne, uzaludna joj je borba za spoljašnju slobodu, kad će trajno izgubiti unutrašnju. Uzaludna joj je borba protiv neprijatelja, kad je neprijatelj već unutar zidina. Prilika za istorijski, pravedni otpor bi se pretvorila u tragediju, borbu „punu buke i besa, bez ikakvog značenja“. Današnji svetski rat vodi se prvenstveno za duše ljudi, i samo zarad toga se vredi suprotstaviti većoj sili, ne prvi put u našoj velikoj istoriji.
(sveosrpskoj.com)
