PIŠE: Slobodan Reljić
Ivo Andrić je govorio da se o uspešnosti književnog pripovedanja može govoriti, ako preživi bar pedeset godina. Nema sumnje da je to njemu uspelo.
Interes za njegovo delo traje. I vrlo je živ. Polemičan, takođe.
Poslednji osvrt na našeg Nobelovca je nastojanje nemačkog novinara Mihaela Martensa da Andrića opiše kao „jedan evropski život“. Ispalo je i upotrebljivo i paradoksalno. I polemično.
Ne može se reći da je to knjiga koja ne drži pažnju. Iako je pisana za nemačkog čitaoca i srpski/južnoslovenski čitalac će tu naći dosta toga na jednom mestu. I uspešno poredano.
I knjiga i polemika njenim povodom od koristi je Andriću kao piscu koji je iznad dnevnih pojednostavljivanja i politikantskih banalnosti.
U tome je paradoksalnost knjige „U požaru svetova – Ivo Andrić jedan evropski život“. Jer se nemački novinar nalazi na drugoj obali od Andrića!
Od mnogo toga što je – izveštavajući s Balkana u ovim prelomnim godinama – dokazivao nedopustivim i neevropskim Mihael Martens je u biografiji odustao. Gotovo da je razočaravajuće za one koji su Martensa pratili kao beskompromisnog podučavaoca Srba kao naroda „na pogrešnom putu“. On od toga nije odustao, ali jeste, suočavajući se s Andrićem, doveo u pitanje logiku tog napora.
Jer, ako je Andrićev život za Martensa „evropski“, šta onda nije evropsko u istorijskom kretanju Srba u poslednjih vek i četvrt? Što nisu pristajali na okupacione diktate iz Beča, Berlina, Brisela, Vašingtona?
Ivo Andrić je pisac slobode – njegova životna vodilja bilo je oslobođenje njegovog naroda (koji se sastoji od tri uglavnom religijom određene nacije) od stranih okupatora. I tu je on beskompromisan. Toliko beskompromisan da je učestvovao, na način kako je on to umeo i mogao, i u kriku „Mlade Bosne“.
Naravno, da Andrić nije bio karakter koji bi mogao uzeti ulogu Gavrila Principa, ali njegova uverenja se nikad nisu odmakla od principovskih. „Volovi jaram trpe a ne ljudi, Bog je slobode dao za čoveka“, kako je stav cele te generacije sažeo Aleksa Šantić u dva stiha.
„Mi mladi smo bili nepomirljivi protivnici Austrougarske, a za ujedinjenje Južnih Slovena“, govoriće Andrić. Da, i to je bilo neupitna „evropska vrednost“ tog doba, koja se uz pomoć američkog predsednika Vudra Vilsona na Versajskoj konferenciji formulisala kao „pravo naroda na samoopredeljenje“.
Mihael Martens, pak, tipičan je neoliberalni „politički korektan“ izvođač radova velikih sila (Nemačka, Nemačka iznad svega!) na Balkanu koji zna i stalno šalje poruku da je Andrićevim narodima sloboda samo ono što im se da. I da njihovu pobunu Evropa neće toleristi. I u ovoj knjizi Martens nije mogao a da to ne potvrdi. To je jače od njega. To je on.
Priznajući da je Andrić pisao o univerzalnom problemu ljudske patnje, „biograf“ Martnes je, ipak, direktno pokazao da njegovo razumevanje slobode protivreči Andrićevom: „Jer, ako već mora biti patnje na svetu, bolje je da je Jugosloveni nanose jedini drugima nego da to čine Turci, Habzburgovci, Nemci, Rusi ili neki drugi okupatori.“ To je, kao cinično. U stvari, arogantno saopšteno da nije sloboda za svakoga.
Da je Martens mogao da „ubriše sebe“ kao što je činio Andrić i da čita Ivine knjige „otvorenog uma“ svakako bi uočio da se zlo okupatora na Balkanu ne okončava u činu okupacije, nego i kroz dugovečni uticaj u pretvaranju balkanskih podeljenosti u „rat do istrebljenja“.
Uostalom,i ta Andrićeva antiokupatorska misao je evropska vrednost, samo što martensovski Evropljani veruju da to ne spada u prava balkanskih naroda.
Andrić je bio blizak sa Karlom Šmitom i Ernstom Jingerom – i iako su to Nemci ne baš liberalne reputacije – ne verujem da su oni u raspravama s mudracem iz Beograda padali do Martensovog pogleda na slobodu – i ubeđivali Andrića da je sreća da nađeš civilizovanog okupatora/kolonizatora.
