Iako je doskora vladajuća Demokratska partija socijalista (DPS) pokušala da se ogradi od današnjeg “patriotskog” skupa u Podgorici, organizovanog protiv, da citiramo, “okupatorske i nacionalističke vlasti” (čime je faktički priznat legitimitet izborne pobede tri opozicione liste!), isturajući u prvi plan fantomske montenegrinsko-neokomitske organizacije kao njegove organizatore, čitavoj slobodnoj (a nakon nedeljnih izbora i oslobođenoj) javnosti Crne Gore jasno je da iza ovog skupa ne stoji niko drugi do lider DPS, predsednik i donedavni apsolutni gospodar Crne Gore Milo Đukanović. Pritom, imajući u vidu procene da bi se tokom skupa mogli dogoditi nasilni incidenti, Đukanović građanima Crne Gore šalje jasnu i nedvosmislenu poruku da mu nisu važni njihovi životi i bezbednost, već isključivo sopstveni i opstanak na vlasti političko-bezbednosno-kriminogene hobotnice koju je prethodnih decenija stvorio.
U kontekstu pomenutog skupa, posebnu pažnju i pozornost javnosti izaziva najava dolaska grupe navijačkih “ultrasa” iz Splita i Zagreba, koji bi bili opremljeni srpskim i starim crnogorskim zastavama i pratećim obeležjima, i koji bi tokom skupa izazvali nasilne incidente, za koje bi potom bile okrivljene prosrpske i druge opozicione snage. Nakon toga, hrvatskim “ultrasima” bi bilo omogućeno da “pod okriljem noći” napuste Crnu Goru, a simpatizeri doskorašnje opozicije, pre svih oni koji se deklarišu kao Srbi i sledbenici Srpske pravoslavne crkve (SPC), bili bi optuženi ne samo za ugrožavanje “patriotskog” DPS skupa, nego i za udar na temelje crnogorske državnosti.
Inače, indikativno je da je posebno veliko interesovanje za današnji skup prisutno u sredinama u kojima preovlađuju nacionalne manjine, čiji politički predstavnici i dalje misle da Crne Gore nema i ne može biti bez Đukanovića i njegove DPS kamarile, i da će njihovi (prvenstveno materijalni) interesi biti nepovratno ugroženi nakon promene vlasti.
Može se slobodno reći da se u pomenutom scenariju “svečarskog” nasilja, kojim će DPS i Đukanović pokušati da preokrenu rezultat izbora na kojima su, iako su izbori održani na “njihovom” terenu, uz nebrojene mahinacije koje su sami ustanovili i usavršili, doživeli potpuni debakl, krije vrlo opasna namera da očekivani incidenti budu iskorišćeni za suspendovanje demokratije i uvođenje vanrednog stanja, pod plaštom navodne zaštite ustavnog poretka. Na taj način, pobednici nedavno okončanih izbora bi, uz optužbe za umešanost u izazivanje incidenata, bili označeni kao izdajnici i faktori ugrožavanja ustavnog poretka, a sami izborni rezultati odbačeni.
Nakon toga, u krajnjem ishodu, kao jedini stubovi vlasti bili bi inaugurisani Đukanović sa jedne strane, kao doživotni gospodar montenegrinsko-latinično-bezbožničke Crne Gore, i amorfna masa njegovih pristalica, skupljenih sa koca i konopca, sa druge strane, koja bi bila predstavljena kao skup visokoosvešćenih autentičnih patriota, zaduženih da aklamacijom potvrđuju Đukanovićeve odluke. Tako bi Đukanović, prema sopstvenim zamislima, ponovo dobio šansu da se prikaže kao izraz “autentične volje građana”, a ne kao uzurpator slobodnog izbora većine stanovnika Crne Gore.
Nema nikakve sumnje da u zemljama koje smatramo razvijenim demokratijama skup poput današnjeg u Podgorici nikada nije viđen, niti bi bio zamisliv. Trebalo bi se ozbiljno pomučiti da bi se zamislila situacija u kojoj, nakon hipotetičkog izbornog poraza, nemačka kancelarka Angela Merkel organizuje slavljenički skup svojih pristalica. Ili da to isto učini poražena strana na predstojećim predsedničkim izborima u SAD. Prilično neverovatno, zar ne? E, tu na scenu stupa Đukanović, provincijski autokrata zaogrnut demokratskim ruhom, uveren da je dalekovidiji od ubedljive većine sopstvenih građana, i veći od njihove slobodno izražene volje.
Zbog svega toga, današnji obred “događanja naroda” i “odbrane” navodno ugrožene državnosti Crne Gore bi trebalo posmatrati kao svojevrsnu psihoterapeutsku seansu za Đukanovića i njegove saradnike u vrhu DPS, nakon izbornog fijaska željne pobedničkih pokliča, a ustvari duboko uzdrmane nagoveštajem buduće izolovanosti na crnogorskoj političkoj sceni i osipanja njihove donedavno naizgled nedodirljive imperije. Ali i kao opomenu za Brisel i druge zapadne instance o tome ko je, koliko do juče, bio njihov favorit u Crnoj Gori, i navodni glavni promoter demokratskih tekovina u regionu.
(Nacionalist.rs)
