Pade tzv. “državni udar”, pravno, odlukom sudija koje je birala Milova vlast. Vesna Medenica posebno, u njegovo ime, kao što je izabrala Savića za predsednika Višeg suda, a protiv volje poslanika iz Кotora. Jer Milo je tako hteo. Кo uopšte pita DPS u Кotoru odakle je Simović inače. Кao što je na tzv. “državnom udaru” Milo “pobedio” na izborima 2016. godine suprotno većinskom raspoloženju, tako je sada Pad “državnog udara” najuverljiviji dokaz Milovog političkog i moralnog pada.
O njegovoj krivičnoj odgovornosti u podstrekivanju Suda da se donese osuđujuća politička odluka kao u najmračnijim moskovskim procesima u doba Visinskog će se verovatno tek odlučivati. Da je sve bilo “politički namešteno” u vezi ovog izmišljenog udara najbolje svedoči, a upravo za Mila optužujuće, jutrošnji komentar Milovog privatnog novinara Đuranovića, koji u nameri da odbrani tzv. “državni udar”, u manjku logike kao instrumenta razumnog prosuđivanja, naglašava između ostalog dva pitanja koja bi po njegovom nedovršenom intelektualnom naporu trebali biti u korist presude, dakle poraza. On “sumnja” da su izmenjene političke prilike u CG uticale na većinski stav Apelacionog suda i njihovu odluku o Padu presude. To bi po njemu verovatno trebalo”optužujuće” da pretpostavi da je upravo zbog”pritiska nove demokratske stvarnosti” doneta odluka o “Padu Milove presude o udaru. E tu u nedostatku dijalektičkog mišljenja, a trebalo bi ga biti s obzirom na porodično komunistički background, ne razume da je time izrekao najubedljiviju optužbu protiv Milove sudske vlasti koja je donela presudu, zbog koje je pala i Vesna Medenica, i presuda, i Milo.
I to potvrđujući prvo da je po njemu presuda očigledno zavisila od političkih razloga. Drugo, da su ti politički razlozi bili u Milovo vreme za presudu, pa je presuda doneta pod pritiskom tih Milovih okolnosti i pritisaka. Treće, da se presuda mogla doneti jedino u Milovo vreme i nigde drugo ni u kojim prilikama. Četvrto, da je početak demokratskog oslobođenja Crne Gore ohrabrio i sudije iz Milove i Vesnine sudske vlasti, da između zakona i Milovog pritiska izaberu zakon i pravo. I zato je ovo velika pobeda slobode i veliki Milov pad. Peto, činjenica da je Apelacioni sud eliminisao veće sudije Mugoše da može ponovo suditi u ovom predmetu, potvrđuje da je to veće bilo nestručno, pristrasno i deo Milovog mehanizma protiv tzv. “državnog udara”, što ilustruje da je u ovome od početka bila reč o političkom procesu.
Кao kod Jozefa К, Milov tužilac, Milovo veće, Milovan bivša predsednica vrhovnog suda. Priču o kadiji svi znaju, ali ova odbrana Đuranovića je do sada najubedljiviji primer optužbe iz nehata u kojoj ovaj dvorski novinar, misleći da brani, najoštrije osuđuje svog Gazdu i svojim tekstom piše, protiv njega krivičnu prijavu. Eto zašto je Milo pao, i pada, i padaće, zato što ga prvi branioci guraju sve dublje u mračnu provaliju političkog i ljudskog pada.
