PIŠE: Slobodan Reljić
Ovogodišnji javni tretman NIN-ove nagrade za roman godine postao je vest za ovo vreme. A to znači da su u raspravu o meritumu mogli da se uljuče i tabloidi: „Dva pajtaša, autor i urednik, a predsednik Pančić – treći pajtaš!“.
Jedna od najuglednijih nagrada u srpskoj i nekadašnjoj južnoslovenskoj kulturi se svaljala, najblaže rečeno, u subkulturu.
Da li je to iznenađenje?
Rekao bih ne. I to se može pokazati i na nivou formalnih činjenica.
Kad je NIN d.o.o. privatizovan – i najugledniji politički nedeljnik koji je na Zapadu nazivan „balkanski Špigl“ i najuglednija književna nagrada među Južnim Slovenima – postali su privatna imovina vlasnika jednog švajcarskog tabloida na nemačkom jeziku. Blick was established in 1959. The newspaper was the first Swiss tabloid publication.
Pravi vlasnik za NIN! Što bi rekao srećni udomitelj Boris Tadić.
Ko, sem srećnog Borisa i njegovih medijskih savetnika (da im u ovom političkom trenutku ne pominjemo imena), zaista može da poveruje da je logično da jedan švajcarski malograđanin postane zaštitnik srpske visoke kulture?
Kakvo bi to bilo prosvetljenje!?
Rodolf Arčibald Rajs bi se postideo pred takvim konvertitom.
Ali, ovom Švajcaracu to, naravno, nije ni padalo na pamet. Stigao ja kao deo horde u pljački Istoka i tako se i ponašao. A i zašto bi drugačije? I ko se od njih ponašao drugačije?
Ako bi hteo da se drži neprofitabilne visoke nacionalne kulture, pa valjda bi se otvorio u „svom selu“!
Ako smo normalni, normalno bi bilo da tako mislimo.
U jednom trenutku, Švajcarac koji se našim evrodemokratima činio kao veliki igrač okliznuo se, pa je i ono što je ostalo od NIN d.o.o.postalo deo nemačkog medijskog mastadonta Axel Springer SE.
Najvažniji produkt Špringerovog koncerna je najpoznatiji posleratni tabloid u Evropi – Bild. Pravi vlasnik za NIN!
Jedan od najuglednijih nemačkih istraživačkih novinara u drugoj polovini XX veka – Ginter Valraf – 1977. godine je objavio knjigu „Operacija Bild“ koja tada potresla Evropu.
Obelodanjeno je, u detalje, kako funkcioniše tabloid u sistemu „slobodne štampe“, koje psihološke metode slede urednici, šta je stvarno „nezavisni stav“ izadvača „Bilda“.
Naravno, da su NIN i NIN-ov žiri u tom vremenu bili neupitni podržavaoci Gintera Valrafa! Njegova „Operacija Bild“ je fascinantno i precizno dokumentovala jednu od najpoznatijih novela njegovog prijatelja nobelovca Hajnriha Bela – Izgubljena čast Katarine Blum (1974).
To je Bild. Bio i ostao.
Svako ko bi tih godina rekao novinarima ili članovima NIN-ovog žirija da će NIN i NIN-ova nagrada završiti kao „Bildov“ mali balkanski privezak – bio bi proglašen ozbiljnim kandidatom za ludnicu. To jednostano nije bilo moguće.
Ne, to nije bila razdaljina kapitalizam-socijalizam. To su bile univerzalne vrednosti koje ni Berlinski zid, ni sve grube granice Istok i Zapad, nisu prekidali. To su bila dva sveta koji se nisu mogli mešati. Kao što se ne mogu pomešati ulje i voda.
Tek kad je posle dve decenije nastupila „demokratska tranzicija“ na Istok se izlio tabliodni talog.
Kao skakvci su dozujali „vacovi“ i „ringijeri“ i pojeli godine napora niza generacija. Heroji naše demokratizacije postali su polukriminalni likovi koji su nam „slobodu štampe“ demonstrirali na besprizornom razaranju svega – i novina i novinarske profesije. U ime „nezavisnosti medija“ a u sagalsnosti sa medijskim strategijama koje se seju i kao ambrozija.
I ma koliko se zapadne javnosti tabloidizirale, Špigl je ipak ostao Špigl, ali „balkanskom Špiglu“ nije namenjena ta sudbina.
Quod licet Iovi, non licet bovi! Lepo smo učili iz udžbenika Elementa latina, ali smo, ipak, voleli da verujemo da su naši okupatori drugačiji. Plemeniti. Kakvi bi drugačiji bili okupatori u XXI veku! Da dolaze da i nas naprave bogatim i civilizovanim.
Teorija dokoličarske klase Torstena Veblena, gde jasno piše da imamo posla s „pljačkaškom cilizacijom“, kod nas je prevedena 1966. Nismo verovali. Ali, živeti u zabludi košta. Sad nam se ispostavljaju računi.
