PIŠE: Slobodan Antonić
Buridanov magarac stoji između dva jednaka plasta sena i, pošto nije u stanju da se odluči, na koncu skapa od gladi. Tako se i bošnjačka elita klati između sna o turskoj Bosni i sna o kalifatu u BiH, ne shvatajući da će žrtva takvih fantazmi biti sadašnja BiH, pa i sami Bošnjaci.
„Bošnjaci su branili Tursku kao svoju domovinu!“, uskliknuo je Bakir Izetbegović na nedavnom Erdoganovom mitingu u Sarajevu (ovde). „Drago mi je vidjeti izmješane zastave BiH i Turske. Dugo smo mi zajedno i dobro smo živjeli zajedno i dobro smo se borili zajedno!“.
To je sasvim u skladu i sa svojevremnom izjavom Ahmeta Davutoglua, turskog ministra spoljnih poslova i docnije premijera, da je osmanska okupacija Bosne bila „jedna uspešna priča koju treba ponoviti” (videti ovde).
Naravno da je muslimanima – Turcima i poturicama – bilo lepo u osmanskoj Bosni kada su hrišćanski kmetovi radili za njih, a oni „gospodovali“.
Kada su Austrougari 1878. godine preuzeli upravu nad BiH, upriličili su popis. U BiH je tada živelo 95.490 slobodnih porodica i 84.942 porodica kmetova. Prvi su bili muslimani, drugi hrišćani (Jovan Dušanić, Srbi Bosne i Hercegovine u XIX veku, 2018, str. 247).
Čak i siromašniji muslimani katkad su imali jednu ili dve kmetovske porodice da rade za njih. Petar Kočić piše: „Da bi se održali u životu oni u svojoj nevolji cijede kmeta da gore ne može biti. Nenaučeni ni na kakav rad, ne traže drugih izvora za život, nego jedino gledaju u haku (trećini svega što proizvede kmetovska porodica – S. A) sreću i vrelo za svoj prihod. Kad su bili oni nemiri došao mi je jedan musliman: `Petre, i moji se kmeti pobunili`; ja na to kažem: `A koliko imaš kmetova?` – `Ja jednog, a moj brat dvojicu`“ (navedeno u Dušanić, isto, str. 247-248).
Ali, za osmansku BiH teško da bi Srbi mogli da kažu da im je, u njoj, bilo „dobro“. Ne samo da su radili za muslimanske komšije, već su u svojim crkvama slušali ovakva upozorenja (dokument se čuva u arhivu SPC u Sarajevu; videti ovde):
„Ovim pismom objavljujemo naredbu naših gospodara Turaka, budući da su nam ukazali milost povjerivši nam da u crkvi svakom hrišćaninu i svakoj hrišćanki saopćimo sledeće:
Prvo, hrišćanima i hrišćankama nije dopušteno da priređuju izlete i ne smiju pjevati ni na izletima ni u svojim kućama ni na drugim mjestima.
Drugo, da se ne nose lijepo i ne kite i tako stoje pred kapijom. Ako žena nosi neki nakit, da to čini samo kod kuće, a ne javno. Njihove kćeri da se ne kite dukatima, a ako neko može da daje nakit svojoj kćeri, neka je ne pušta iz kuće, to se našim gospodarima ne sviđa i ne može se sviđati ni Bogu.
Treće, braćo, naređuju naši gospodari da svi hrišćani hodaju ponizno i pred svakim Turčinom skrste ruke na grudima, da se vidi da smo njima potčinjeni.
Četvrto, hrišćani treba brižljivo da izbjegavaju da se oblače kao Turci i janjičari, jer gospodari to ne trpe. Ko radi protivno biće teško kažnjen, pa nemojte reći da Vam to nismo saopćili. Svi moramo patiti zbog nekolicine nerasudnih“.
Naravno, u ovoj naredbi „Turčin“ je oznaka za muslimane, koji su, kako vidimo, čak i od slobodnih Srba zahtevali neprestano ispoljavanje poniznosti.
Neke od tih znakova poniznosti navodi i Ivo Andrić u svojoj doktorskoj disertaciji (ovde): „Hrišćani pri susretu sa muslimanom moraju da sjašu i da ukraj puta sačekaju dok ovaj ne prođe i tek tada smeju ponovo da uzjašu i da nastave put; ustajaće prilikom njihovog ulaska i prepuštaće im počasno mesto bez gunđanja; u svojim kućama smeju samo poluglasno da pevaju; smeju samo tiho da se mole za pokojnike; muslimani mogu da oru i da seju po hrišćanskim grobljima ako više ne služe za sahranjivanje“, itd.
