PIŠE: Slobodan Reljić
Jedan čovek a dve priče. Direktno suprotne jedna drugoj!
O, zar se i to može?
Može, gospodo, mi živimo u post-moderni kad je ketman izašao iz podzemlja javnosti, kad se s njim mora živeti kao da je nešto najmoralnije.
„U ovoj zemlji niko nikom više ništa neće nametati. Kada su u pitanju Srbi i Republika Srpska, ako neće u NATO – neće se ići u NATO“, reče krajem oktobra ove 2019. Bakir Izetbegović. To, naravno, ne podrazumeva da Godišnji nacionalni program za NATO ne bude poslat u Brisel, jer „ranije usvojeni zakoni i odluke moraju biti ispoštovani i to sam s liderom HDZ-a Draganom Čovićem i liderom SNSD-a Miloradom Dodikom potpisao 5. avgusta. Što se nas tiče, to može biti minimalni aspekt… u kojem akcenat može biti potpuno stavljen na civilni deo, a možemo koordinisati tempo sa Srbijom i, na kraju krajeva, prihvatiti ono što je krucijalno važno za Srbe – da nema članstva u NATO bez novog konsenzusa i dogovora, ali se zakoni ove zemlje moraju poštovati.“
Državnički rečeno. Sa razumevanjem logike ovakve Bosne i Hercegovine i s uvažavanjem svih teško usaglašenih dokumenata, pravnih i političkih. Bakir Izetbegović, posle ovog, može mirne duše da ode u svaki kafić u Banjaluci i na miru pije kahvu i divani s ahbabima ili s kim god već.
Ali čekajte, zar to nije isti Bakir koji je mesec dana ranije na kongresu svoje stranke pozdravljao Deklaraciju SDA, dokument u kome su ovakve misli bogohuljenje. Tada je istaknuto da su u ovoj zemlji „temeljne ideje oživljavanje Republike BiH, sa Sarajevom kao glavnim gradom; nametanje upotrebe bosanskog jezika ‘kao zajedničkog identiteta svih građana BiH’, te želja za ukidanjem nadležnosti entiteta i dominacija nad pravosudnim institucijama BiH, ali i reforma policije.“
I, setićete se, „u vrhu prioriteta SDA (!) jeste i NATO put Bosne i Hercegovine“.
Sve ovo je s namerom, kako se sumnja u nebošnjačkoj Bosni, da „Bošnjaci kroz realizaciju ideja navedenih u Deklaraciji očigledno žele da pretvore u ‘građansku’, unitarnu BiH“ što se logično razume kao „plan za oživljavanje političkog islama“,
Bakir ponekad zaliči na oca. A kakvo god bude tumačenje događaja iz novije istorije koja započinje posle pada Berlinskog zida Alija Izetbegović će biti nezaobilazan „čimbenik“ – baš na tom – „planu oživljavanja političkog islama“.
Kao što to istorija čini odvajkada – s jedne strane to će biti tumačeno kao orjentalni mrak, narušavanje poretka, rizik za mir u regionu pa i Evropi, a s druge strane, kao istorijski legitimna obnova islamske političke ideologije na vratima Evrope još od pada Otomanske imperije.
„Islamska deklaracija“ nije knjiga koja će skoro biti zaboravljena. Moć islama u svetu raste, a Bosna je najzapadnija tačka njegovog oslonca. Imigranti, bez obzira što njihov broj i uticaj dramatično raste, u Zapadnoj Evropi (još) nisu „svoji na svome“. Stranci su koji prolaze akulturaciju.
Islamski pogled na svet je tamo manjinski, getoiziran.
Kultura koja nastaje u monoteističkom islamu – narativ u Kur’anu je i nastavak biblijskog – ima dodirnih tačaka s judaizmom i hrišćanstvom, ali još i više jasnih divergencija s hrišćanski utemeljenom kulturom. (Naravno i sa jevrejskom državom.) To je neprestana napetost koja je sve manje „prokletstvo malih razlika“. Od latentne konkurentnosti do krvavih sukoba.
Svako ko je živeo u Bosni – zemlji u kojoj narodi govore isti jezik, živeli su u istim državama, bivali pod istim okupacijama – i bez da to zna da objasni, na prvi susret, razlikovao je pravoslavne, muslimane, katolike, odnosno Srbe, Bošnjake, Hrvate. I to sve manje po odeći.
Kulturno-religijske razlike stvaraju različite mentatlitete koji se ocrtavaju u pojedinačnim karakterima. Nastojanja političkih vlasti da to pretvore u Jedno mogla su da proizvedu pokoricu o istosti, ali ona je pucala na prvoj jugovini s koje god strane bi ona dunula – sa Istoka, sa Bliskog Istoka ili sa Zapada.
Ako se sad vratimo na skori „slučaj Izetbegovića“, onda je jedno od objašnjenja u – ketmanu.
