Novinar Klas Relocijus (1985), baron Minhauzen iz nemačkog “Špigla”, kralj nemačkog novinarstva koji je u svom mladom životu pokupio već 11 nacionalnih nagrada za reportaže, plus dvanaestu od američke mreže CNN, ostavio je traga i na Balkanu. U aprilu 2012. bio je u Sarajevu, gde je prisustvovao skupu za psihološku pomoć traumatizovanim veteranima iz jugoslovenskih ratova, i o tome sastavio potresnu reportažu za švajcarski list “TagesWoche”.
Reportaža pod naslovom “Rat u glavi” objavljena je 26. 4. 2012. u online izdanju, u štampanom dan kasnije. Usput, TagesWoche je ugašen i kao portal i kao list 16. novembra ove godine.
Tema teksta “Rat u glavi” je veteranski skup koji je u aprilu te godine organizovao Centar za nenasilnu akciju, nevladina organizacija sa sedištem u Sarajevu i Beogradu.
Lepo i plemenito. Osim što je sastanak o kome se govori u reportaži izmišljen. Nikad se nije dogodio tako i tada.
Evo šta o njemu – o skupu na kome su se navodno našli veterani iz Srbije, Bosne, Hrvatske i Kosova u aprilu 2012. u Sarajevu kaže za RTS Ivana Franović iz Centra za nenasilnu akciju: “Nismo znali za ovaj članak, hvala na informaciji. Konferenciju koja se spominje nismo organizovali, niti znamo da ju je neko drugi organizovao, a mala je verovatnoća da za tako nešto ne saznamo. Ne znam da li je do novinara ili sagovornika, kako god, neistina je.”
Čitalac može reći – ma koga još zanima sneg od pre šest godina!
Monumentalno pogrešan stav! Jer to što je pisao Relocijus je upravo tip novinarstva iz kog su zapadne javnosti crple znanje o narodima bivše Jugoslavije i njihovom sukobu, taj srceparajući, plačljivi ton koji želi da potrese i pogodi, a ne da obavesti i objasni.
To je upravo onaj suzni stil međunarodnog novinarstva koji je Srbiju došao glave devedesetih godina, naravno da mu se treba vratiti kao seminarskom radu!
Polupani lončići
Davno, kao deca u bosanskom Zvorniku igrali smo se igre “polupanih lončića”. Iskreno, mislila sam da je ta igra nestala sa lica sveta, dok nisam pročitala nekoliko Relocijusovih reportaža u Špiglu.
Na primer onu o provincijskom gradiću Fergas Fols u Minesoti, gde žive kulturno zaostale pristalice Donalda Trampa (29. 3. 2017). Ili onu o američko-meksičkoj granici, gde američke civilne milicije ubijaju izbeglice koje nadiru s juga (16. 11. 2018). Sve izmišljeno, izokrenuto, maštom frizirano.
Onda sam, ljubomorna što je dobio tolike nagrade i usput radi za list koji ga šalje mesecima po svetu da bi napisao jednu reportažu, pogledala da li su ga slali i po Balkanu – Špigl, ili neka od mnogih redakcija nemačkog govornog područja koje su se otimale o novinarskog genija Relocijusa.
Jesu, jedan švajcarski medij ga je poslao, a možda i nije, to je teško reći.
Poenta – svaki novinar zdrave pameti bi posle svake Relocijusove reportaže znao da tu nešto ne štima. Sve mekano, slinavo, a uvek do zla boga politički korektno.
Na vrhu izbegličke krize u Nemačkoj, u izdanju Špigla od 2. 10. 2015. objavio je tekst “Gubitak” (Verlust) o “Mahmudu Abduli, izbeglici iz Alepa”.
Mahmud je u gradiću Alsdorfu pored Ahena našao na ulici štednu knjižicu sa dve novčanice od 500 evra.
Pare na ulici, da li je tako nešto moguće? Jeste, biva. Eto meni se pre desetak godina dogodilo da sam izašla iz auta u Karlovcu i iz tašne istresla dve hiljade evra. Otišli smo u stan kod svekrve, popili kafu, pripremili ručak i onda je suprug rekao nešto kao, gde su one pare?
Ukratko, strčimo na parking, a kad tamo dve hiljade u novčanicama od sto evra ležalo rasuto po asfaltu. Sve do jednog su bile tu. Mali grad, nedelja, niko ih nije našao, niko sat vremena palio auto. Čista sreća.
