Čileanci

09-01-2019 Kolumne, Pocetna, Politika

PIŠE: Zoran Panović

Dragi Mustafa, demonstracije su i u Beogradu. Pogođen je optimalan ritam – jednom sedmično, a istorija demonstracija u modernoj istoriji Srbije pokazala je da bolje uspevaju one koje kreću na jesen i u zimu nego one s kraja proleća i početkom leta, jer uprkos diktaturama različitog intenziteta, mnogi učesnici odu na ferije i godišnje odmore, pa borbu za demokratiju nastave tek kad ponovo zahladi. Vremenom, u Srbiji je odlazak na more (letovanje) postao relativno pristupačnija stvar, dok je sad odlazak na skijanje pitanje statusa i klasne diferencijacije.

Ovde učesnici demonstracija protiv Vučića naglašavaju da su one građanske – nadpartijske. Iako među demonstrantima ima i studenata, nema organizovane studentske pobune kao nekada, a simbolika kontinuiteta naglašava se tako što je mesto okupljanja svake subote na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu. Vučić pokušava da relativizuje proteste tvrdeći da u njima učestvuju uglavnom pripadnici razočarane srednje klase (oni od 40 do 50 godina najviše), iz čega se vidi da bi predsednik voleo da se zaključi kako mladi ljudi nisu masovno protiv njega. S obzirom na doskorašnju letargiju, demonstracije jesu dovoljno masovne.

Lideri opozicije ovde su u drugom planu, iako je povod brutalno prebijanje jednog od opozicionih lidera – Borka Stefanovića. Protesti su iznervirali režim i učinile opoziciju vidljivom. Vučić opoziciji nudi izbore kao izlaz iz novonastale situacije. Istovremeno pokušava da razdvoji narod koji demonstrira (i za koji tobože ima razumevanja) od opozicionih lidera koje kriminalizuje. I opozicija polako uči lekciju: U kontekstu lustracije sve više ukazuje i na izmanipulisane i ucenjene ljude koji su glasali za režim a koji nisu odgovorni za nepočinstva. Problem je što izbori ne odgovaraju nikome: Opozicija i u ‘fer’ uslovima teško da bi pobedila, a Vučić ako ne pobedi sa 50 odsto, kao da je izgubio.

Prilično je apsurdnih stvari oko ove Nove godine: Opozicioni nedeljnik NIN objavio je karikaturu uticajnog Dušana Petričića koji Vučića poredi sa Pinočeom (jer Vučić hoće da pravi stadione, uključujući i nacionalni) što je vlast okarakterisala kao sramnu manipulaciju, ali i naglasila da su takve karikature dokaz slobode medija u Srbiji, gde se nijedan antivučićev medij ne bi izvinio kao što je to Mond nedavno učinio Makronu. Vlast se naravno ne seća da je Vučić u vreme kad su naprednjaci bili u opoziciji tvrdio da su mediji u Srbiji Borisa Tadića kao mediji u Čileu za vreme Pinočea. Inače, Vučić je indirektno poručio opoziciji dokle namerava da vlada – ili do 2028. kad Srbija zajedno sa Rumunijom, Bugarskom i Grčkom želi da organizuje evropsko prvenstvo u fudbalu, ili do 2030. kad će se sa istim susedima kandidovati za mundijal. Zato trebaju i stadioni.

Ali, kad smo već kod Čilea, moram dragi Mustafa, da ti skrenem pažnju na generaciju jugoslovenskih fudbalera koja je u toj južnoameričkoj zemlji 1987. osvojila omladinsko svetsko prvenstvo. Siguran sam da je to bila jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji fudbala, sa čak četiri igrača koja su kasnije nosila dres Real Madrida.

Pomalo je apsurdno i da deo opozicije na čelu sa liderom Narodne stranke Vukom Jeremićem (Tadićevim ministrom spoljnih poslova) želi da smeni autoritarnog Vučića koji hoće kompromis na Kosovu (‘na srpsku štetu’, tvrdi opozicija), ističući da sutra demokratske vlasti u demokratskoj atmosferi nikakve kompromise po pitanju teritorijalnog integriteta Srbije neće praviti.

