PIŠE: Slobodan Reljić
Iz mora vesti iz Svetske zdravstvene organizacije, koje stižu u talasima, jedina za koju sam bio uveren da je bila tačna je izjava čelnika SZO za Evropu da „pedeset odsto žrtava koronavirusa u Evropi otpada na populaciju domova za stara i nemoćna lica“. Situacija nije drugačija ni u SAD.
Dok statističari rade punom parom, kontuzovana javnost se „zabavlja“ top-pričama kao onom iz doma u Nju Džerziju u kome je „otkrivena mrtvačnica puna tela umrlih“. U Kataloniji su zdravstvene službe nalazile tela umrlih štićenika još u krevetima. U času se Italija suočila s oproštajnim pismom advokata, osamdesetogodišnjaka, koji sinovima i unucima javlja da je svestan da „umire kao broj, potpuno sam, vezan za krevet i nemoćan da učini bilo šta…“
Sve ostalo je u ovoj halabuci poluistina, parola, laži i neznanja „struke“ i političara služilo nečemu i nekome, a ove sudbine su toliko istinite da su neupotrebljive.
Države su stanovništvo planete usmeravale na „pravi put“, i žalile se kako je nedisciplinovano, a jedino su oni bili sto posto na raspolaganju a država im je garantovala ponižavajuću smrt. Lapot XXI veka.
Postaje sve očiglednije da je „operacija korona“ društveno neracionalna, ali njeni pokretači ne planiraju kočenje. „Ukida se vanredno stanje, ostaju vanredne mere“, setio se najglasniji čovek iz Kriznog štaba u Beogradu. Aforizam na kome bi mu pozavideo i Mark Tven.
S druge strane, Belorusija i Švedska pokazuju da su dramatična „zaključavanja“ društva neefikasna u zaštiti javnog zdravlja. „Sa stopom smrtnosti značajno nižom nego u Francuskoj, Španiji, Velikoj Britaniji, Belgiji, Italiji i drugim zemljama Evropske unije Švedi mogu da uživaju u dolasku proleća bez panike ili straha“, objavljajuje američki magazin Nešnel rivju. (Inače, i Švedska pokazuje da smrt najlakše stiže do onih koji su pod kontrolom. „Preko polovine smrti u Švedskoj je u staračkim domovima.“)
Tekst o „švedskom modelu“ ilustrovan je nadrealnom fotografijom za doba korone: u prvom planu ispred Kraljevskog dramskog pozorišta u Stokholmu prolazi muškarac koji se drži svetskog modnog trenda sa maskom natučenom do obrva a na stepeništu zgrade razbaškarilo se građanstvo kao deca na ekskurziji. Vikinzi zijaju u mobilne telefone i žmirkaju na proletnjem suncu.
Kao sagovornik se pojavljuje i izvršni direktor SZO za vanredne situacije dr Majk Rajan koji tvrdi: „Ako želimo da dosegnemo novu normalnost, mislim da u mnogim stvarima Švedska predstavlja model za budućnost – ako želimo da se vratimo u društvo u kome nećemo imati zaključavanja.“
Eto, i u izvoru mraka ima normalnih. Ovakvi su očuvali ljudsku sposobnost kojom je vrsta, za razliku od dinosaurusa, preživela milenijume: da se bez sumnjičavosti jedino može verovati u Boga. A ako se ne sumnja u namere drugih ljudi to vodi u ropstvo, čak i kad ti oni pred istorijom obećaju „bratstvo, jednakost i slobodu“.
To je nama korona dala – da vidimo da društvo bez „zaključavanja“ nije cilj. Bolest mora postati naš stil život. Strah katarza. Maska mora postati obaveznija od donjeg veša. Nemojte se smejati. Otvorite um. Oslušnite… Vodiči sa TV-ekrana vam samo o tome govore.
Sreća je što su se Šveđani i Belorusi odlučili (rasistički Zapad Slovene neće uzimati za primer, jer odbija da izvan Zapada može nastati išta vredno pažnje!) da prate logiku prirode a ne veštačkih konstrukcija: „imunitet stada“ (populacuje), a ne krivulje na dijagramima koje teledirigovano crtaju ruke koje pokreću udaljeni pomućeni mozgovi i komercijalni interesi grupa voljnih da vladaju svetom kao Bog.