Šta je radio Mahmud u tekstu kod Relocijusa? Odmah je sve odneo na policiju i još odbio nalazačku nagradu “zato što tamo odakle ja dolazim ljudi nisu pošteni da bi dobili nagradu, već da bi bili dobri i pošteni ljudi”.
Novac ne čini srećnim…
Moja priča o parama koje leže na ulici je potpuno istinita.
Relocijusova priča o parama koje leže na ulici je potpuno izmišljena. Ne zato što na svetu ne postoje ljudi koji možda ne bi napravili to što je napravio “Mahmud, izbeglica iz Alepa”, (već ga vidim kako me sat vremena strpljivo čeka pored auta!), već zato što se to dogodilo tako zgodno, baš tada, baš tu, politički korisno i poželjno, faktografski maglovito i neprovereno, dirljiva mala pričica da podrži izbegličku politiku Angele Merkel!
Relocijus je, ukratko, igrao igru polupanih lončića, iako je već davno izašao iz dečje dobi, iako se ta igra verovatno drugačije zove u Nemačkoj, ako se današnja deca uopšte tako igraju. Dok su ga svi hvalili da je tako star u duši, on je bio tako infantilan u nameri.
Počeo je rano sa novinarstvom, pisao za frankfurtski FAZ, švajcarski NZZ am Sonntag, nemački Fajnenšel tajms, za TAZ, Velt, švajcarski TagesWoche gde je izašla spomenuta reportaža o Balkanu. Pre četiri godine Špigl ga je oteo od svih drugih kao redak trofej, a pre dve ga promovisao u urednika.
Urednik Špigla sa 31 godinom, kakav poduhvat, kakva karijera.
Špigl je još jedan od retkih svetskih listova koji ne štedi na profesiji, koji podnosi duge dane i sedmice putovanja i novinarskog istraživanja, koji ne ide na kvantitet, već na kvalitet, onako kao što gledamo u holivudskim fimovima. Na primer u filmu Alana Pakule “Svi predsednikovi ljudi” (1976, Afera Votergejt koja je srušila Niksona), ili “The Post” (2017) Stivena Spilberga – kakvi su to samo dokazi za snagu i moć odgovorne novinarske reči!
Ali stvarnost je za Relocijusa bila tako nemaštovita, do te mere suva, da je vapila za dramskim ispravkama.
Tamo gde leže oglodane kosti faktografije, počinje carstvo lažnih vesti.
Hans, dodaj maramicu, opet me je rasplakao
Urednici Špigla kažu da nisu znali da je Relocijus pisao izmišljene tekstove.
Tu nešto treba razjasniti. Nema te redakcije na svetu koja proverava svaki podatak u tekstovima svojih novinara.
U starom anglosaksonskom novinarstvu, koje takođe više ne funkcioniše na taj način, postojali su timovi faktografa koji su čitali tekst i proveravali podatke svog novinara. Da li je taj i taj stvarno to rekao? Da li se to i to stvarno odigralo tako kako piše u tekstu? Korak po korak, redakcija se osiguravala da su navodi u tekstu tačni.
Naravno da se to više ne radi, ako se ikad i poštovalo u punom obimu. Da li je recimo CNN proveravao informacije o srpskim zločinima koje je 1992–94. slala Kristijana Amanpur iz Bosne? I to onako po zlatnom pravilu anglosaksonskog novinarstva, iz dva nezavisna izvora?
Naravno da nije. Tehnički i organizaciono, to je nerealno. Savremeno novinarstvo radije trpi laž nego odlaganje.
To da je redakcija Špigla verovala svom novinaru, taj instinkt je razumljiv.
Nagrade su samo pljuštale – između ostalog 2012. švajcarska nagrada za najboljeg mladog novinara; austrijska za najbolju reportažu 2013; četiri puta godišnja nagrada Nemačkih reportera (2013, 2015, 2016, 2018); CNN-ova za najboljeg novinara čitave 2014; 2017. međunarodne nagrade European Press Prize, Liberty Award, pa čak i godišnja nagrada katoličkih medija za priču o braci i seki iz Alepa.
U obrazloženju nagrade Nemačkih reportera (Deutscher Reporterpreis), koju je dobio početkom decembra ove godine, samo dve nedelje pre nego što će pući skandal, stoji sledeća pohvala za stil Klasa Relocijusa: “Njegovi tekstovi su od takve lakoće, gustine i relevantnosti, koja nikad ne otkriva na kojim se izvorima bazira.”