Kad postaje jasno da neće uspeti nastojanja jugoslovenskog ambasadora u Berlinu da spreči osvetu Hitlera za 27. mart – u ambasadu je stigao paket u kome je „Biblija u Luterovom prevodu sa posvetom na nemačkom jeziku: ‘Ivi Andriću, od jednog poštovaoca njegove umetnosti i prijatelja njegove ljudskosti, sa dubokom zahvalnošću’. Potpisa nema.“ To se ne šalje čoveku za koga misliš da nema pravo na slobodu.
Ta Biblija je zauvek ostala u Andrićevoj biblioteci. Proći će rat i decenije, i grafolozi će utvrditi – to što Andrić svakako znao – da je pošiljalac bio Karl Šmit.
Ali, da ne preterujemo u ovakvim poređenjima.
Andrićev biograf o kome govorimo nije od tog formata. To je čovek koji razume „šta treba da se kaže“: tako će spominjući Martina Hajdegera, koji je predlagan za Nobelovu nagradu za književnost, znati da je on „samo petnaest godina ranije još lupetao o ‘veličini i blistavosti’ Hitlerovog nacionalsocijalističkog uspona“.
Reći za čoveka koji je jedan od najuticajnijih filozofa XX veka – zbog toga što je uz novu vlast 1933. postao rektor Univerziteta u Frajburgu a već 1934. uklonjen s tog mesta – da „lupeta“ može samo pravoverni liberal kome je slobodno mišljenje mora.
Ako se malo upoznate s (skromnom) biografijom Mihaela Martensa, pred vama će se ukazati lik koji je prvo radio kao „državni novinar“ (delegiran je iz Ministarstva inostranih poslova da u Rusiji, u doba kad je bila na kolenima, mešetari uređujući lokalne novine na nemačkom jeziku), a onda tako obučen i prekaljen otkomandovan je u „slobodne novinare“. Uhlebljenje će naći u, što bi se reklo, uglednom nemačkom dnevniku, Frankurter Algemajne Cajtungu.
U Vikipedijinoj biografiji za njegovo najveće novinarsko dostignuće navodi se kako je Aleksisa Ciprasa, pre nego što je ovaj došao na vlast, tako intervjuisao da se Grk posle žalio na „neetičnost ispitivanja“. Šta god da je Cipras pod tim podrazumevao, nemačka država je posle artiljerijske pripreme svojih medija nametnula Grčkoj takav „program oporavka“ da se zemlja našla u dreku do grla. I izlaz se ne nezire.
Ako se zainteresujete za izveštavanje M. Martensa iz Beograda (dopsinik FAC, 2002-2009) eto vas pred delom „slobodnog novinara“ koji se ni za živu glavu nije upuštao u nijanse složenog balkanskog sukoba koji je svesrdno potpaljivan iz „demokratske Evrope“. Hrabro se odlučio za „politički korektnu“ matricu – „zli“ Srbi i „dobri“ ostali a koji su, naravno, M.M. videli kao pouzdanog vojnika Bundes Republike.
Zato i jeste malo otužno i dozlaboga tragikomično da ličnost iza koje stoje takva „slobodarska dostignuća“ arogantno uzima finu vagu kojom „za nemačkog čitoca“ meri da li je Ivo Andrić bio hrabar ili konformista!?
Hrabri Martens čitavo vreme odmahuje glavom nad Ivom, „evropskim čovekom“, a koji se ne odvažuje da bude disident. Pa da emigrira u Nemačku i otud govori o svojoj zemlji kao konc-logoru. Kad kritičari ne vide njegov pogled na Andrića kao ozbiljan, on će se braniti velikom mišlju da se među Srbima ni danas nije rodio neko ko sme bez straha da gleda na „zaštićenog“ Nobelovca.
Smešno je reći da je to smehotresno.
Naravno, da je u svetu „slobodnog“ komercijalizovanja svega normalno da se ambiciozan momak poduhvati da sastavi knjigu o Andriću. Ali takva odluka svakako više govori o biografu nego o Andriću. Praznina kolonijalističkog pogleda na svet – da se lokalni gubitnici uče pameti – onda pisce Martensove pameti zauvek udaljava od mogućnosti da razumeju zašto je Andrić „srpski pisac“. A mogao je da bude ono što se martensima čini pametnijim.