Osmanska BiH bila je za Srbe segregacionistička šerijatska diktatura u kojoj su Srbi umirali na kocu čak i 1839. godine: „Ali-paša nabio je petoricu živih hrišćana na kolje i naredio da se kolje pobode na uzvišici. Ti su ljudi živili na kocu po nekoliko dana, tražili vode i grdili muslimane toliko da je ih je Ibrahim kavaz-baša najposlije ubio iz puške samo da ne sluša kako Vlasi skrnave veru Muhamedovu“ (navedeno u: Dušanić, str. 86).
Te 1839. godine u Evropi se izvodi Verdijeva opera „Oberto“, Faradej objašnjava prirodu električne energije, a snimljena je i prva fotografija Meseca (ovde). I u toj istoj Evropi jedan narod živi u srednjevekvonom kmetstvu i varvarski ga nabijaju na kolac.
Danas nam valjda upravo takav „dobar život“ Bakir Izetbegović hvali u Sarajevu? I pri tom još misli da će Srbe moći da „integriše“ u „cjelovitu BiH“? Smešno.
Zanimljivo je da su sarajevski muslimani i 1937. godine masovno i sa oduševljenjem dočekali tadašnjeg turskog predsednika – o čemu piše Rebeka Vest u knjizi Crno jagnje i sivi soko (1941; odlomak ovde). Muslimani su u škrinjama još čuvali zelene zastave Osmanskog carstva, te su ih tada izvadili i njima mahali.
Te su zastave, ipak, nestale tokom komunističkih decenija, kada su, kako piše Nenad Kecmanović u Hronici nemoguće države (2017, str. 67), „Muslimani – potonji Bošnjaci, važili za najsekularnije muslimane u svijetu“.
A onda je došlo vreme da se ostvari program Alije Izetbegovića iz njegove Islamske deklaracije (1970) u kojoj stoji: „naš cilj: islamizacija Muslimana“ (ovde, str. 2). I za ovih četvrt veka znatan deo BiH muslimana zaista se reislamizovao.
Čitaoca pozivam da, kako bi se uverio u stepen do kog je izvršena islamizacija Bošnjaka, odgleda par muzičkih spotova, vizuelno kvalitetnih proizvoda masovne kulture namenjene BiH muslimanima: „Učajluke tražimo“ (ovde), „Addasovo grožđe“ (ovde), „Džennetski sanak“ (ovde), „Ramazan“ – namenjen deci (ovde) ili „Ramazan“ – namenjen ženama (ovde).
Iz kvaliteta ovih muzičkih spotova vidi se da izvođači, ali i publika kojoj su namenjeni, svakako da ne pripadaju kulturnoj margini. Iz ovih uradaka, nesumnjivo, izbija jaka pobožnost i snažna lojalnost islamskoj kulturi.
Meni je zadivljujuće što je u većini ovih pesama refren na arapskom – koji je, premda zvanični jezik muhamedanstva, nerazumljiv bosanskim muslimanima. I dok su današnji Srbi praktično izbacili iz liturgije dostojanstveni i milozvučni staroslovenski jezik – koji je svakako razumljiviji i bliži od arapskog, našim istojezičnim komšijama Bošnjacima ne smeta da iz srca pevaju: „Allah ume barik lena fi redžepe ve šaban, ve beligna, ve beligna ramazan!“
Iako danas Arapi čine tek petinu muslimana na svetu, insistiranje na arapskom čak i u masovnoj kulturi, međutim, jasan je pokazatelj snage konačne političke ideje muhamedanaca: Umma, kao svetska zajednica muslimana, i Kalifat, kao svetska muslimanska država.
Kecmanović u najnovijoj knjizi lepo pokazuje da Alija Izetbegović, suštinski, nije bio bošnjački nacionalista, već dosledan zagovornik Umme i Kalifata (isto, str. 13, 19-20, 67 i dalje). Pošto i njegov sin Bakir, prema sopstvenom priznanju, drži očevu Islamsku deklaraciju kao bibliju na radnom stolu (videti ovde), jasno je da zapravo postoji istinska konceptualna šizofrenija kod bošnjačke elite. Ona ne zna šta bi pre: da BiH ponovo bude Turska, ili da Kalifat preuzme Bosnu.
No, obe opcije jednako su strašne i neprihvatljive za Srbe u BiH, posebno sada kada imaju Republiku Srpsku.
U ovom slučaju srpsko stanovište je jasno. Neka Bošnjaci slobodno snimaju spotove sa refrenima na arapskom i neka slobodno razvijaju muhamedansku pobožnost. Ali, povratka u osmansku BiH teško da može da bude – kao i instaliranja kalifata u Banjaluci ili u Bijeljini.
Takvi projekti teško da mogu da znače išta drugo do afirmaciju srednjovekovnog nasilja i reakcionarnog segregacionizma nad nemuslimanskim građanima BiH.
Da li iko misli da će Srbi u RS, sa svim svojim viševekovnim iskustvom života pod takvim i sličnim režimima, to mirno da prihvate?
(sveosrpskoj.com)