Jednostavno: Nema izvora. Čista mašta, glupi žiri, uhvaćen u patos-formulama plačljivog novinarstva.
Ali tu ima nešto drugo. Relocijusov stil je dirljiv i patetičan, skandalozno srceparateljski, suza suzu stiže. Prema njima i Mir-Jam izgleda kao nobelovka, a svaki “ljubić” koji se nekad prodavao po trafikama kao novela Čarlsa Dikensa.
Što se faktografije u tekstovima tiče, sve polupani lončić do lončića.
U tekstu o Balkanu, čiji vam potpuni prevod dole nudimo, jasno je da je pisan u velikoj ličnoj konfuziji.
Ko su Srbi, ko Hrvati? Koji su se to Hrvati borili na Kosovu? Koje su to “etničke manjine” protiv kojih su se Srbi borili na Kosovu, osim što su se borili protiv Albanaca? Koje su to sve vojske špartale Bosnom? Kako ih razlikovati? Kako balkanske domoroce ne pobrkati jedne s drugima? Sme li čovek iz Bosne da poludi posle zakonskog roka od 23. 12. 1997? Koja je to hrvatska jedinica na Kosovu igrala fudbal sa lobanjama i to još “smrvljenim”…? U to Relocijus nije najsigurniji, ali u krajnjoj liniji nije ni bitno, glavno je rasplakati čitaoca.
Racionalna reakcija na fejk njuz tipa Relocijus bi bila – pa ako tako dobro piše da ga obasipaju nagradama, zašto onda ne piše pravu literaturu, već bez potrebe gubi snagu na sitne novinarske forme?
Pa zato što Relocijus ne zna da piše, osim tako – srceparateljski patetično, dečje maštovito, usput pokvareno kao jaje od prošlog Uskrsa.
Zbog toga čitaocima dole nudimo Relocijusovu balkansku reportažu u celosti, ne bi li razumeli zašto evropske javnosti imaju tako zbrkanu, crno-belu sliku o društvima na Balkanu i koji stil se priznaje kao kvalitet.
Svima onima koji se pitaju – a zašto u glavama u kojima bi o balkanskim prilikama trebalo da postoji neka racionalna predstava vlada kraljevstvo šećerne vate, savetuje se čitanje donjeg prevoda:
Rat u glavi
Pre 20 godina počeo je rat u bivšoj Jugoslaviji. Na hiljade ratnih veterana na Balkanu je i danas duboko traumatizovano. U glavnom bosanskom gradu Sarajevu sad se sreli bivši neprijatelji – da se zajednički oslobode duhova prošlosti.
Claas Relotius, TagesWoche 26. 4. 2012, 26. 4. 2012, štampano izdanje 27. 4. 2012.
Najgora je tišina posle pucnja. Kad se ponovo zavučeš u rov. Kad se skriješ između mrtvih kamarada, natrag u zemlju i čekaš odgovor neprijatelja kao grmljavinu brutalnog eha. A odgovora nema, samo tišina. Minutima, nekad satima. Čitava večnost, u kojoj ti srce lupa i krv pulsira u žilama. U tom momentu, kaže Željko Vukelić (43), ne znaš šta je gore: “Da si nekoga ubio – ili da nisi”.
Već je dvadeset godina prošlo od kada je ležao u rovovima. Tada, kad se Jugoslavija raspala, a on se borio kao mladi vojnik srpske armije u Bosni. “Pljuvao i pucao” je tada na neprijatelja, kaže Vukelić. Danas sede neprijatelji od pre, grupa muškaraca iz Hrvatske, Bosne i Kosova, jedni pored drugih i razgovaraju.
“Sećanjem do zaborava”
Neki su bez ruke, bez stopala, neki bez čitave noge. Oprezno klimaju glavama dok Vukelić priča o iskustvima sa fronta. Nekad, kad zastane, ili ga glas izdaje pod teretom emocija, neko pored mu kao prijatelj stavlja ruku na rame i umiruje ga.
Seti se, da bi zaboravio, pod tim motom ovih dana dolaze stotine traumatizovanih veterana jugoslovenskih ratova u glavni bosanski grad Sarajevo. Da razmene iskustva i zajednički obrade proživljeno. Da ojačaju mir u regionu, u kom je gotovo deset godina građanskog rata između različitih narodnih grupa posejalo nepoverenje i mržnju.
