Žika Obretković, ulični svirač, pesnik i zabavljač, preminuo je 23. aprila u prihvatilištu za odrasla i stara lica. Vest o njegovoj smrti pojavila se prekjuče, a na društvenim mrežama su se tokom jučerašnjeg dana brojni građani opraštali od njega, konstatujući da je sa Žikom otišao i dobri duh Beograda, ali i njegova autentičnost.
Taj autentični Beograd bio je poput Obretkovića – nasmejan, raspevan, širom otvorenih ruku ka nepoznatim ljudima, i obojen u šareno.
Žika je uvek bio odeven u kombinacije sa mnoštvom veselih boja, obaveznom platnenom torbicom preko ramena i sa frulom u rukama. Veći deo dana provodio je u Skadarliji čiji je svojevrsni simbol postao još za života. „Da ti odsviram nešto“, upitao bi prolaznicu. I kada bi odgovor bio – „hvala, nema potrebe“, Žika bi ispunio svoj naum. „Mnogo si lepa, šta mi teško“, pa bi potom zapevao: „O lepa devojko, cveće je šareno a zelena salata…“. To je samo jedan od improvizovanih stihova koje bi Obretković smislio na licu mesta, a zatim zasvirao u frulu, mimo ritma i tonaliteta, ali je sve to nekako veselo zvučalo.
Živadin Žika Obretković je rođen 1947. u Neresnici, kod Kučeva. Za mnoge je misterija kako je završio u Beogradu, zato što on sam nije želeo o tome da priča. To mu je bila bolna rana. Naime, porodica ga je smestila u ustanovu za mentalno obolelu decu iz koje je izašao tek kada je postao prepoznatljiv i mogao da se osamostali. Svirao je i recitovao po centralnim beogradskim ulicama a iz anonimnosti ga je izvukao pokojni voditelj Milovan Ilić Minimaks koji ga je angažovao kao stalnog gosta u radijskoj emisiji „Tup-tup“. Kasnije je i „Šoder lista“ emitovana na Trećem kanalu za stalnog gosta imala Obretkovića. Bio je i predsednički kandidat i govornik na studentskim okupljanjima, ali je ipak najprepoznatljiviji kao skadarlijski boem.
Vest da je Žika Obretković preminuo prvi je objavio njegov prijatelj Milorad Dača Stojaković, muzički producent, na svom Fejsbuk profilu.
– Dugo smo se poznavali i bili smo zaista dobri prijatelji. Kako su mi rekli neki stručnjaci, on je ostao na nivou razvoja sedmogodišnjeg deteta. Međutim, posedovao je „ono nešto“ – plemenitost, šarm, naivnost i večitu pozitivnost. Bio je dobronameran i imao je specifičan način izražavanja, tako da ga nije svako razumeo. I ono što je nekada izgledalo kao komično dok je govorio, bilo je ozbiljno. Na primer, ta priča o zelenoj salati. Ona je za njega bila simbol ekološke svesti, čiste i zdrave planete. Stalno je govorio i o značaju poljoprivrede. Mnogi to tada nisu razumeli – kaže nam njegov prijatelj Dača Stojaković.
Dodaje da je Žika voleo i da izmišlja priče, pa tako uveže Kraljevića Marka i razne kraljeve i careve, ali sve to da bi zabavio ljude.
– Posle Minimaksa preuzeli smo ga mi, odnosno studentske organizacije. Mile Smederevac je vodio Zdravstveno potporno udruženje studenata Beograda (ZPU). ZPU je vodio studente na zimovanja, letovanja, izlete… Žika je uvek išao sa nama, vodili smo računa o njemu, hranili ga, davali mu pare. Jednom smo bili u Makarskoj i on se mnogo zaljubio u jednu Čehinju, Katarinu. Češka mu je bila obećana zemlja, ali je nažalost nikada nije posetio jer mu nisu dali pasoš – priseća se naš sagovornik. Za Žiku kaže da je uvek bio dostojanstven, da nikad nije prosio, tražio novac, već je uveseljavao narod, svirao i pevao, i skromno živeo od toga koliko je dobijao.
– Pisao je pesme i priče, ali je interesantno da u njegovim tekstovima nikada nije bilo tačke, zareza niti razmaka između slova. Slikao je. Dugo godina sam radio u Studentskom kulturnom centru i organizovao izložbe njegovih radova. Gostovao je na koncertima, vodili smo ga na turneje. Žika je bio pozitivni lik ovog grada koga je upoznalo na hiljade studenata, današnjih intelektualaca – ističe Stojaković.
Obretković je duže vreme živeo u Akademskom pozorištu „Teatar DES“ na Novom Beogradu. Kada je ono zatvoreno, Žikin boravak je prijavljen na adresi prihvatilišta za odrasla i stara lica gde je i preminuo.
– U DES-u je spavao na pozornici. Tu su ga prihvatili, bio je domaći. Obeležavao je svaki svoj rođendan, kupovao prase, pivo i sokove od novca koji je zaradio i nosio ansamblu u pozorište, pozivao prijatelje, a mi smo mu davali poklone. Radovao se kao malo dete, posebno šarenim i drečavim majicama – priča Stojaković. Žika ga je često posećivao kod kuće, a jedna reč koja bi ga opisala je – pozitivnost.
– Kod njega nije bilo negativnih, crnih misli. Nikada se ni sa kim nije posvađao. Ako ga neko uvredi, on se povlačio, pravio distancu. Nije se branio niti imao potrebu da se sveti. Voleo je životinje, pse, koze, ovce, magarce… Pričao je sa njima, sa pticama. Voleo je cveće i šarenu garderobu jarkih boja. Voleo je ljude. Čista, dečija, neiskvarena duša – zaključuje Dača Stojaković priču o svom prijatelju Žiki Obretkoviću.
(Danas)
