Kada je 2005. godine formiran Pokret za nezavisnu Crnu Goru (CG) svi su znali da iza tog čina stoji Demokratska partija socijalista (DPS), sa ciljem da pruži alibi bivšim članovima Liberalnog saveza da ne budu protiv samostalnosti CG, a što bi oni prema zakonima inata možda izabrali. Sve je bilo još jasnije kada su se na čelu Pokreta našla dva čoveka, tada minimalnog ugleda i važnosti, sa podrškom naroda na jednocifrenom nivou – Branko Lukovac i Rade Bojović.
Kao koordinatori pokreta oni nisu imali legitimitet ni da formiraju mesnu zajednicu, a ne da vode narod ka istorijskoj odluci o nezavisnosti države. Neki od učesnika iz redova DPS pričali su docnije kako je taj performans, inspirisan onom Hemingvejevom rečenicom iz romana „Starac i more“ da „ako nemaš snage da uhvatiš veliku ribu, onda moraš znati neki trik“, bio samo jedna od sporednih aktivnosti u cilju dobijanja podrške građana CG 21. maja 2006. godine.
Skoro petnaest godina kasnije ponovo se pojavljuje ideja formiranja Pokreta 21. maj, koji bi trebalo da okupi sve one koji su nekada glasali za nezavisnost, nastojeći da kod njih probudi neku – više nostalgičnu i emotivnu, a manje racionalnu – solidarnost sa sopstvenom odlukom od pre petnaest godina. Ima li očiglednijeg dokaza potrošenosti i bezidejnosti današnjeg DPS, sa gazdom koji gleda u prošlost umesto u budućnost.
Kao da građani ne vide šta se desilo u međuvremenu i koliko je njihova država postala svojina jedne familije, provizorni privatni posed Đukanovića i njihova igračka za pravljenje novca.
Pored svega, bilo je za očekivati da, barem kao počasni predsednici, na čelo pokreta budu izabrana dva gore pomenuta politička penzionera. Međutim, sve ukazuje da će umesto njih to ipak biti neki „novi“, „borbeniji“ i „komitski“ nastrojeni članovi nekadašnjeg Liberalnog saveza, neki radi da prihvate „novčane priloge“. Sve je smišljeno sa ciljem kako bi Milo svojima u DPS pokazao kolika je njegova snaga izvan partije, te da oni (članovi) treba svaki dan da „pale sveću“ i zahvaljuju se Bogu što ih je Milo prihvatio i odlučio da ne vodi Liberalni savez umesto Slavka Perovića (to može prepustiti Dušku Markoviću) već samo DPS…
Sve ovo pominjemo zbog one Marksove konstatacije da se istorija ponavlja, samo i jedino, kao farsa.
Dakle, Pokret 21. maj nije pokret naroda, to je pokret Milove plaćene „elite“ koja u njemu vidi Boga, a zaborava narod. To je pokret Njegovih urednika Njegovih medija, Njegovih izmišljenih dukljanskih akademika, Njegovih bivših direktora državnih bolnica, maskiran po nekim naivnim i iskrenim anonimusom. Sve u celini – pokret poraženih, spremnih na ustanak i kontrarevoluciju demokratski izraženoj volji naroda iskazanoj na poslednjim izborima.
Ideja ovog pokreta je – idemo na novi „referendum“, a (lažna) dilema je – da li ste za Milovu ili narodnu CG! Njegove pristalice nemaju dilemu, samo s Milom ima CG, bez njega je nema. A šta će biti sa CG kada svi, pa zamislite i Milo, odemo sa ovog zemaljskog puta? Prema njima, iako će naroda biti, CG postojati neće.
Zbog toga će svi koji tako razmišljaju biti poraženi, ne samo na ovim, predstojećim, nikšićkim izborima, već i na svim budućim izborima. Jer CG je večna zato što je njen narod večan, a ne Milo, Lukovac ili Bojović, prolazni pojedinci, marginalni i pomalo smešni u odnosu na narod CG i njegovo prirodno pravo i slobodu da bira.
(Nacionalist)
