Gde okleva Moskva, gura se Vašington. Ovako bi mogla da se opiše situacija kada je reč o Belorusiji. Zemlja kojom od 1994. vlada Aleksandar Lukašenko predstavlja „tampon zonu” između strateških interesa Rusije i nastojanja NATO-a da ceo centralni deo Evrope naseli svojim trupama. Ali, Lukašenko se pokazao kao tvrd orah.
Američki predsednik Donald Tramp odlučio je da „napadne” tako što će na funkciju ambasadora u beloruskoj prestonici imenovati Džuli Fišer, zamenicu državnog sekretara, iskusnu diplomatu, dosad zaduženu za odnose sa partnerima iz zapadne Evrope. Zadatak Fišerove neće biti ni lak ni jednostavan. Jer, podsećaju „Beloruske novosti”, SAD i Belorusija već 12 godina nemaju valjane diplomatske odnose.
Još 1997. Vašington i Minsk su svoje ambasadore iznenada „povukli na konsultacije” koje su potrajale punih mesec dana. Potom je usledio skandal s prisilnim iseljavanjem dvadesetak ambasada iz elitnog dela beloruske prestonice. Na sve se nadovezalo često nerazumevanje SAD i Belorusije po raznim pitanjima, uključujući i tretman političkih zatvorenika, da bi na kraju „tikva pukla” 2008, kada su Amerikanci pribegli ekonomskim sankcijama. Broj zaposlenih u ambasadama i konzulatima dve zemlje sveo se – na pet.
Belorusija je geografski stešnjena između Rusije i Ukrajine sa jedne strane, i tri članice NATO-a (Poljska, Litvanija, Letonija) sa druge. Ovakav strateški položaj zemlju sa jedva 9,5 miliona žitelja stavlja u situaciju da bezbednosno, praktično, zavisi od drugih. Ovo Lukašenka tera da spoljnu politiku prilagođava neprekidnim verbalnim koškanjima između zapadne vojne alijanse i istočnog suseda. Za sada mu uspeva, ali ukoliko bi se te nesuglasice pretvorile u nešto opasnije, položaj bi mu bio uzdrman.
„Ponude za partnerstvo” koje podjednako stižu iz Moskve i iz Brisela imaju za cilj da mu ograniče sve ono što sada poseduje, a pre svega mogućnost da vlada doživotno. U NATO-u to ne bi bilo „spojivo sa demokratskim principima”, dok bi u eventualnoj federalnoj zajednici sa Rusijom ta uloga nesumnjivo pripala Vladimiru Putinu.
Tokom nedavne posete državnog sekretara SAD Majka Pompea Minsku Lukašenko je izjavio da Belorusija nije Rusija i da saradnja sa američkim partnerima ničim ne bi trebalo da bude ograničena. Mnogi su ovakav stav više protumačili kao poruku Moskvi, nego kao istinsku stratešku najavu. Bivša sovjetska republika ekonomski je previše zavisna od Rusije, od koje dobija naftu po povlašćenim cenama i kojoj prodaje proizvode svoje metalske industrije i slično. Tu vrstu partnerstva niko na Zapadu joj neće ponuditi.
Sa druge strane, ono što se proteklih godina dešavalo u Ukrajini jasna je opomena i Belorusiji i NATO-u da postoje granice preko kojih Moskva ne može i ne pristaje da pređe. Ta poruka zasnovana je na činjenici da SAD i NATO nemaju adute da se upletu u bilo kakav sukob sa Rusijom. Ne toliko zbog vojne moći najveće države na svetu koliko zbog „pretnji” koje Americi stižu sa drugih strana, od Kine, ili Irana, kao i usled nevoljnosti Evrope da se uključuje u nesporazume koji nisu njeni.
Odluka Lukašenka da 9. maja, uprkos epidemiji virusa korona, svečano obeleži 75. godišnjicu okončanja Drugog svetsko rata i još jednom dokaže da je igrač na kojeg valja računati ukazuje na to da će ambasadorka Fišer morati svoje diplomatske poteze da vuče izuzetno oprezno.
(Politika)