Između 1991. i 1999. su na području raspadajuće Jugoslavije najpre ratovali Srbi protiv Hrvata, onda Hrvati protiv Bošnjaka, konačno Bošnjaci protiv Srba. Na samom kraju su Srbi ratovali sa kosovskim Albancima i ostalim etničkim manjinama na Kosovu. Više od sto hiljada mrtvih, milion prognanih, genocid u Srebrenici, to je stravični bilans rata.
Kao mladi regrut, Željko Vukelić je bio deo toga. Koliko ljudi je ubio, više se ne seća. Možda i ne želi da zna. Možda je tako bolje za njegovu dušu. “Sećanje polako nestaje”, kaže Vukelić. Ono što ostaje je strah, koji ga i danas drži. I divlji bes, zbog kog i dalje ludi. Bes na samog sebe, bes na vojnu vladu, koja ga je kao mladog čoveka poslala u taj besmisleni rat.
Da se oslobodi tog osećanja, vratio se u Sarajevo, u grad u kome je sve počelo. Zato što se tamo ovog aprila približava dvadeseta godišnjica od početka rata, “Centar za nenasilnu akciju”, jedna bosanska nevladina organizacija, pozvala je sve traumatizovane veterane iz čitavog balkanskog regiona na konferenciju na terapeutske razgovore ne bi li im pomogla da izađu na kraj sa doživljenim. Tu su u betonskoj višespratnici u centru Sarajeva, sivi zidovi, mali prozori, tu se sreću bivši vojnici koji su se u ratu do krvi borili među sobom, da bi odonda njihov najveći neprijatelj bila vlastita psiha.
Ista patnja svuda
“Većina tih muškaraca je za sebe u potpunosti izgradila identitet žrtve”, kaže Vladan Beara, 43-godišnji psiholog koji učesnike skupa prati kao terapeut i duhovnik. Mnogi veterani će svoje probleme rešiti tek kad vide “da su i bivši neprijatelji doživeli isto toliko patnje kao i oni”.
Tri sata ovog jutra sede Beara i oko dva tuceta veterana zajedno. Neki su još sinoć doputovali iz Zagreba ili iz 400 kilometara udaljene Prištine da bi sudelovali na skupu. Ali sada, okupljeni tu u učionici oskudno nameštenoj, dok im jako veštačko svetlo pada na lica, a zidni sat glasno otkucava sekunde u ritmu njihove ćutnje, reči im ne dolaze lako.
Konačno progovara Željko Vukelić. “Ne radi se o krivici”, kaže on. “Svi mi delimo istu sudbinu.” Dok Srbin priča o ratu, duboke bore mu se urezuju u čelo. Govori tiho i koncentrisano. Plastičnu stolicu na kojoj sedi grabi čvrsto obema rukama. Kad oseća da ga telo izdaje, njegov pogled izgubljeno ispituje prostor. “Često vrištim u snu, a da ne znam.” Sećanje ga ne napušta ni kad spava. Ponekad traži spas u alkoholu, ponekad utehu kod prostitutki. Njegovoj bolesnoj duši to ne pomaže.
Vukelić izvlači požutelu fotografiju iz unutrašnjeg džepa svog džempera. Na njoj se vidi jak momak, dok se prijateljski osmehuje obučen u elegantnu vojnu uniformu. Vukelić je ponosan na tu sliku. Tada je imao 23 godine. Tako se izgleda pre nego što te mobilizuju. Posle toga, kaže on, “mladost brzo prolazi”.
Upali obrazi
Iz snažnog regruta od onda je u međuvremenu postao spečeni muškarac, potpuno sede kose i upalih obraza. Da li nalazi utehu barem kod vlastite porodice, pita ga saosećajno jedan od veterana. Nema porodicu, kaže Vukelić. “Žena me je ostavila. Misli da sam lud.”
Vukelić je samo jedan od ukupno 700.000 povratnika iz rata, koji danas žive u Srbiji. Prema studijama, najmanje trećina od njih pati od takozvanog posttraumatskog sindroma. Nesanica, apatija, agresivnost – simptomi se prema psihologu Beari ne mogu prevideti.