Novi Bogovi i služančad od struke i vlade širom sveta vole stado, ali ne – imunitet.
Njima treba stado sa „spaljenim iluzijama“ da je ljudsko biće ikad imalo zdrav razum. Uzalud javlja profesor sa švedskog Karolinskog instituta Jan Albert da „obaranje krivulje ne znači da slučajevi nestaju – oni se samo pomeraju u vremenu“. Ali, to taj svet ne zanima. Krivulje i rejtinzi su idelogija njihovog sveta. Ljudi su tu samo malter i cigla od kojih će oni podizati palate, kupovati najneverovatnije automobile i kravate s kojima će se pojavljivati u Sen Tropeu i Davosu. I samouvereno držati lekcije kako je ovo najbolji od svih svetova.
Korona-eksperiment je velika igra Davos civilizacije. Tamo je i pokrenut. On je zatvorene granice nacionalnih država učinio nemoćnim i poroznim. Niko nije mogao da odoli: ni Kina, ni Rusija, ni Indija, ni Amerika. Evropu više niko i ne računa.
I kako je pokazao Nikita Mihalkov u svojoj emisiji Besogon «U kogo v karmane gosudarstvo?» (Ko ima državu u svom džepu?) ne valja praviti razliku između Bila Gejtsa i Germana Grefa, prvog čoveka formalno ruske „Sberbanke“. Te ljude povezuju iste ideje i namere. Njihove reči ne podrazumevaju dijalog. One su bombe koje drugačiju misao razbijaju pre i nego krene iz lobanje.
Cilj je kao u distopijskim romanima, da drugačije misli i ne bude.
Zamjatinova i Orvelova ideja je da će se „pobunjeni čovek“, iako progonjen kao zver, sačuvati u nekim pukotinama. Bil Gejts veruje da se sve pukotine mogu popuniti i da čovek stoji na čistini. Kao onaj Italijan iz staračkog doma koji piše svojim unucima. Biti broj. I pod kontrolom algoritama. Ne odlučuje ni o čemu. Bez nade.
Kao što je pisao Karl Polanji da u ovakvom kapitalizmu jedinka ne može da se uporedi ni sa onim crnim robovima koje su belci bacali u utrobe brodova da veslaju. Njihov položaj je bio užasan, ali on se mogao nadati da će se ukazati trenutak u kom će se dočepati slobode. Nadnacionalna elita veruje da postoji način da se oduzme i nada u taj trenutak.
Ovo je doba najvećih dugova u istoriji. „Stavite to na geografsku kartu sveta. Koja zemlja duguje kojoj zemlji? Ne, to nema. Mi smo svi dužni njima“, objašnjava otac Maksim, ruski duhovnik zagledan u svetsku prevaru.
Oni su u svom nadsvetu. Srećemo ih samo na forumima i u nekim pričaonicma gde bestidno objašnjavaju da je sve to normalno.
Korona pokreće i pitanje škole, koja je bar delimično pružala šansu da se neko sa donjih spratova uspne do „rokfelerovskih svetova“. I evo prilike da se deca svetine navikavaju da se ponečemu nauče preko interneta, dok će potomci elite kupovati najbolje učitelje, ekskluzivne škole i biti učeni od malih nogu da su – nadklasa. Nadljudi, kao što je očjanički govorio Niče. Ili, to isto – kako je hladno konstatovao Martin Borman, podseća Mihalkov.
Rusija 24, televizija na kojoj je redovno išao Besogon odbila je da reemituje ovu emisiju. Priča i odnos prema njoj otvaraju pitanje o rasporstranjenosti duboke države svuda. I u Putinovoj Rusiji, takođe. Vladimir Vladimirovič je dve decenije održavao varljivu ravnotežu. I budio nadu.
Besogon je opomena u ključnom času. Bil Gejts i „duboka država“ nisu tamo preko okeana.
Linija razgraničenja između bogatih i siromašnih preseca državne granice kao sir.
Posle korona-operacije društveni konsenszus ne izgleda moguć. Štampanje hiljada milijardi dolara i evra u post-korona vremenu i njihova raspodela pokazuje da na siromašne niko ne računa. Dovoljno će ih preživeti, rekli bi zagovornici „zlatne milijarde“.