Pre sedam godina u Beograd je stigao jedan vod Nemaca koje je predvodio izvesni Andreas Šokenhof, doktor filologije, a koji su se predstavljali kao CDU-CSU članovi parlamentarne delegacije i koji su zatražili od Srba da „promene svest“.
To je precizno opisano kao izvidnica Četvrtog Rajha.
„Ovakav zahtev nezabeležen je u istoriji sveta. Nečuveno je da se traži da se promeni svest jednog naroda o istorijskoj tradiciji. Prvi put se suočavam sa ovakvom sintagmom“, začudio se istoričar Radoš Ljušić.
Upoređivani su ultimamtum Austro-Ugarske Srbiji 1914. i ova „demokratska ponuda“ Nemačke koja se i dalje odricala Hitlera na sav glas.
Ni u ultimatumu iz 1914. se nije mogao naći takav uslova.
To je zvaničan stav demokratske nemačke države, njenih institucija i svakodneno talambasanje njene propagandne mašinerije. Oni oko toga nemaju nikavih dilema.
Siniša Kovačević se tada setio da je samo 1941. nemačko ponašanje bilo manje antisrpsko. „Tada su nas napali bez ultimatuma.“
Dobro, valjda niko ne sumnja da je Axel Springer SE stub te države. Dva koraka ispred svake paralemnatrne delegacije. A jasno je, valjda, i šta oni smatraju kulturnim vrednostima koje bi valjalo nagrađivati u današnjoj Srbiji.
To što se to „na terenu“ svodi na pakt nemačkih ultradesničara i srpskih „liberala“ nije nikakva prepreka da Špringerova misija bude ispunjavana. Naprotiv.
Srpski „liberali“ su ljudi širokih pogleda. U svom oku oni će primetiti trun od populističkih pokreta u Nemačkoj, ali balvan od šprigerovskog fašističkog antifašizama za njih je neupitan. Evropska vrednost koju bi i mi morali usvojiti u procesu harmonizacije. I oni će tome dati svoj doprinos. Gde god da se nađu.
Zato nije ni čudo što NIN-ov žiri koji nagrađuje u skladu s vrednostima koje propagira Axel Springer SE u odnosu na NIN-ov žiri kroz koji su prošli Velibor Gligorić, Mihiz, Milan Bogdanović, Zoran Mišić, Nikola Milošević, Igor Mandić, Aleksandar Ilić, Svetozar Koljević, Dragan Stanić, Petar Pjanović, Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i drugi – srpskoj javnosti izgleda kao grupa zalutale dece iz sirotišta sa kraja grada.
Jedino čuvaru sirotišta oni su dobra ekipa. Dok čiste po dvorištu.
Ovogodišnje smeštanje NIN-ove nagrade u njene realne okvire, dakle, nije nikakvo iznenađenje. Nema tu skandala.
Ne može u zemlji koja je bacila niz reku sve svoje znamenje i polomila sve svoje stubove – da opstane ugledna „srpska književna nagrada“. Prema čemu bi se orijentisala? Šta je nama vrednost: Hajnrih Bel ili Aksel Špringer?
Oni koje zapošljava Axel Springer SE, iako možda i ne znaju ko je Bel, znaju da takav pogled na život, a koje nije volelo njihovo božanstvo, nije za nagrađivanje. I da srpsko društvo treba svetionicima, kao što su nagrade, usmeravati ka „konačnom sporazumu sa Kosovom“ kao civizacijskom dostignuću „dve susedne države“.
U takvom pogledu na svet Sveti Sava je samo jedan nezreli probisvet koga je Vizantija korumpirala da ne uzme za brata krunu iz Rima, a „carstvo nebesko“ Cara Lazara je poraz koji ne može da se korisati ni za digitalne igrice za maloletnu decu.
Odosmo mi daleko!?
Ne. Samo do suštine.
NIN-ova nagrada za roman godine na srpskom jeziku, onakva kakva je bila, nepoželjna je u zemlji koja postoji kao kolonijalna demokratija. Kakav god da je bio NIN – OOUR u SOUR „Politika“ – on je bio naš. NIN-ova nagrada je bila mera naše slobode. Manje ili veće. Ali naše.
NIN-ova nagrada Axel Springer SE je „beda filozofije“ jedne okupacije na daljinski upravljač, a u kojoj su svetli trenuci samo pobune koje održavaju nadu u život.
Apel 18 intelektualaca naslovljen kao „Bojkot NIN-ove nagrade“ ima taj smisao. I tu moć.
Poruka je: srpska kultura nikad neće postati Axel Springer SE kultura. Odnosno, ako ikad to postane – neće je više biti.
Da je šef onog voda prethodnice Četvrtog Rajha koji je 2014. došao u Beograd da Srbima menja svest, dr Andreas Šokenhof živ, on ne bi razumeo u čemu je problem ako bi te kulture nestalo. Nije bio sam. A to „crno seme“ se seje i danas.
(sveosrpskoj.com)