I pored statistike, traumatizovani vojnici ostaju tabu tema u srpskoj javnosti. “Da bi se društvo suočilo sa iskustvima tih muškaraca, moralo bi da se suoči i sa ulogom vlastite zemlje u ratu. A ta uloga se rado potiskuje”, kaže Beara.
Trauma centar podignut u Novom Sadu uz pomoć nemačkog Minstarstva spoljnih poslova je jedina terapijska institucija za veterane u Srbiji. Pomoć i podrška od strane države za povratnike iz rata ne postoji. Još gore: muškarcima kao Vukeliću od strane društva veju samo mržnja i prezir.
“Jedni nas vide kao ubice i silovatelje. Za druge smo izdajice koje su izgubile rat i teritorije”, kaže on.
Samoubistva, amok
Samo u Srbiji se i danas oko 200 veterana godišnje odlučuje na suicid. Takođe i u Bosni ili Hrvatskoj vesti o amok slučajevima pune stranice bulevarskih novina. Svaki čas pale se bivši vojnici na javnim mestima u znak protesta, ili pred kamerom aktiviraju bombu na sebi.
Pre nekoliko sedmica se u Sarajevu okupilo na stotine penzionisanih jugoslovenskih trupa, kako bi pred Parlamentom protestovali za veće penzije. Njihova penzija u principu nije viša od 150 bosanskih maraka, preračunato jedva 70 evra. Invalidski dodatak većina ne dobija uprkos dijagnostikovanim traumama.
Po zakonu koji u Bosni reguliše tretman veterana sa posttraumatskim poremećajem, kao vremenska granica važi datum 23. 12. 1997. Psihički poremećaji koji se prijave ili utvrde posle tog datuma više se ne priznaju. “To je naravno fatalno”, kaže Beara, jer kao prvo, kod mnogih se simptomi pojačavaju tek godinama posle kraja rata, kao drugo mnogi veterani od srama nisu dugo odlazili psihologu, jer im to ne dozvoljava njihova uloga muškarca u jednom tradicionalnističkom društvu.
I Hrvatu Dušanu Novakoviću (40) dugo je trebalo pre nego što je sam sebi priznao traumu. Sad se lepo uredio za susret s veteranima. Nosi odelo i kravatu, crnu kosu je elegantno začešljao unatrag i miriše na kolonjsku vodu. Samo ga pogled odaje, u njemu se vidi da je nešto tamno svilo gnezdo unutra.
Sa jedva 19 godina morao je Novaković u svojoj domovini na front. “Kao invalid i slomljeni čovek”, kako kaže, bio je dve godine kasnije otpušten iz službe. Komad granate mu je razneo levu nogu. Danas nosi protezu, koja se ispod pantalona od tamnog štofa tek nazire.
Natrag s fronta, Novaković više nije bio on sam. “Još samo besan” je bio. Na vlastitoj porodici je izlio sav bes, tukao je ženu, sve dok nije uzela decu i otišla. Tako je bolje, kaže. “Ko zna šta bi se još dogodilo da je ostala.”
U međuvremenu, Novaković veruje da bolje kontroliše svoj bes. Otprilike godinu dana već sudeluje na veteranskoj grupi za samopomoć u Zagrebu. Protiv slika, koje kao čir sede u njegovoj gavi, i dalje ne može ništa. Pa govori o tome, kažu mu sada ostali, to pomaže. I zato Novaković govori. Priča o Sarajevu, dok je gledao kako muškarci pucaju na žene i decu. I o Kosovu, gde su vojnici igrali fudbal sa smrvljenim lobanjama. “Ljudi u ratu postaju zveri”, kaže on.
Živi spomenik
Da je po psihologu Beari, države i društva bi morale da bolje čuju ono što im govore veterani. Svaki od njih je “živi spomenik” koji opominje da u regionu nikad više ne izbiju neprijateljstva.
Željko Vukelić, Srbin, i Dušan Novaković, Hrvat, uskoro će zajedno za Zagreb, da tamo govore na jednoj konferenciji veterana. Dijalog sa suprotnom stranom im pomaže, kažu. Ali pre svega im je namera da protresu ljude u vlastitoj zemlji i ohrabre ih da skupe razumevanje za suprotnu stranu. Da više nikad ne dođe do rata, ljudima se mora objasniti šta je on, kaže Vukelić. “A ko to može bolje od nas?”
(Vesna Knežević, RTS)
