PIŠE: Zoran Panović
Uvek je tako bilo: država za rat daje topove, gazde volove, a sirotinja sinove. Dobro, danas se umesto volova daju džipovi, ali je suština ista.
Što naravno nije razlog da se ne rađaju deca, jer ako ih i bude, teško je danas reći šta bi sutra radili ‘Vučićevi bejbi bumeri’ – da li bi neko od njih otvorio u vojničkoj uniformi vrata Pećke patrijaršije ili bi mnogi od njih radili na srpskim plantažama softvera? Uglavnom, ta deca delom mogu biti i nova deca cveća i novi psi rata.
Politika opsesivne podele ‘za i protiv Vučića’ radikalizuje (delom i banalizuje) svaku ozbiljnu društvenu temu, tako da je o njoj teško više racionalno razgovarati. Kamoli praviti društvene konsenzuse. Takva sudbina ekspresno je zadesila i Vučićeve mere za pospešivanje populacione politike, pa više ne znamo da li neko kaže jajnici, a u stvari misli na Jajince? Ili obrnuto.
Emancipovane žene iz građanske opozicije kažu – ‘Ni državu, ni boga, blizu jajnika moga’. Na prvu se učini da je to samo parodija slogana za popularizaciju rađanja koji su umalo mogli da budu oficijelni tipa ‘Rađaj – ne odgađaj’, a što je opet doživelo opskurne varijacije tipa ‘Ne u usta – da sela ne ostanu pusta’.
O pošasti bele kuge govori i Vučić, ali i njegova žestoka opozicija. Naravno iz različitih uglova: i režiser Goran Marković pre neki dan je u jednom intervjuu naglasio taj veliki problem – da ‘neko sistematski radi na smanjivanju nataliteta i bezglavom begu iz zemlje’. Neko bi pomislio da to rade oni koji upravo popularišu rast nataliteta ili oni koji nisu za Vučića, ali su im potrebni novi osvetnici Kosova. Sa opozicione desnice Milan Stamatović iz Čajetine poručuje da demografsko odumiranje Srbije nije nikakva ‘nova rupa na saksiji’, kako nam je to ‘ekskluzivno’ saopštio Vučić, ‘već realnost sa kojom se suočavamo decenijama, poraz državne i nacionalne populacione, ali i Vučićeve ekonomske politike subvencionisanja tzv. stranih investicija, umesto da ta sredstva tobože preusmeravamo ka jačanju domaće proizvodnje, poljoprivrede, malih i srednjih preduzeća, kako bi ljudi ostali da žive u Srbiji, imali siguran posao i zasnivali porodice u svojoj zemlji’. Percepcija bele kuge je rašomonska i zavisi od stava prema Vučiću. Da li to znači, kad bi mogao da sprovede svoj ekonomski program i čajetinsku populacionu politiku na celoj teritoriji Srbije, da Stamatović ne bi slao sutra srpske sinove da brane Kosovo i Republiku Srpsku, ako srpstvo pozove?
Svaka priča o pospešivanju populacione politike uvek vrati u opticaj i onu zlokobnu kovanicu o ‘biološkoj supstanci’, a što korifeji srpstva naročito vole da koriste. Ali, ako gledamo mapu evropskih zemalja na temelju haplogrupa – to su grupe koje dele zajedničkog pretka te mogu biti jedan od načina na koji se može posmatrati genetski sastav neke populacije – dolazi se do zaključka da su muški preci u slučajevima Srba, Hrvata, Bošnjaka, Slovenaca, Crnogoraca veoma slični (u nekim grupama gotovo identični), što navodi na zaključak kako su razlike među navedenim narodima prevashodno kulturološke naravi. Pa otuda su i klanja u ovom slučaju ‘bratoubilačka’. Kao što je i netrpeljivost u presudnim i latentno genocidnim nacionalnim narativima, kolektivnim predstavama o daljoj i bližoj prošlosti. Ne, dakle, u ‘supstanci’, ali to ne znači mnogo žrtvama pretvorenim u ‘supstancu’ bez imena i prezimena.
Jedno pitanje za razmišljanje – mogu li mere za pospešivanje populacione politike po svojoj prirodi da ne budu populističke? Koja država ne kaže da joj je cilj da obezbedi ekonomske i socijalne uslove za dostojno detinjstvo i roditeljstvo? Ako treba i ukrštanjem najboljih teorijskih dometa iz programa LDP i Dveri, pravljenjem ‘neoliberalnog svetosavlja’. I još kad bi mogla država da garantuje da sutra deca neće emigrirati? A još i da uđemo u EU. Pa upravo je to otužni populizam, zar ne?