Ali, ne budimo nepravedni prema piscu i njegovom višegodšnjem naporu. Mora se priznati da je Martens – Nemac. Kad to kažem, mislim na onaj kvalitet koji je engleski cinik, govoreći o fudbalu, opisao kao igru koje vole svi, ali uvek pobeđuju Nemci koji to trčanje za loptom uzimaju najbozbiljnije.
Martens je utrošio godine (reče li sedam godina?) u sakupljanju činjenica, detalja, zapisa, beleški, mišljenja o Andriću kao dečaku, studentu, diplomati, piscu – od Travnika i Višegrada, preko Sarajeva, Krakova, Berlina, Stokholma do Beograda i Herceg Novog. To je uvek za poštovanje.
Tu je šta su o Andriću rekli Stojadinović ili Đilas, kako je Andrić upoznao svoju buduću ženu u Berlinu, da je Andžej Vajda želeo da snimi „Priču o vezirovom slonu“, da se Bergman interesovao za neki scenario koji bi Andrić napisao za njega, da je Ilja Ernburg pio kafu na Andrićevoj hercegnovskoj terasi, da Orhan Pamuk Andrića smatra čovekom koga sledi, pa do toga da je Nobelovac, konačno, dobio stan od države 1957. od 140 kvadrata u Proleterskih brigada… I zadnji Ivin javni nastup: „U oktobru 1974. Andrić zajedno s povratnikom iz egzila Milošem Crnjanskim, Bosancem Mešom Selimovićem i još nekoliko drugih autora učestvuje na književnom matineu u Narodnom pozorištu u Beogradu. Čak je spreman da čita delove svojih tekstova.“
Naravno, kao sudija iz kolonijalističkih visina Martens neće držati do Andrićevih kritičara. O poznatom delu Muhsina Rizvića „Bosanski muslimani u Andrićevom svijetu“ (1995) napisaće, gotovo s prezirom: „Andrić jednostavno nema naročito pozitivnu sliku o tome kako se ljudi na vlasti ophode prema onima koji nemaju moć… Pošto se veliki deo njegovih priča odigrava u vreme kad su ‘Turci’ vladali Balkanom, njegova negativna slika ljudi odnosi se naročito na prikazivanje muslimana – jer oni imaju najveću moć a time i najviše mogućnosti da čine zlo. Rizvićeva knjiga o navodnoj Andrićevoj mržnji prema islamu (nakon toga su izašle još druge slične knjige drugih autora) do danas ima priličan uticaj na recepciju Andrića o Bosni. Ali ta knjiga i pored nekih zanimljivih pasusa nije ubedljiva, već iz prostog razloga što Rizvić postupa sa jednakom ideološkom jednostranošću i filistarskom strašću koju prebacuje upravo Andriću.“
Baš da naljuti ljubitelje svog izveštavanja o južnoslovenskom raspadu od devedesetih. Grom iz vedra neba!
Ne znam koliko je Martens imao na umu sebe kad je u knjigu stavio i neku vrstu portreta Nemca u novijoj istoriji a koji je Andrić ispisao 1946. u samoći svog dnevnika: „Nemci i Nemačka, to je najveća muka moga života […] to je problem, od kojeg će bolovati cela Evropa još sto pedeset godina. Pa ni tada mu ne vidim rešenje.“ Dalje: „Bez mržnje ili želje za osvetom“, piše Martens, „za ono što je od Nemaca ili zbog Nemaca pretrpeo, on (Andrić) se pita: Kako će ovi Nemci naći svoje mesto među ljudima i ‘na ljudskim poslovima’? I kada? […] Oni su po rođenju i vaspitanju u zabludi; oni bi hteli da ih svi ostali ljudi i vole i poštuju, i u isto vreme da ih slušaju i da ih se boje. Sve uče i sve bi hteli da znaju, a ne vide ni to da onaj ko ne postupa sa ljudima kao sa ljudima prestaje da bude čovek.“
A tek smo na pola od onih Andrićevih sto pedeset godina!
Na kraju, kao zaključak: biografija Ive Andrića Mihaela Martensa je solidno urađen pogled savremenog Nemca na „jedan evropski život“ velikog čoveka „iz jedne zemlje s brdovitog Balkana“. Da se lepo čita u korona-dobu. Pa i ako ne idete na more.
Bedno je što je komercijalizacija knjige dosegla razmere da se i osrednji spis reklamira kao „prva sveobuhvatna biografija našeg Nobelovca“. I što je javnost (da kažemo kulturna) u Andrićevom Beogradu u ovo postandrićevsko doba tako provincijalizovana da se to uzima kao normalna činjenica.
(sveosrpskoj.com)
