Piše: Mišo Vujović
U Crnoj Gori je sistemski proganjaju, mada je zakonom zaštićena. Režimu je ogledalo i podsećanje na ono što beše i na ono što ne žele biti. Podseća ih na prevaru. Kao našu braću, odbeglu Mohamedu.
I dok je grupa mladića padajući u nesvest od sunčanice, na zidu pored auto puta Niš – Beograd kod naplatne rampe Vrčin, privodila kraju oslikavanje trobojke duge 25 metara, pored njih se zaustavio službeni automobil sa blinkerima.
Iz automobila je izašao sredovečni gospodin, pitao šta to rade?
“Odgovorili smo da podržavamo braću i svoju crkvu u Crnoj Gori. Želimo da svima koji se dvoume pošaljemo poruku da to nisu obični izbori već referendum za odbranu izvorne Crne Gore”, ispričao nam je jedan od organizatora, naglašavajući da su bili zatečeni njegovom reakcijom: “Nisam ništa manji Srbin od vas,ali sutra će vam to biti prekrečeno”, mirno je uzvratio, sedajući u automobil i punim gasom se udaljio.
U Crnoj Gori je sistemski proganjaju, mada je zakonom zaštićena. Režimu je ogledalo i podsećanje na ono što beše i na ono što ne žele biti. Podseća ih na prevaru. Kao našu braću, odbeglu Mohamedu.
Opominje na nečistu savest, na istoriju koju potiskuju i kasape. A vijorila se i na dvoru i na manastiru. Preživela je ratove, jednu knjaževinu, tri kraljevine, pet republika. I nju je ubila diktatorska maksima:
“Država to sam ja”. Ako se nekim čudom država usudi da postane država to će biti bolan i mukotrpan proces pun padova i razočaranja.
Trobojka je pala, kada su se oni digli sa idejom da prave novi identitet. Da raskinu sa zdravim razumom. Sa đedovima i njihovom “zanesenošću” srpstvom. Pala je u trenutku konzilijumskog otvaranja lobanje državi. Državu su ubacili u veštačku komu, a nju smestili u istoriju i zakonom je u zaštitili. I tu bi da je sahrane. Sakrili su je u neku muzejsku odaju, mračnu i nepristupačnu do novog tumbanja povesti. Ali je narod ne da. Osviće, oslikana pored prometnih saobraćajnica, na fasadama zgrada, tribinama. Vlast šalje komunalce da prekreče trobojku, jedan od najuzvipenijih simbola svoje istorije. Oni prekreče narod je zaviori.
Na protestima je hapse kao državnog neprijatelja. Njene barjaktare globe, a špijune nagrađuju. Režim preti i nasrće, narod ne uzmiče. I on i narod znaju da je sudnja ura.
Umesto simbola, grba ili krsta na trobojci je poruka: “Ne damo svetinje”. Ali, ne brane se samo svetinje. Brani se sve što slobodnom čoveku pripada.
No vratimo se na početak ove priče na činjenicu da su apsurdi postali konstanta naših života. Junaci ove priče su saznali da je “ljubopitljivi” neznanac, za razliku od njih rođen u Crnoj Gori, te da je njegova reakcija uslovljena odgovornošću za dešavanja na auto putu. Verovatno se i sam kasnije presabrao, tako da ćemo njegov identitet sačuvati od eventualne zloupotrebe.
Trobojka od 25 metara je ostala netaknuta kao i funkcija dotičnog gospodina čija se mesečna primanja ne mogu porediti sa platama većine građana Srbije.
Stoga ga pozivam da momcima donira farbu za sledeću zastavu od 50 metara. Pobedničku naravno!