Za komandanta Bondstila postavljen je Nik Dučić, Amerikanac srpskog porekla. Iako su se i ovdašnji trampovci pomalo ohladili verujući da je upravo Tramp, a ne Dragan Đilas, onaj ‘riđi čovek’ iz Kremanskog proročanstva koji će učiniti da nam bude bolje, uključujući i odnose sa Albancima, nije da mnogima nije drago zbog Nika. Maltene kao da je Jovan Dučić preuzeo Bondstil, a da je ministar rada i socijale Zoran Đorđević opskurnim osmomartovskim recitovanjem najavio njegov dolazak. Podseća me to na one romansirane priče iz vremena NATO agresije da je Vesli Klark u stvari Veselin Karaklić, čiji su koreni iz zlatiborskog sela Bioska, da NATO neće bombardovati valjevski ‘Krušik’ jer Medlin Olbrajt mnogo voli poeziju Desanke Maksimović. Ako ništa, kod Nika bar ima malkice ‘biološke supstance’.
Ohrabrujuća vest stigla je iz Crne Gore – Milo Đukanović je kandidat za predsednika ove države. Nemojte odmah banalizovati sve time da je posle odlaska Mugabea Milo najdugovečniji na vlasti u svetu, i u tumačenju da se vlast u Crnoj Gori nije promenila od 1945. Uvek treba znati da je partijski raskol u DPS i pobeda politike Mila Đukanovića bitniji diskontinuitet i redefinisanje generalnog pravca od srpskog Petog oktobra ili dolaska SNS na vlast 2012. Nekada je Crna Gora bila žrtva Miloševićevog izvoza ‘antibirokratske revolucije’, a sad je ‘stabilokratija’ najbolji izvozni model Crne Gore. Paradigma, koncept know-how. Koja to partija u regionu ne želi da bude malkice DPS? Iako nisu ‘socijalističke’, i SNS i HDZ mogu da se ugledaju na DPS kao ideal kad je u pitanju koncept ‘dominantne’ partije. Đukanovićevo liderstvo odavno je postalo ‘serdarskog’ tipa’, o kome čak i Dodik može da mašta, ali pod njim Crna Gora je ipak neočekivano posle Slovenije izbila na drugo mesto entiteta bivše SFRJ u tranzicionim bilansima.
Vojislav Koštunica se konačno pojavio u javnosti, iako nije baš prekinuo tihovanje. Pojavio se pre neki dan u zgradi Zadužbine Ilije M. Kolarca na promociji knjige ‘Rusofobija kod Srba 1878-2017’ autora Dejana Mirovića. Tu su bili i lider Dveri Boško Obradović, profesori Kosta Čavoški i Milo Lompar. Sve je na prvi pogled izgledalo malo retro – kao da je 1990, da je tek zora pluralizma i da su partije u embrionalnoj, još u poludisidentskoj formi. A da su Srbi s Kosova predvođeni Miroslavom Šolevićem u Pionirskom parku čekajući da im se neko obrati iz Federacije i ukaže na procese pritiska i iseljavanja. S time da bi 1990. ovo u ‘Kolarcu’ bio skup intelektualaca koji govore o zapadnoj demokratiji i koji valjda smatraju kao Leh Valensa tih godina za Poljsku – da je pozicija Srbije na Zapadu podrazumevajuća. Danas je desnica rusifikovana, putinizirana, čak i kad zapadnu predstavu o medijima i demokratiji prihvata kao sredstvo borbe protiv Vučića, kome pripisuje ‘izdaju’ – koliko delimičnu, već ostvarenu Briselskim sporazumom, toliko prejudiciranu – ‘apsolutnu’.
Potpisnici Apela za odbranu Kosova i Metohije su one ‘realne Dveri’.
Koštuničin ‘mitrovdanski ustav’ magnetski i otužno privlači nove ‘ustavobranitelje’ čak i iz krugova koji su ga stavljali u kontekst ‘političke pozadine’ ubistva Đinđića. Prokaženi Koštuničin ‘legalizam’ sad postaje prećutno prihvaćeno i logično sredstvo otpora Vučićevoj polivalentnoj ličnoj vlasti. Mogućnost da Vučić organizuje ustavotvornu skupštinu (i izbore za nju) ne doživljava se u demokratskom kapacitetu bolje od ustavotvorne skupštine koju je organizovao Maduro – vođa Venecuele, zemlje koja je sa Srbijom prihvatila kremaljska uveravanja o trovanju bivšeg ruskog špijuna Sergeja Skripalja i njegove ćerke Julije u Solsberiju.
Znate li koliko je puta Milošević za vreme vlasti bio na primer u Užicu i Čačku? U Užicu je bio 1988. na jedno par sati na večernjem sastanku ‘političko-privrednog aktiva’. I nikad više. A ne bi ni imao neki doček. U Čačak je probao da uđe 1992. i u Preljini su ga zasuli jajima i vratio se. Misle li mladi socijalisti kad mu predlažu spomenik da li je normalno da neko ko dvanaest godina vlada Srbijom, a nije okupator, faktički nijednom nije bio u Čačku i Užicu, i šta vam to govori o vladaru i njegovim tekovinama?
(Danas)