I većinski – građanski deo protesta pomirio se sa činjenicom da promena nema u Srbiji bez saradnje sa takozvanim ‘demokratskim nacionalistima’. To se ovde kolokvijalno zove ‘manje zlo’ jer mi uvek u Srbiji biramo između ‘manjeg i većeg zla’. Parola bivšeg Vučićevog ministra privrede i potonjeg propalog vođe opozicije – ‘Da ovi odu, a da se oni ne vrate’ postaje meritum utopije o takozvanim novim ljudima.

Za sada većinski deo protesta još nema jasnu stranačku artikulaciju, a utisak je da su pravi lideri protesta poznati glumci, karikaturisti i komičari. Ali, zar jedan komičar i u Italiji nije napravio politički džumbus? Sad je već pravilnost da Vučić svake subote posle demonstracija, vidno iznerviran, ima maratonski intervju na nekoj frendli televiziji.

Još tokom Jugoslavije (od demonstracija 1981. na Kosovu) ovde se policiji skandiralo ‘idite na Kosovo!’ (najviše na stadionima). To je vremenom postala pop kulturna odrednica pa se tako skandiralo iz zajebancije i na mestima gde je Kosovo nebitno, na primer posle Dejtona u Bosni i Hercegovini na utakmici bošnjačkog Željezničara i hrvatskog Širokog Brijega. Ideal opozicije je taj da protestima po celoj Srbiji razvuče Vučića kao harmoniku. U prestonici je primetno odsustvo vidljive policije, a bez imalo cinizma kad bi se pojavili kordoni, baš me interesuje da li bi bilo skandiranja – ‘Idite na Kosovo!’

Što se tiče studenata mi smo ovde intezivno prošle godine obeležili pola veka od demonstracija 1968. I videlo se koliko je sve složenije od prototipa domaćeg šezdesetosmaša – Saše – nezaposlenog arhitekte zaokupljenog izradom ‘mrdalica’, bizarnih pokretnih skulptura koje niko osim njega ne shvata ozbiljno. Saša je glavni lik kultnog filma ‘Tajvanska kanasta’, ovdašnjeg slavnog režisera Gorana Markovića (inače đaka ‘praške škole’ koji je uživo gledao Čehoslovačku 1968).

Pravilo kaže da društvo nije dobro ako studenti izgube buntovnost, radnici solidarnost, a inteligencija integritet. Ali, nije tačno da su studenti uvek u pravu. Kad su krenuli 1988. iz Studentskog grada da pred Saveznom Skupštinom urliču ‘Uhapsite Vlasija!’ (Titov ljubimac), bili su deo nacionalističke rulje. Od Devetog marta (žestoke demonstracije protiv Miloševića 1991) do Petog oktobra 2000, većina politizovanih studenata bila je za demokratsku opoziciju. Milošević je sebi dozvolio luksuz i jednom došao u Rektorat Beogradskog univerziteta da odgovara na pitanja studenata koji su branili tekovine Devetog marta. Dobro su ga ispreskakali. Bilo mu neprijatno, zarumeneo se u licu od nelagode i besa. Mogu li zamisliti Vučića u sličnoj situaciji? Da li bi pristao da dođe u neki ‘rektorat’ na neviđeno? Sumnjam.

Današnji lider opozicije Dragan Đilas je 1992. bio studentski lider u protestima kada su studenti podržavali opozicioni monarhistički pokret u Srbiji (‘Bez kralja ne valja’).

Studenti su 1996/97. u Beogradu branili izbornu volju građana. Iako se današnje demonstracije porede s tim, nisam siguran da li bi aktuelni patrijarh Irinej kao nekad Pavle poveo litiju da skloni policijski kordon koji se u centralnoj Kolarčevoj ulici preprečio studentima? Crkvena komponenta nije prisutna na demonstracijama kao nekada, iako je partija Dveri klerikalnog izvorišta, doduše sad već pomerena relativno ka centru.

