PIŠE: Zoran Panović
Ako se setimo pesme – ‘Do Mostara sve Srbija stara, od Mostara i nova i stara’ – koju su devedesetih pevali četnici raznih formata, dizajna i generičkih sudbina, uključujući i one radikalske, onda su Vučićevi sajamski nastupi u Mostaru ipak ozbiljan pomak nabolje.
Ono što nije pomak nabolje, već recidiviranje, to je tužna istina da Vučić srpsku opoziciju nikada neće uvažiti citiranjem Bertranda Rasela, ne mora baš ono o ‘iskupljenju za sve greške i gluposti’, kako bi se u zemlji probudio duh nekada potencirane samokritičnosti i potražili putevi bitnijih društvenih i političkih konsenzusa. Opozicija, sem uvredljivih epiteta, najdalje može da računa eventualno na Lajbnica i ‘dovoljni razlog’ u smislu destabilizacije zemlje i juriša na punu kasu. Za proevropsku opoziciju od proevropskog Vučića nema ni grama uviđajnosti koju dobija antibriselski Šešelj.
Nastupom u Mostaru i prigodnim citiranjem Rasela (još jednim u panteonu citiranih), na otvaranju tamošnjeg 21. Međunarodnog sajma privrede, na kojem je Srbija učestvovala kao zemlja partner pod sloganom ‘Budućnost nas spaja’, sa skoro 70 kompanija, Vučić je nanovo potvrdio ono što je često poslednjih godina naglašavao – da ‘nije četnik’. U kontekstu bošnjačko-hrvatske predstave o tom pojmu. Otuda ne samo raselovsko iskupljenje, ‘već i mnogo više od toga’. Znači državice i entiteti regiona kao ozbiljni partneri.
Ali, to što Vučić nije više ‘č/ćetnik’, u regionu ne znači da po potrebi nije radikal u zemlji. Zato je i Šešeljev uticaj daleko veći od izbornih rezultata. Tako reaguje i agitprop. Sve to ponekad dobija bizarne konotacije. Da vidimo kako:
Poslednji predsednik bivše SFRJ i predsednik Hrvatske u dva mandata Stjepan Mesić ponovio je stavove o odgovornosti Slobodana Miloševića za rat, govoreći nedavno u Novom Pazaru, na konferenciji Bošnjačkog nacionalnog veća Sulejmana Ugljanina. Kad su načuli da bi u Pazaru mogao sa Mesićem i Ugljaninom da se pojavi i bivši srpski premijer Zoran Živković, režimski agitprop je upao u trans. Pljuvačka je pošla niz usta.
Ali, naprednjaci kao da zaboravljaju 2011. godinu kad su se grčevito borili za vlast i kad su oni, gle apsurda, bili deo ‘scenarija’. Da, baš je bizarno da je te 2011. Mesić na neki način bio na njihovoj strani, a da su oni (tek su se ispilili kao naprednjaci) bili deo pomalo i neukusnih aluzija na ‘sile haosa i bezumlja’ (S. Milošević). Potezanje Stjepana Mesića je bilo bedno i neočekivano od tadašnje ‘žute propagande’. Na osnovu istraživanja Instituta ‘Ifimes’ iz LJubljane, naprednjačka koalicija je već marta 2011. imala podršku fantastičnih 41,7 odsto među opredeljenim biračima u Srbiji (skoro upola više nego u mitskoj pobedi 2012). Vlast se tada potrudila da preko nekih glasila podseti da je počasni predsednik tog instituta baš Mesić, i da on ‘kroji Srbiju’, da bilduje Tomine naprednjake i da nas tako destabilizuje i vraća u mrak devedesetih. Podsetili su nas 2011. ‘žuti’ da je to onaj isti Mesić koji je govorio da Srbi iz Hrvatske mogu da ponesu samo blato koje su na opancima doneli, koji je za ‘Oluju’ govorio da je legitimna akcija. Da skratimo: Mesić je tada ubačen u igru na isti mentalni način na koji je Miloševićev agitprop tretirao Vuka Draškovića i SPO 1991. Da sarađuju sa ‘ustašama’, i tako to. Zbog čega se i desio bunt Devetog marta.
Ifimes je 2011. naprednjacima dao maltene vučićevski rejting iz naše aktuelne ‘stabilokratije’.
Bedno je to bilo tada, ali je sad još bednije kad Vučićev agitprop ponovo upotrebljava Mesića kao da tek počinju devedesete, kao da je tek Vuk Drašković sa kožnom torbom i mapama u njoj otišao kod Mesića u zgradu SIV-a da razgovaraju o ‘leopardovim kožama’ na koje liče te mape.
Mesić je ‘opšte mesto’, baziran na svojoj ‘Glini i glinama’, na starim izjavama dakle, pri čemu njegovi gardovi prema proustaškoj desnici i stavovi o NDH kao ‘zločinu u ideji i izvedbi’ postaju maltene nebitne, a za Srbe je to ipak bitnije od Mesićeve ocene o Miloševiću. Iako slušajući patrijarha Irineja i ministra vojnog Vulina, dete može da pomisli da su samo Srbi ovde postradali, deci bi morali objasniti da Srbi 1991. nisu dočekali baš nespremni kao 1941. Nije Rasel valjda samo sajamski. Ono o ‘iskupljenje za sve greške, i gluposti’, vredi li išta pored huškačkog i šovinistiškog mejnstrima.
