Pol Verhoven, tvorac filmskog remek-dela „Turski slatkiši”, zatim i serijala holivudskih blokbastera poput „Robokapa” ili „Totalnog opoziva” i kultnog filma „Niske strasti” sa kojim se u filmsku vasionu vinula Šeron Stoun – ponovo je izazvao kontroverze.
Sa novim filmom „Benedeta”, prikazanim u Glavnom takmičarskom programu, zaronio je u inkvizicijski 17. vek kako bi ispričao priču o toskanskoj monahinji Benedeti Karlini (u tumačenju Viržini Efira), njenoj lezbijskoj vezi sa sestrom Bartolomeom i potpuno posvećenoj ljubavi prema Hristu, koja se ni u jednom trenutku ne dovodi u sumnju.
Ovaj vizuelno raskošan film epohe i klasičnih rediteljskih manira, rađen inače prema knjizi „Neskromna dela: Život lezbijskih sestara u renesansnoj Italiji” Džudit S. Braun, Verhoven je izazovno obogatio erotskim (ni u jednom trenutku ne i degutantnim) scenama prelepih nagih ženskih tela u ljubavnoj strasti, dokazujući još jednom da je neprevaziđeni majstor u tretmanu glumica, čiju i fizičku i unutrašnju lepotu daje gledaocima, ali i istoriji filma kao poklon.
Komentarišući ovu konstataciju, Pol Verhoven je u intervjuu za „Politiku”, u razgovoru sa Dubravkom Lakić, rekao i sledeće:
‒ Volim sve svoje glumice i svoje glumce, a da li je, što se glumica tiče, zaista tako treba da pitate Šeron Stoun.
Zato što vas je optuživala za daleko manju plaćenost od kolege Majkla Daglasa i za to što ona kultna scena prekrštanja nogu nije bila planirana scenarijem?
Sada, posle toliko godina i uspeha tog filma, može da priča ko šta hoće. Nema tu misterije, samo dva „pucanja” kamerom, jedno napred, jedno nazad, a sve ostalo je filmska istorija i mnogo legendi oko toga. Mnogo puta sam rekao, a rekla je i Šeron Stoun, da ova scena nije bila u scenariju. Ja sam joj jedno veče tokom uobičajene zajedničke večere ispričao kako sam kao mladi student bio na žuru na kojem jedna, od nas tada starija devojka nije ispod suknje nosila gaćice i to nam jasno pokazivala. Moj drug ju je zajedljivo pitao: „Ti to hoćeš da ti mi svi vidimo vaginu?”, a ona je mrtva hladna odgovorila: „Da, u tome i jeste stvar” i nastavila igru sa prekrštanjem nogu. Rekao sam Šeron da bismo mogli tako nešto da probamo i njoj se to dopalo. Naravno, tu scenu smo snimili bez prisustva drugih. Samo ona, ja i direktor fotografije. Sve druge priče oko toga su naduvane budalaštine. Šeron Stoun je kao glumica u tom filmu uradila zaista fantastičan posao i njena karijera je tada krenula ka vrhu. Evo, i sada posle 30 godina još pričamo o tome.
Hoćemo li pričati i o „Benedeti” toliko dugo?
Nadam se da hoćete.
Zbog blasfemije, kako su to neki već okarakterisali?
Nema u filmu blasfemije! Niko ne osporava njenu iskrenu veru u boga, kao što niko ne može da ospori da Benedeta i Bartolomea nisu bile u ljubavnoj vezi, jer o tome postoje pisani istorijski tragovi, a postoji i ova Džuditina knjiga koja je plod istraživanja renesanse. Postoji u pisanom obliku i izjava Bartolomee pred inkvizitorima pre nego što su je spalili na lomači. Ako nekoga muči homoseksualnost, mogu samo da kažem da je to deo života pa bi trebalo da bude i deo naših filmskih drama. Ne možemo to ignorisati. To postoji i tu je, među nama.
Zašto ste poželeli da snimite „Benedetu”?