U južnoslovenskoj javnosti taj pojam je postao širokopoznat iz čuvene knjige „Zarobljeni um“ poljskog disidenta Česlava Miloša.
Nastojeći da ilustruje smisao neiskazanih odnosa ljudi u narodnim demokratijama na Istoku Evrope (ali i u Evropi uopšte) prema slobodi misli, Miloš, koji dolaze iz katoličke kulture, naišao je „na zapanjujuću analogiju u civilizaciji Islama. Tamo ne samo što je dobro poznata igra vođena u odbranu sopstvenih misli i osećanja nego se ona tamo preobratila u trajnu instituciju i obdarena je nazivom: Ketman“.
Česlav Miloš je opis ketmana, trajne institucije, našao u knjizi francuskog intelektulca i diplomate Artura Gobinoa, koji je službovao u Persiji (od 1855, s jednim prekidom, do 1863), a gde je zapisano da „po mišljenju ljudi na muslimanskom Istoku ‘onaj ko poseduje istinu, ne treba da izlaže sebe, svoju imovinu i svoje poštovanje zaslepljenosti, ludosti i pakosti onih koje je Bog radije uveo u zabludu i držao ih u zabludi’. Treba, dakle, ćutati o svojim pravim uverenjima, ako je to moguće“.
Poređenje je moćno zato što katolička društva, uprkos svojoj maloj prozračnosti bez socijalizma, uče kako je prikrivanje javnog stava nemoralno.
Postoji i viši nivo ketmana. Kad ćutanje nije dovoljno, i „ne samo šte se tada treba javno odreći svojih pogleda nego se preporučuje i korišćenje svih lukavstava, samo da se protivnik zavara. Tada će se ispovedati sva priznanja vere koja mu se mogu dopadati, vršiće se svi obredi koji se smatraju najglupljim, krivotvoriće se sopstvene knjige, iskoristiće se sva sredstva navođenja u zabludu.“
Iza toga ostaje mentalitet koga mi, iz druge kulture, kod Arapa recimo, doživljavamo kao lakoću nepouzdanosti. A kad se apsolutizuje svoja predstava o tome da oni izgovaraju ono što ne misle, onda se evropska nadmenost doživljava kao nadhumanost. Tada se svakodnevna pogađanja na bazarima, po uvidima praznoglavih turista, uzimaju kao dokazi drugorazrednosti jedne civilizacije.
Kao zaostalost islamske civilizacije uzima se živi Alah u islamskom društvu.
Zapad koji je devastirao Boga, kratkomisleno veruje da Alah ne zaslužuje drugačiju sudbinu. Ali razilaženje u toj krucijalnoj tački je nepomirljivo. Zapadni ketman je zato traumatizovano biće, islamski je – kulturni obrazac. To se u islamu ne uzima kao bežanje od napora, nego kao teška borba za najvažniju stvar koja zaslužuje da bude branjena svim rasploživim stvarima.
Ketman bez premca, na Balkanu, bio je Alija Izetbegović. Često je uspevao da razdvoji ono što mu je na srcu od onoga što mu je na jeziku. Oni koji ne nastoje da razumeju dubinu ketmana misle da je Alijino objašnjenje Abdulahu Sidranu pokušaj da se digne na nivo evropejske racionalnosti. „Znaš, Avdo, ketman primjenjuje manjina, u većinskom okruženju. A mi smo ovdje većina”, odgovarao je ostareli Alija Sidranu na primedbu o prejakoj „transparentnosti, prenaglašenosti ispoljavanja muslimanskog verskog osjećanja”.
I dijalektička konstrukcija ove priče je odsjaj ketmanskog mentaliteta. Šta je većina u okruženju koje te čini očiglednom manjinom, ali otac bošnjačke nacije je bio Mladi musliman.
Mladi muslimani, osnovani 1939, deo su panislamističkog pokreta na islamskoj periferiji a sa ciljem duhovnog, kulturnog i materijalnog napretka muslimana u Jugoslaviji. Tokom Drugog svetskog rata organizacija je bila povezana sa jerusalimskim muftijom Aminom el Huseinom koji je osnivač SS Handžar divizije. Jedan od aktivista Handžar divizije je bio i Alija Izetbegović koji je sedamdesetih godina prošlog veka obajvio znanu „Islamsku deklaraciju“ (prema Vikipediji). On se ketmanski borio za mladomuslimanske ideale, ali je bio spreman i na žrtvu. To je i za protivljenje i za respekt.
Za našu priču, ipak, nije nevažno reći, da su šiiti koji žive u Persiji iz koje su Gobinoova iskustva, posvećeniji ketmanu. Suniti, kojima pripadaju i naši bosanski muslimani, grubo rečeno „ovu mimikriju vide kao zlo koje postaje opravdano tokom džihada“ ili u „situaciji direktne pretnje“.