Za sada je dobro što režim ne najavljuje kontramiting. Kad ga je Milošević organizovao decembra 1996. malo je falilo da izbije građanski rat. Ne samo za režimske paranoike, indikativno je i da ruski mediji sad opoziciju ‘časte’ sa brojem učesnika protesta. Dok ovo pišem ovde se iščekuje Putinov dolazak 17. januara.

Jedan od mojih omiljenih pisaca Sajmon Sibag Montefjore, koji dobro poznaje Rusiju, kaže da ga Putin najviše podseća na ruskog imperatora Nikolaja Prvog, koji se služio sloganima: autokratija – pravoslavlje – nacionalizam. I to sa velikim uspehom, sve do do konfrontacije sa Zapadom čija je posledica Krimski rat sa svojim epilogom. Danas je opet gola sila u modi, više nema ideološkog pokrića: Svi su kapitalisti. I na Zapadu i na Istoku. Videćemo kakvi će sad biti epilozi: Kad sam januara 2007, pred njegovu smrt, radio intervju sa ‘praksisovcem’ (YU filozofska škola humanističkog marksizma) Milanom Kangrgom, na moje pitanje – u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio je, parodirajući Lenjina – tačno u poslednjem. To sad zvuči prilično zlokobno.

Uglavnom, dragi Mustafa, dobar deo Srba se uzda u Trampa, ali kult Putina ne jenjava. Naprotiv, dobija pseudoreligijska svojstva. Vučićevi tabloidi (ovde je paradoks da formalno proevropskog Vučića podržavaju tabloidi ksenofobični prema Zapadu), tvrde da Putin povodom Kosova neće napustiti Srbiju, dok ima u opoziciji onih koji tvrde da Putin prezire Vučića, valjda sugerišući da bi oni bili konsekventniji u toj saradnji.

Ministar spoljnih poslova Dačić koji je i pevačka atrakcija, već je obznanio da sprema repertoar za Putina. Titovu sliku koju pokazuje po Africi teško da će pokazati i Putinu.

Drugi decembar desiće se u januaru

PIŠE: Mustafa Nano (Tirana)

Dragi Zorane,

Upravo kad ti pišem, prestao je veliki protest studenata sa zahtevom za sniženje tarifa, protiv porasta troškova za obrazovanje, za veću ulogu studenata u upravljanju na univerzitetima, itd. Prestale su da bi se nastavile prvih dana januara. Čini se da su studenti u tome veoma ozbiljni. Ne pada im na pamet da se povuku. Ta njihova odlučnost oduševila je mnoge ljude. Ja sam jedan od njih. Dan pošto su započeli protesti, svoju redovnu emisiju na televiziji otvorio sam rečima: „Ovoj zemlji nužna je dramatičnost za jedno ozbiljno otrežnjenje, otrežnjenje koje će biti lekcija za sve, i da to otrežnjenje nema ko drugi da izvrši, osim vas. Ostali Albanci, počev od onih koji su malo veći od vas pa zaključno s vašim roditeljima, i s roditeljima od roditelja, kapitulirali su pred vladajućom elitom, i u takvim okolnostima, mozak im radi da otmu šta mogu da otmu, ili da odu u Nemačku, ili negde drugde u Evropi. Lakše im je da napuste ovu zemlju, nego da je učine boljom. Po jednoj Gallupovoj anketi oko 60 odsto stanovništva želi da napusti zemlju prvom prilikom. Ni u Siriji, koja je pretvorena u spaljenu zemlju, ne vlada toliko velika želja da se napusti zemlja. Stoga, dragi studenti, nemojte da se udaljite od ulice. Izvucite ovu zemlju iz blata, u koje smo je uvalili mi ostali. Zagospodarite ovom zemljom. Zahtevajte stvari koje prevazilaze vaše trenutne interese.“

