PIŠE: Srđa Trifković
Ministar inostranih poslova Ivica Dačić primio je 19. februara zamenika ministra inostranih poslova Venecuele Ivan Hila i ponovio poznati stav Srbije o nemešanju u poslove drugih zemalja. Sledećeg dana, američki ambasador u Beogradu Kajl Skot je na tviteru uzvratio upozorenjem da je “Srbija na pogrešnoj strani istorije” jer nije priznala “privremenog predsednika Gvaida”.
Ovo je bio skandalozno potcenjivački postupak jednog diplomate od karijere prema zemlji prijema. Tako brutalno zabadanje prsta u oko domaćinima nezamislivo je za bilo koju zemlju sa kojom SAD žele iole normalne odnose. Međutim, ovo nije naša tema. Skotove reči ukazuju na jednu dublju patologiju savremenog američkog establišmenta, na oblik kolektivne psihoze unutar vašingtonskog Beltveja koji već decenijama stvara probleme i autentičnoj Americi i ostatku sveta.
Njegova ekselencija je u zabludi: Ne postoji „ispravna” ili „pogrešna” strana istorije. Skotove tvrdnje odražavaju progresivističku zabludu uslovljenu ideološkim blinkerima. Ta zabluda podstiče iracionalno verovanje u istoriju kao činioca samog po sebi, silu nezavisnu od ljudske volje koja vodi ka jednom boljem i moralnijem svetu. Logična je posledica da pobornici takvog stava veruju da su njihove procene i stavovi ispravni po definiciji, konačni, nepodložni empiriji i razumu. Tako shvaćena “prava strana istorije” podstiče megalomanske vizije i katastrofalne političke odluke.
U besedi prilikom svoje prve inauguracije januara 2009. godine, Barak Obama je izjavio da su neprijatelji slobode na pogrešnoj strani istorije. Obama i njegov državni sekretar Džon Keri potom su više puta optužili Vladimira Putina da je na “pogrešnoj strani istorije”, između ostalog i zbog podrške Bašaru al Asadu u Damasku. Dodajmo da bi ambasadora Skota trebalo pitati šta se to desilo, jer u ovom slučaju “istorija” nije poslušala Obamu: Bašar je još uvek na vlasti, jači nego ikada.
Obama je samo nastavio bogatu tradiciju svojih prethodnika. Bil Klinton se tokom osam godina svoja dva mandata preko dvadeset puta pozvao na “pravu stranu istorije”. Ronald Reagan je, sa svoje strane, oživeo sećanje na Lava Trockog i njegov sud o menjševicima, kada je 1982. godine rekao da će “svetski marš slobode i demokratije baciti marksizam-lenjinizam na đubrište istorije”.
Predsednik Džordž Buš-mlađi je 2002, u godišnjem govoru o stanju nacije a u kontekstu „rata protiv terorizma”, ponosno izjavio da je “istorija pozvala Ameriku i njene saveznike na akciju”. U njegovoj paradigmi istorija prestaje da bude dobronamerna ali bezlična sila. Ona postaje aktivni sagovornik koji podstiče svoje posvećenike na konkretno delovanje, baš kao što je Bog pozvao Mojsija u Starom zavetu.
Strašna je zabluda da je “istorija” neumitni proces na linearnom maršu. Pobornici te zablude, poput boljševika, bez oklevanja su bili spremni da likvidiraju sve one za koje zaključe da su na njenoj “pogrešnoj” strani. Karl Marks je prvi lansirao tvrdnju da neprihvatanje njegovog “naučnog” dijalektičkog konstrukta, koji vodi do kraja istorije u besklasnoj utopiji bez eksploatacije, nije samo iracionalan već i nemoralan.
Lenjin i njegovi učenici ozbiljno su shvatili Marksovu formulu i tokom njene višedecenijske primene ubili desetine miliona ljudi. “Istorija je na našoj strani” bila je samo ateistička varijanta krstaškog pokliča “Bog je na našoj strani” i skorije, nacističke varijante, Gott ist mit Uns!
Pre ili kasnije ovaj način mišljenja – koji prepoznajemo i kod ambasadora Skota – dovodi do propasti svojih sledbenika, ali obično tek nakon što oni počine mnogo zla.
Kod Amerikanaca postoje dva stuba te jeresi. Prvi je u tvrdnji o američkoj izuzetnosti, narcisoidnom verovanju bez ikakve osnove. Drugi je u iracionalnom ubeđenju američkih lidera u svoju sposobnost da „stoje višlje i vide dalje od drugih” (Medlin Olbrajt) i lakoća sa kojom su shodno tome spremni da sude drugima.
Rezultat je spremnost Amerike da u ime svojih navodnih principa počini užasne stvari. Izraziti primer je neizazvan, nezakonit i destruktivan rat protiv Srbije započet pre skoro talno dve decenije. Bilo bi uzaludno objašnjavati ambasadoru Skotu da je stvarnost uvek složenija nego što mislimo, da što je stvarnost odaljenija od našeg sopstvenog iskustva, to je manje možemo razumeti.
Ovo je bila i ostala moralna osnova za neintervenciju, za svojevremeno odbijanje očeva-osnivača američke nacije da drugima dele lekcije kako treba da žive, za upozorenje da nije misija Amerike da „jezdi svetom u potrazi za aždajama koje treba zaklati” (Džon Kvinski Adams). To je moralna osnova i za eventualno, zakasnelo iskupljenje Amerike kroz prihvatanje i primenu ovog principa sada, i u Venecueli i na Bliskom istoku, i na Balkanu… i svuda.
(vidovdan.org)
