Iako je ova pandemija svakodnevno odnosila hiljade žrtava širom sveta, ipak je stvorila čudnovat utisak da se ne događa, konstatuje Mišel Uelbek, jedan od najpopularnijih i najkontroverznijih francuskih pisaca, u pismu koje je pročitano na radiju Frans enter a u kome je govorio o virusu korona i „svetu posle”.
Međutim, njegove uvažene kolege, kaže on, nisu mnogo pričale o pomenutoj kontradikciji i radije su rešavale pitanje izolacije. Njemu su njihovi zaključci poslužili da se vrati na staru dilemu – da li je u pravu bio Flober koji je govorio da čovek misli i piše samo kad sedi ili Niče koji je tvrdio da je sve, što nije smišljeno u hodanju, čist promašaj. Uelbek se priklanja Ničeu:
„Pokušaj da nešto napišemo ako nemamo mogućnost da tokom dana bar nekoliko sati hodamo u neprekidnom ritmu, biće bezuspešan – nagomilana nervna napetost ne uspeva da se razvodnji, misli i slike se i dalje bolno vraćaju u jadnu glavu autora koja postaje razdražljiva, pa i luda.”
Dalje podseća da se pisac i reditelj Emanuel Karer, na primer, pita da li će se roditi zanimljive knjige inspirisane ovim periodom. Uelbek kaže da i njega to zanima:
„Zaista sam sebi postavio to pitanje, ali iskreno mislim da neće biti tako. O kugi smo imali mnogo stvari, tokom vekova, kuga je veoma zainteresovala pisce. Ovo – sumnjam. Ovo je jedan banalan virus, čas dobroćudan, čas smrtonosan… dakle, virus bez ikakvih svojstava”.
Pisac kojem se pripisuje da je mnoge događaje predvideo, sada kaže da ne očekuje „novi svet” nakon pandemije.
„Nimalo ne verujem u izjave tipa `više ništa neće biti kao pre`. Naprotiv, sve će ostati potpuno isto. Tok ove epidemije je čak izrazito normalan. Zapad nije, po božanskom pravu, večan, najbogatije i najrazvijenije područje na svetu. Gotovo je sve ovo već jedno duže vreme”, smatra jedan od najintrigantnijih pisaca današnjice.
Nasuprot tome, glavni rezultat virusa korona trebalo bi da bude ubrzanje određenih mutacija koje su u toku, smatra Uelbek. On navodi da već nekoliko godina svaki tehnološki razvoj, bilo sporedni (video na zahtev, beskontaktno plaćanje) ili glavni (telekomunikacije, internet kupovina, društvene mreže), uglavnom ima za posledicu (ili im je to glavni cilj, dodaje) smanjenje kontakata među ljudima.
„Epidemija virusa korona daje veličanstven smisao ovoj teškoj tendenciji: kao da neka zastarelost pogađa odnose među ljudima”, kaže on.
Uelbek smatra da bi bilo podjednako pogrešno reći da smo ponovo otkrili tragičnost, smrt, konačnost itd. Trend već više od pola veka, koji je dobro opisao Filip Arijes bio je da se što više prikriva smrt. A tek sad se prikriva, odnosno „smrt nikada nije bila diskretnija nego ovih poslednjih nedelja”, kaže on.
„Ljudi umiru sami u bolnicama ili staračkim domovima, odmah ih sahranjuju (ili kremiraju? Kremacija je više u duhu vremena), u tajnosti, ne pozivajući nikoga. Mrtvi bez ikakvih svedočenja, žrtve se svode na brojeve u statistici svakodnevnih smrti i anksioznost se širi među stanovništvom i raste, ima nešto neobično apstraktno u vezi sa tim”, navodi Uelbek.
Još jedan broj postao je vrlo važan u ovim nedeljama, a to je starosna dob obolelih, primećuje pisac.
„Do kada bi ih trebalo reanimirati i lečiti? Do njihove 70, 75, 80. godine? Očigledno, zavisi od regiona sveta u kojem živimo. Kad dođemo do određenog doba života (70, 75, 80?) kao da smo već pomalo mrtvi. U svakom slučaju, nikada nismo sa takvom spokojnom besramnošću izrekli činjenicu da svaki život nema istu vrednost”, smatra Uelbek.
Svi ti trendovi su dakle, kaže on, postojali i pre virusa korona; sada su se manifestovali samo novim dokazima.
„Nećemo se posle izolacije probuditi u nekom novom svetu. Sve će biti isto, samo malo gore”, zaključuje pisac.
(Politika)