U svakom slučaju, Zapad koji se odrekao „Boga jedinoga“ i koji svoje stanje naziva „sekularizam“, ketmana doživljava kao nešto „opasnije od džejmsbondovskih obaveštajnih taktika“ a zato muslimane vide kao „crnu kutiju“ iz koje svaki čas može da iskoči bodež, sekirče, molotovljev koktel, bomba svojeručno napravljena u prljavom stanu u getu njihovog grada u koji oni ne bi smeli zaći ni po koju cenu.
Kao uteha da oni na Zapadu, ipak, imaju kontrolu nad tim „civilizacijski, globalnim“ zlom posluže im snimljena i filmovana ubistva Bin Ladena ili El Bagdadija.
U islamskom poretku žrtve se tako posvete, a zapadnjacima ostaje da dele uverenje na koje ih navodi profesor Valid Fares Univerziteta u Majamiju, a koji je došao sa Unverziteta iz Liona: „Ono u čemu je danas ketman jedinstven, jeste njegov uspeh unutar naprednih i sofisticiranih država.“
Fares je rođeni Libanac, pisac knjiga o džihadu za zapadno tržište. Šta o toj interpretaciji, u sebi, može da pomisli zapadni čitalac? Ne može da pobegne od nje, jer nije sposoban da se brani od takve vrste sile.
„Zapadni ljudi, naročito intelektualci, pate od posebne vrste mržnje prema životu; njihov duhovni i osećajni život previše je raspršen; uzalud pokušavaju da uhvate onu reku koja se široko razliva po šljunku i jalovinama u jedno ozidano korito“, pisao je još 1953. isti onaj Česlav Miloš, koji ih je tešio smrtnim slabostima strašnog komunizma s onu stranu „gvozdene zavese“.
U ovakvom društvu ketman je nasušna potreba, čiji god da je, jer bolje je „gajiti razrasli Ketman i pokoravati se pritisku, i zahvaljujući tom pritisku doživeti trenutak osećanja da se p o s t o j i , nego rizikovati poraz poverovavši mudrosti proteklih vekova, koji su tvrdili da je čovek božansko stvorenje“.
Potreba za ketmanom u ovim prevratničkim vremenima je univerzalna. Samo što je ona kod muslimana smiraj usklađenosti duše i srca, a kod odrođenih hrišćana koji sebe nazivaju ateisti drama sa savešću i depresija.
Kad bi društvo bilo zdravo-slobodno ono bi se zalagalo za što manje ketmana u sebi.
Često i u našem srpskom mnjenju možete slušati jadikovke kako mi „nismo bili pametni“ pa svaki put pognuli glavu. Priziva se ketman, a koji se istovremeno smatra nemoralnim. Potpuni nesklad.
Ketman mora biti deo vaše moralne ravnoteže. U kukumakanju srpskih paraketmana ne uzima se u obzir da to u našoj duši pravi ranu. Verovatno neprebolnu. I da se svako mora ponašati u istorijskom trenutku onako kako mu njegov habitus određuje.
Košta ne biti ketman, ali nije neupitan Božji dar biti ketman. To su samo kulturni izbori. Žrtva se podrazumeva u oba slučaja. Ljudi su braća u razlikama.
Zato Bakir Izetbegović neodoljivo ne podseća na Milorada Dodika!
Dvojica protagonista kao očigledna pojavnost razlike mentaliteta. Razlika ne podrazumeva apsolutnu nemogućnost političke saradnje i suživot. Ali sa jasnom svešću o različitosti.
Kao što Željko Komšić ne podseća ni na jednog od njih dvojice (naravno, ne podseća ni na Dragana Čovića) kad na Izetbegovićevu ketmansku izjavu kaže da „jedini koji ne žele u NATO jesu delovi, samo delovi, političkih elita. Velika većina ljudi, bez obzira ko su, zapravi želi u NATO“. Ta besmislica ima samo politikantski smisao. I nije usaglašena ni sa jednom bosanskom identiteskom dimenzijom.
I zaista, postoji negde u Briselu neki lik koji se preziva Stoltenberg koji voli što ovo čuje iz Bosne, ali je dovoljno pametan da to on ne bi rekao. Svaka budala ima svog ketmana. Stoltenbergu ne preostaje ništa drugo nego da se i on „ketmaniše“ kad predsednik Francuske kaže kako prisustvujemo „moždanoj smrti NATO-a“.
Pa i kad ambasador Turske u Srbiji Tanžu Bilgič može da kaže „da su odnosi Turske i Srbije možda najbolji u istoriji» i da je saradnja «posebno dobra u oblastima ekonomije i trgovine“. U tom kontekstu valja razumeti da se Izetbegovići jesu pokazali kad se ukazala prilika, ali su uvek znali da je Redžep Tajip za Aliju ketman nad ketmanima. A dobar ketman zna da svakom haosu preti neki red. Privremen ali red.
Život, uostalom, i jeste saobražavanje s privremenošću koliko god da želite da mir bude večan. A dobra politika, ipak, prati život.
(sveosrpskoj.com)