Bilo je i drugih od kojih su se čuli „očajnički vapaji“. Međutim, nisu se uputili tom stranom. Barem do sada fokusirani su na svoje probleme. „Ukoliko se ispune naši zahtevi, vratićemo se u univerzitetske slušaonice“, kažu oni, bez obzira što otvoreno demonstriraju svoje nezadovoljstvo koje nadilazi njihove iznete zahteve, i da im je politička klasa došla do vrha nosa. To je i razlog što ne prihvataju nijednog političara da im se pridruži na protestima. Ne žele da se sretnu ni s jednim od njih. Odbili su svaku pomisao da vode dijalog s premijerom Ramom. Činjenica je da pomenuti nastoji da obesmisli studente podilazeći im. „Vi imate pravo, vi ste heroji današnjeg vremena, vi ste i meni otvorili oči, i zato sam vam vrlo zahvalan, a odlučio sam da više učinim nego što zahtevate“, kaže on studentima da bi im osvojio srca. Samo mu ta poza ne ide!

Da si ovde, Zorane, da vidiš Ramu u šta se pretvorio. Stislo mu se lice i izgleda kao moneta od pedeset para. Jadan je u pravu. Mislio je da su mu poslovi u redu, da sve drži pod kontrolom, medije, biznis, kulturnu elitu, štaviše i opoziciju. I eto, danas je zgnječen i onemoćao toliko da više ne liči na „velikog rukovodioca“, što su govorili njegovi simpatizeri. Više čak ne izgleda da je visokog stasa. A toliko je želeo da razgovara sa studentima! Ko zna koliko puta je ovih dana zamišljao sebe da se susretne sa njima, u centru, visoki (ne koliko je danas; već koliko je bio pre protesta), „darujući“ na kraju ono što oni zahtevaju, ili i više nego što zahtevaju. Bio bi čudotvorac, kao čovek koji sa svakim nalazi zajednički jezik, možda kao otac nacije. Međutim, studenti su mu poremetili zamišljen „trijumf“. Susret s njim odbijen je bez daljeg. U tim okolnostima, Rami je potrebno da donosi brze odluke i da se pokori ultimatumu studenata, jer u protivnom protesti mogu da dobiju druge razmere. Može sve da se pretvori u politiku. Može da bude van kontrole. A po trgovima moguće da se traži i njegova glava. Ispričaj ovu stvar Raminom prijatelju, Vučiću. Istina, i kod vas tamo nešto se dešava, ali u Tirani čini se da je mnogo ozbiljnije. A moral narativa je mnogo jednostavniji: „Možeš da izgubiš upravo onda kada misliš da si jači nego ikad.“

Nije samo Rama u pitanju koji je obuzet strahom da može da bude izbačen iz kancelarije. Ni političari iz opozicije ne smeju da se približe protestima studenta. Zato što, kao što sam rekao, neće da ih prihvate. Studenti ne žele da njihovi protesti budu obuhvaćeni politikom. Nemaju poverenja ni u jednog političara. Nemaju ni međusobnog poverenja. Tu kod nas zavladala je jedna velika klima nepoverenja, čemu se izvor nalazi u činjenici da je čitavo društvo politizovano i korumpirano. Studenti su, kako se meni čini, svesni toga, pa stoga nisu uopšte nastojali da oforme svoju rukovodilačku grupu. Oni su jedno veliko telo bez glave. I u televizijske studije ide ko se nađe. Pričaju, viču i denunciraju. Izgleda kao da doživljavamo atinsku veselu demokratiju. Ali, uistinu, sve se to dešava u strahu da studenti od jedne male grupe mogu da budu pridobijeni od strane vlade ili politike. Nisu bez razloga ti strahovi.