Živimo u svetu u kome se Geteov Faust naduvao do King Konga – umesto pokvarene svesti ispunjen je bezumnom silom. On se više i ne seća da je „prodao dušu Đavolu“. Jer je sedam smrtnih greha u ovom društvu zamenilo deset Božjih zapovesti.
Sad je pitanje koliko stado može da trpi. Jer, nadljudima iz naddržave nije problem što će još pola milijarde ljudi posle globalne korona-operacije pasti u bedu. To je plus na 4,3 milijardi ljudi (59% svetske populacije) koje žive sa manje od 5 dolara dnevno i ne mogu adekvatno da zadovolje osnovne potrebe.
U „normalnim“ okolnostima ovakve nejednakosti čine da oko 9 miliona ljudi godišnje umire od gladi i bolesti povezanih s glađu. A mi umiremo od straha od korone!? (Dnevni izveštaj za Kovid-19, 8. maj: zaraženih 3,97 miliona, oko 273.000 umrlih u svetu.)
„Ova brojka [smrt od gladi] se sad može povećati eksponecijalno. Možda na desetine miliona i više“, piše ovih dana Peter Kenig, geopolitički angažovani mislilac koji je pre toga 30 godna radio za Svetsku banku i Svetsku zdravstvenu organizaciju širom sveta. Ali, to neće moći bez teških društvenih lomova.
Neko se ovih dana setio da bi umesto što sa police za knjige uzimamo Kamijevu „Kugu“ u ovo korona-doba bolje bilo da obnovimo gradivo iz „Plodova gneva“ Džona Štajnbeka.
„Plodovi gneva“ su nastali kad je u Americi, u vreme Velike depresije, 13 miliona ljudi bilo bez posla!
Prema zvaničnicima SAD, nezaposlenost sada premašuje 23 miliona!? A „očekuje se da će, prema procenama FED, Goldman i Saksa, Blumberga – u sledećem tromesečju stopa nezaposlenosti biti između 32% ili 40 %“. Tako u najbogatijoj zemlji na svetu.
Svetu ne ostaje drugo nego da prati „prvog“.
„Neće koronavirus, glad će nas ubiti“, izveštava Njujork tajms (22. april 2020.) „Svet se nikad nije suočio sa glađu poput ove, kažu stručnjaci. Broj ljudi koji će se suočiti sa akutnom glađu mogao bi da se udvostruči – na 265 miliona do kraja ove godine.“
Takođe, iz Njujork tajmsa: „U Kiberi, najvećem slamu u Najrobiju u Keniji, stanovnici već žive u ekstremnom siromaštvu. Očaj zbog hrane pokrenuo je stampedo tokom davanja brašna i ulja za kuvanje, ostavivši povređenu decu i dve osobe mrtve“.
„U Indiji hiljade radnika dva puta dnevno staju u red za hleb i prženo povrće da bi zavaravali glad.“
„Širom Kolumbije siromašna domaćinstva vešaju crvenu odeću i zastave na svojim prozorima i balkonima kao znak da su gladni.“
Crvene zastave se razvijaju iz nužnosti. Crne su dolazile iz potrebe da ponište tu nužnost.
„Sad je najvažnije obezbediti hranu“, piše kolumnista Gardijana Sajmon Džeknins, ali ne o „trećem svetu“ već o svojoj Britaniji. „Male radnje se zatvaraju zastrašujućom brzinom. Ko zna koliko će ih preostati kada epidemija stane.”
Na Zapadu je 9 od 10 poslovnih transakcija između malih i srednjih preduzeća. Ogroman broj tih poslova je korona zatvorila. Dve trećine njih se možda više neće otvoriti. Banka Engleske objavljuje da je u toku najveći ekonomski pad u poslednjih 300 godina. Još od 1706. engleska privreda nije pala 14%. Dakle, nije glavni problem s ovim ljudima što neće snabdevati Dženkinsa i bolje stojeće u zapadnim društvima, već što bez poslova koje su dosad radili oni neće imati šta da jedu!
Ovo nije plašenje mečke rešetom. Jer, procenjuje se da će najmanje trećina, a i do 50 odsto radne snage u Evropi – zavisno od zemlje i strukture radne snage – biti ili nezaposleno ili će raditi skraćeno i povremeno.
