U danima kada se ne samo Srbija i zemlje okruženja, već čitav svet suočava sa kobnim posledicama jedne od najvećih pošasti poslednjih decenija, pandemijom koronavirusa, bivši predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i samoproklamovani istraživački novinar Slaviša Lekić je odlučio da vreme utroši tako što je za podgoričku “Pobjedu”, inače medijski megafon kriminogenog režima dugogodišnjeg crnogorskog diktatora Mila Đukanovića, sačinio tekst pod naslovom “(B)rat je mio, koje vjere bio”.
U pomenutom tekstu, Lekić je, u sebi svojstvenom pljuvačko-pamfletističkom maniru, izneo niz logički i sadržajno nepovezanih insinuacija na račun vlasti Srbije, iz čega se može zaključiti da je, osim materijalne koristi, koja, kako je poznato, predstavlja njegovu glavnu motivaciju, sastavljanje ovog teksta posledica prekomerne konzumacije alkohola, što takođe važi za veliku Lekićevu strast.
Na ovom mestu bi bilo uputno ukratko pretresti pojedine aspekte Lekićeve ličnosti, kao i najinteresantnije momente u njegovoj dosadašnjoj karijeri. Reč je o čoveku koji je od strane svojih saradnika okarakterisan kao neprofesionalan, nekolegijalan i konfliktan, te kao novinar koji je svoje (po pravilu izrazito kritizerske) tekstove usmeravao “kako vetar duva”, zavisno od interesa trenutnih finansijera i visine dobijenog honorara. Ujedno, u pitanju je otvoreni zagovornik “državnosti” tzv. Kosova, koji je prethodnih godina bio angažovan i kao politički konsultant pojedinih koalicionih partnera albanskih separatista, prvenstveno doskorašnjeg lidera Samostalne liberalne stranke (SLS) i nekadašnjeg potpredsednika “Vlade Kosova”, Slobodana Petrovića, koji važi za promotera nezavisnosti “Kosova” i ukidanja prisustva srpskih institucija u južnoj srpskoj Pokrajini.
Naime, Lekić je, zajedno sa svojom bivšom suprugom, novinarkom Bojanom Lekić, bio angažovan u kampanji SLS za lokalne izbore na Kosovu i Metohiji 2013. godine, po kom osnovu su od Petrovića prihodovali oko 100 hiljada evra, a o čemu su izveštavali pojedini mediji. Naravno, s obzirom da je Petrović važio za “omiljenog Srbina” šiptarskih separatista i koljača, nije teško pretpostaviti kakvo je poreklo ovih para.
Nekoliko godina kasnije, Lekić se našao u centru skandala sa pozajmicom u visini od 6 miliona dinara koju je, kao predsednik NUNS, uzeo od osvedočenog tajkuna i samoproklamovanog lidera srpske opozicije, Dragana Đilasa. Ovaj potvrđeni srebroljubac, koji se predstavlja kao “istraživački” novinar, i koji inače nikada u višedecenijskoj karijeri nije bio nagrađen, tako je faktički doveo do toga da se iz naziva pomenutog novinarskog udruženja mirne duše može izbaciti pridev “nezavisno”, i ujedno doprineo izbijanju sukoba između njegovih članova, što je rezultiralo time da je u februaru 2019. godine podneo ostavku na mesto predsednika NUNS, pravdajući to “ličnim razlozima”.
Od tada, Lekić se svom snagom fokusirao na izmišljanje i plasiranje u opozicionim medijima raznoraznih insinuacija i konstrukcija o srpskim vlastima, pri čemu kao svojevrsnu “krunu” svoje karijere vidi dokumentarni film “Vladalac”, objavljen na vodećoj američkoj medijskoj agenturi u našoj državi, poznatoj kao televizija “N1”.
Ipak, posebno je interesantno da je u novijem periodu veći deo svojih (možemo slobodno reći diskutabilnih) intelektualnih kapaciteta usmerio na apologiju Đukanovićevog diktatorskog režima, naročito nakon usvajanja nakaradnog tzv. Zakona o slobodi veroispovesti, kojim se na krajnje ogoljen način pokušava otimanje vekovnih svetinja Srpske pravoslavne crkve (SPC) u Crnoj Gori. To se naročito može videti u kolumnama koje objavljuje u glasilu propale srpske opozicije zvanom “Danas”, u kojima optužuje SPC i srpske vlasti za navodno podrivanje suvereniteta i stabilnosti Crne Gore. Valja napomenuti i to da je Lekić jedan od potpisnika famoznog “Apela 88”, kojim se SPC i vlasti Srbije pozivaju da prekinu sa navodnom kampanjom destabilizacije Crne Gore, a koji je na površinu baruštine u čijim mutljacima love izveo mnogobrojne srpske petokolonaše.
Postavlja se više nego opravdano pitanje zbog čega je Lekić svoj bedno sročeni politički pamflet u “Pobjedi” sačinio baš sada, u trenutku kada se Srbija svim snagama bori protiv nove globalne pošasti koronavirusa, i kada je, pored sve svoje muke, krajnje velikodušno ponudila Crnoj Gori pet respiratora za saniranje posledica pandemije, što su na vrlo degutantan način odbili Đukanovićevi satrapi, pokazujući da im je vođenje permanentne predizborne kampanje daleko važnije od donacije koja bi mogla da spase živote makar dela obolelih. Uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, teško da je u pitanju nešto veće i značajnije od svotice koju su mu Đukanović ili neko iz njegove kamarile stavili u džep.
Takođe, možda je Lekić odlučio da posluša savete lekara, i pokuša da potencijalne posledice koronavirusa odagna korišćenjem alkohola. Samo što se, na osnovu bljuvotina koje ispaljuje u poslednje vreme, može zaključiti da, suprotno savetima, alkohol primenjuje ne za spoljnu, već za unutrašnju dezinfekciju.
(nacionalist.rs)