Dogodile su se čudne stvari u Albaniji. U jednom određenom trenutku kupljen je čak i položaj predsednika Republike, o čemu je zatim rečeno, od strane Visokog pravnog saveta, da je započeo imenovanja i promovisanja unutar pravnog sistema. To je bio vrhunac nepoštovanja javnih institucija. To je bez presedana u našoj albanskoj istoriji. Albanske političke hronike tokom poslednjih vekova pune su koruptivno načinjenih akata, ali nikada ranije o tome se nije tako javno govorilo. Može da se zamisli šta će se posle toga dogoditi na nižim nivoima javne uprave i društva. Svaka stvar može da se proda i da se kupi. I tako smo došli do tačke da svako u glavi ima ideju što da bude toliki budala i da ne može da se proda. Zato ljudima ne treba mnogo da u jednom koruptivnom ponašanju ili računu stanu iza svakog javnog mišljenja i stava. Kao što se dešava i sa ovim protestom. Ako bi neki student rekao da treba da sedne da pregovara sa vladom, odmah bi bio optužen da je oruđe u Raminim rukama. Dok se za studente koji se drže stava da ne treba pregovarati, kaže da su u rukama opozicije.

Znaš li, Zorane? Pre nekoliko meseci, jedan broj glumaca našeg Teatra izašao je na ulice da bi se usprotivio odluci vlade o rušenju zgrade Nacionalnog teatra, pošto na njegovom mestu bi trebalo da se izgradi moderna zgrada PPP (Public-Private-Partnership). Tako je biznismenima koji su ušli u igru PPP za izgradnju jednog novog Nacionalnog teatra dato pravo da izgrade šest nebodera, uz zgradu Teatra u središtu grada. Razume se, drugi deo glumaca stao je na stranu vlade. I kada se činilo da će protest uspeti, desilo se nešto nepredviđeno. Tri najača glasa protesta, jedan glumac i dva reditelja, potpuno su promenili svoj stav, podržavajući stav vlade da se poruši zgrada koju su sagradili Italijani u Drugom svetskom ratu. Oni su važni glumci i reditelji, oni predstavljaju ikone današnjeg pozorišnog života, i ja sam spreman da stavim ruke u vatru kad je reč o moralnom integritetu svakog od njih, ali najverovatnija verzija u ovoj atmosferi opšte korupcije je da su oni kupljeni. A ja naivan.

Evo još jednog drugog događaja. Ovih dana, uporedo sa studentskim protestima, održava se još jedan protest stanovnika jednog predgrađa Tirane, kojima će biti rušene kuće (svoje kuće su sagradili bez dozvole), pošto je u tom naselju planirano da se realizuje jedna važna javna investicija. Danima, televizijske kamere su snimili žene kako plaču, i muškarce koji se zaklinju da će samo mrtvi da napuste svoje kuće. Međutim, sasvim iznenada, u emisijama večernjih vesti videlo se da je jedan od stanovnika izašao kao dobrovoljac i rekao: Prvo rušite moju kuću. I da bi pokazao da je ozbiljan uzeo je kramp i počeo da je ruši sâm. Posle njega se pojavio bagerista koji ju je porušio celu za nekoliko minuta sravnio sa zemljom. Bila je to jedna lepa dvospratna kuća. Da je ta kuća kojim slučajem bila moja, ja bih dobio srčani udar. Ali taj stanovnik naselja Unaza e re /Novi prsten/ porušio je svoju kuću neverovatno radostan, kao da je albanski Lej Fen iz XXI veka (Lej Fen je lik iz kineske književnosti koji je prethodi kulturnoj revoluciji; on se, u duhu lekcija predsednika Maoa, žrtvovao i odricao za komunističku stvar, koju je smatrao opštim dobrom). U stvari, niko nije verovao da rušitelj svoje kuće je jedan Lej Fen. NJegov gest su svi videli kao jednu vrstu korupcije između njega i vlade.

Tako su uvek postupale sve vlade u Tirani sa protestima. Ali, sa studentskim protestom nije se desila ista stvar. To je prvi građanski protest koji nije mogla da kupi vlada. I to je jedan od razloga da je protest povratio veru i nadu. Dobro je prodrmao ljude, koji u tim okolnostima žele da nastave protest, koji se pretvara u jedan veliki pokret protiv političkog establišmenta i protiv ovog poretka poremećenih stvari. Dovodeći u vezu pokret iz decembra 1990. godine, koji je urušio komunistički režim, neko je pisao ovih dana da nam treba drugi decembar, bio on i u januaru. Zato, svi čekaju mesec januar.

(Danas)

Komentari