Sledi dramatično cepanje društva karakteristično po odsustvu solidarnosti. Glavni junak pominjanih „Plodova gneva“ priča: „Naučio sam jednu dobru stvar… učim je celo vreme, svaki dan. Ako si u nevolji obrati se siromašnome. Samo oni hoće da pomognu… samo oni“.
Kao i danas rokfelerovski svet je u Velikoj depresiji uvećavao svoja bogatstva.
Do juče se verovalo da se to ne može ponoviti. Danas, posle korona-ispiranja mozga i duše sve izgleda izvesno. Dolazi trenutak kad ćemo morati da se suočimo sa istinom o posledicama „veka demokratije“.
U veku vladavine naroda nastale su najveće socijalne razlike u istoriji čovečanstva. Koronavirus ubrzava suočavanje s istinom – da to demokratiji nije prvi put. Naprotiv. Demokratija zna samo tako. Otkad je nastala.
Demokratija toliko izoštri klasne napetosti da sukobi „izmiču svakoj kontroli i pretvaraju demokratiju u utrkivanje u zakonskoj pljački“, uočio je američki istoričar istorije civlizacija Vil Djurant.
Društvo „pravne države“ ne može da se angažuje na zaustavljanju „zakonske pljačke“. Kako, ako je sve po zakonu. Ali nešto se mora činiti…
Revolucija je užasna, učili su nas četvrt veka. Nisu nas učili ko proizvodi uslove koji se ne mogu drugačije rešiti nego revolucijom. I da je odgovornost na njima.
Naporno je suočavati se s ovim činjenicama dok nam bubnjevi demokratskih vlada i nadvladinih oraganizama još ne dozvoljavaju da mislimo da ima i drugih i drugačijih načina organizovanja društva.
Amicus Plato, sed magis amica veritas. Tako je govorio Filozof o svom učitelju, a mišljenja obojice o demokratiji su bila realna.
„Članovi nekih oligarhijskih klubova“, govorio je Aristotel, „polagali su svečanu zakletvu: ‘Biću neprijatelj naroda i u Savetu ću da činim sve zlo koje mogu’“.
„Bogati su postali tako asocijalni da su oni koji poseduju imovinu radije bacali svoju imovinu u more nego što bi pružili pomoć ugroženim, dok su oni najsiromašniji više voleli da otimaju imovinu bogatih nego da pronađu neko blago“, pisao je Isokrat 366. godine pre nove ere.
Nepomirljiv konflikt kao stanje društva. A i mi danas živimo u dobu u kome se davanje otrova naziva filantropijom. Šta tu može biti osnova za dijalog i novi društveni ugovor?
Iz istorije se ne uči. To je definitvno. Svaka generacija mora se boriti kao da niko pre nje nije bio u istovetnoj situaciji. Intersi nadilaze sposobnost nalaženja mirnih rešenja. Ali, istorija je uvek puna zanimljivosti koje mogu da razgale čoveka dok pije jutarnju kafu: „Smrt grčke demokratije bila je i nasilna i prirodna, a njeni fatalni faktori bili su organski poremećaji sistema“, uočio je Vil Djurant u Istoriji civilizacija, knjiga II, Život Grčke.
„Skupština, plemenito telo u svojim boljim vremenima, degenerisala se u rulju koja mrzi svaku superiornost, odbija svako ograničenje, koja je bezobzirna pred slabošću, ali servilna pred silom i koja glasanjem sebi daje svaku povoljnost, a imovinu oporezuje do tačke gušenja svake inicijative, radinosti i štedljivosti“. Amin! Neka joj je laka crna istorija.
Sedimo u našim malim svetovima i gledamo kako se razlama veliki svet. U sto godina to gledamo treći put. Jednom smo imali Gavrila Principa, dve i po decenije kasnije dva antifašistička pokreta i Jasenovac, a sad… Stupamo sa korona-svetinom i vodimo raspravu da li je bolje postati prijatelj sa neprijateljem ili se držati sveta koji je prijateljski prema nama.
Zdrav razum ne bi imao dilemu. Ali moramo da ga izvučemo iz mraka Gejtsovih i Grefovih dobročinstava. To ne može biti lako. Ali, drugoga puta nema…
(sveosrpskoj.com)