Andrej Plenković je slušao Dejana Petrovića i njegove trubače u Mostaru. Nadrealno? Posle svega – da, ali ako znamo da je nekad u Guči za vreme Sabora zagrebački ‘Jugoton’ imao svoje reklame, onda i nije.
Paradoksalan je ponekad ‘unutrašnji dijalog’. Kad mu doprinos da lider Pokreta slobodnih građana Saša Janković, naglašavajući da ne bi priznao Kosovo, ali da ga ne bi ni ometao prilikom ulaska u međunarodne organizacije, onda je to za katran i perje, i medijskog toplog zeca neproporcionalnog Jankovićevoj nebitnosti koju naglašava režim. Ali, ako je to stav ‘predstavnika civilnog društva’ na rundi ‘unutrašnjeg dijaloga’ kojoj prisustvuje i Vučić lično, onda je to za uvažavanje. Znam neke iz ‘civilnog društva’ koji su bili na toj rundi, i koji bi i te kako ‘uvažili realnost’ – više nego Janković – ali su amnestirani od nepatriotskog verbalnog delikta, i još su partneri u dijalogu, iako žarko žele ‘nesmetan put u EU’. Ako je već Kosovo ‘samoproglašeno’, glupo je da i opozicija pored toga što je latentno izdajnička (nudi se Zapadu), još bude i ‘samoproglašena’. Ako se već nekom ‘nudi’, Janković se ‘nudi’ kao ‘prozapadni i lustrativni Koštunica’ (legalizam sa ‘uvažavanjem realnosti’), a Đilas će da menadžeriše tako što će da obezbedi logistiku – da plaća kombije za odlazak u narod, za osvešćivanje i ohrabrivanje. Đilas bi mogao da kaže Jeremiću i Jankoviću – prvo se dogovorite ko je Koštunica?
U kontekstu dezavuisanja opozicije, ‘Vojvodina Republika’ je takođe opšte mesto kad se motri ko sve cepa Srbiju. Pa se i marginalne grupe dižu na kub. Jednom davno mi je Špiro Galović, redak intelektualac u Savezu komunista i bliski saradnik Ivana Stambolića, rekao da je svako pitanje o autonomiji Vojvodine u biti etatističko. Čak i lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak više nije notoran, i smatra da je ideja koju je nekad zastupao – Vojvodina Republika – izgubila suštinu. Čim se potegne pitanje ‘autonomije Vojvodine’, to vam je jasan signal krize ideja u opoziciji. Decentralizacija je takođe opšte mesto, ali izbalansirano korišćenje tog pojma je politički racionalnije i bez strasti, te otuda ohrabruje da su se po tom pitanju saglasili Nenad Čanak i vojvođanski socijalista Dušan Bajatović.
Decentralizaciju ne treba mešati sa famoznim ravnomernim regionalnim razvojem. Regioni su po prirodi sebični i ne mogu se ravnomerno razvijati. Otuda mogu biti uspešne samo regionalne partije koje potenciraju tu sebičnost – pre svega ekonomsku. Često kulturološki maskiranu. Pa i Salvinijeva Liga za sever kad se širi na jug i postaje samo Liga gubi tu ekskluzivnost i utapa se u sivilo evropskog desnog populizma sa nacionalnom dimenzijom.
Sudbina partije Mlađana Dinkića pokazala je da nema ništa od ‘sinergije regiona’. I da je fora sa ‘ujedinjenim regionima’ mnogo lošija od fore sa ekspertima – izvorni G17 plus iz vremena kad je građanski Beograd smislio pesmicu – ‘veća grupa građana hoće Dinkić Mlađana’, a što danas pomalo zvuči nadrealno. Zamislite pesmicu – veća grupa slobodnih građana hoće Dinkić Mlađana? Šta hoćemo reći: Pa to da kad je Fijat stigao u Kragujevac, Kragujevčane nije interesovalo šta će biti sa FAP-om u Priboju. Od kad se niški aerodrom afirmisao, nećete naći Nišliju koji će se zabrinuti, tek ne sad na protestima, da li će ikad biti lou-kost linije Ponikve – Malme, i čak ako je zbog francuskog koncesionara i aerodroma u Beogradu i Prištini limitiran razvoj niškog, da li je totalno obustavljena ideja o razvoju aerodroma Ponikve?
Komentarišući proteste ‘za odbranu niškog aerodroma’, Vučić je bio standardno ciničan, kao i u slučaju komentarisanja opaski opozicije da živimo u ‘stabilokratiji’. Vučić se bar ne folira da je predsednik svih građana, ali su mu dokone Nišlije izgleda ipak malkice simpatičnije od ‘nesrećnika’ iz opozicije koji ne razumeju ni šta znači ‘stabilokratija’. Doduše, i Vučić je sve sveo na pitanje ‘naša stabilnost – njihova nestabilnost’.
Ali, i ‘vučićevska’ Orbanova pobeda u Mađarskoj aktuelizovala je glavno pitanje ‘stabilokratije’ – a to je postoji li, i u kojoj meri je narušen princip koji Amerikanci zovu ‘Checks and Balances’ – sistem provere i ravnoteže – koji onemogućava preterano iskakanje jedne grane vlasti na račun druge. Mnogi naši ‘osigurači’ su odavno iskočili. Institucije se nalaze pod senkom i inercijom lične vlasti, dok opozicija dozvoljava da se Vučić s njom igra kao s klikerima.
(Danas)