Eh, nikada ne znate sa sigurnošću zašto vas neke stvari privlače i šta je to u vašem mozgu što vas tera da uradite nešto. Moj prijatelj i koscenarista Dejvid Berk poklonio mi je knjigu Džudit S. Braun „Neskromna dela…” i još tokom čitanja uvideo sam da je reč o nečemu zaista čudnom i jedinstvenom, jer je zasnovano na beleškama koje je tadašnji pisar tako precizno zabeležio, a tiče se onoga šta su tačno dve monahinje seksualno radile. Svi odgovorni ljudi toga doba bili su isključivo muškarci i postojala je velika sumnja u to da seksualni odnosi između žena uopšte postoje. A tada je monahinja Benedeta sa vizijama Isusa u sebi i Isusovim ranama na sebi, počinila to što je počinila. Učinilo mi se da je to priča koju bi trebalo i filmski ispričati.
I vi sami ste bliski Hristu, a jednom ste mi rekli da niste religiozni?
Nisam religiozan, ali me Isus Hrist veoma zanima jer je izuzetno važan za ljudsku kulturu i razvoj humanizma. Proučavao sam ga i čitao ogromnu količinu knjiga o njemu.
Niste od onih koji spori njegovo stvarno ovozemaljsko postojanje?
Isus je zaista postojao i živeo i o tome postoji toliko mnogo dokaza da je negiranje toga veoma smešno.
Reditelj ste i nasilnih filmskih trilera i a napisali ste knjigu o Isusu Hristu – „Isus iz Nazareta”?
Moja knjiga je o čoveku, ne o bogu, ne o teologiji već o istoriji, ako ono malo što je napisano u njegovo vreme možemo nazvati istorijom. Ono što znamo zasnovano je na jevađeljima pisanim sa vremenskom distancom. Na osnovu svega toga napisao sam da Isus ne može biti ništa drugo do čovek. Ne može biti i bog i čovek kao što to kaže Katolička crkva i što je već toliko dugo važeća dogma. To nije moguće pa sam se koncentrisao na Isusa kao čoveka u politici svoga doba i njegovom bivstvovanju u okupiranoj zemlji od strane Rimljana. On je zapravo bio u nekoj vrsti pokreta otpora okupaciji. Ne baš kao Če Gevara, mada ga možemo delimično uporediti i sa njim, već na nenasilan način, bez oružja i ubistava. Ako veoma precizno čitate jevanđelja, naročito jevanđelje po Jovanu, pa i ono po Luki, videćete da je on pružao otpor sve vreme. Vežbao je, propovedao, isceljivao, obavljao neku vrstu egzorcizma terajući demone iz bolesnih, bio vanserijski stvaralac parabola i poeta. On je još tada u tom svom otporu nagovestio slobodu i stvaranje zemlje Izraela, očekujući da će to biti još za njegova doba.
„Benedeta” je i kao lik i sam film u tesnoj vezi sa Isusom, ali kakve veze sa njim imaju „Robokap”, „Totalni opoziv”, „Svemirski vojnici”, „Niske strasti”, „Šougerls” ili „Ona?
Imaju! „Robokap” je metafora Isusa i to je i razlog što sam ga snimio. Za mene u tom filmu postoje dve metafore oko Robokapa. Jedna je – izgubljeni raj. Na to ukazuju scene kada on ne zna ko je, ali ima fleševe sećanja na ženu i dete i ljubav koju je spram njih osećao. Ništa od toga ne može dodirnuti, ali zna da je to negde tamo i to je taj izgubljeni raj. Postoji u „Robokapu” i raspeće i uskrsnuće. Junak Aleks Marfi je mrtav, ali će uskrsnuti kao Robokap. Čak će i hodati po vodi, što se jasno vidi u jednoj od scena, onoj kada ide ka velikom zidu koji može biti i zid Jerusalima. I to je još jedna metafora, a kako sam tada živeo u Americi može se reći da je moj Robokap zapravo velika metafora američkog Isusa…
Vi nikada ne možete bez provokacije?
Uveravam vas da ih nikada svesno nisam izazivao. Provokacija nikada nije bila moja unapred smišljena namera. Jednostavno, razne slike i razne asocijacije mi padnu na pamet, a ako su za mene dovoljno inspirativne da ih vidim pred sobom – videće ih i publika.
(politika.rs)
