Smeta mi insistiranje na neistini. Nekako slama čoveka po svim šavovima, kaže za Danas Nikola Vranjković, kantautor, muzičar, pevač, gitarista, kompozitor, tekstopisac i muzički producent.
Trebalo bi zarad nekog boljeg života pojedinca ili uže grupe ljudi da sažvaćete neistinu i svarite je uz osmeh, a nije loše i da, dok je varite, podrignete ili prokomentarišete kako je baš ukusna. Nemam problem sa tuđim neistinama koje ne utiču na druge. Svako ima pravo da živi u svojim lažima, ali malo je nevaspitano da zbog toga što ih ponavlja svakodnevno očekuje od nekog da ih i on usvoji, i to kao istinu, dodaje Vranjković.
Povodom toga koliko svet oko nas doživljava kao iskren i kako to utiče na njega kao autora dodaje: „Ljudi kojima sam okružen su iskreni i to je ono što najviše cenim kod njih. Lako se ispada iz te igre, a kad jednom ispadnete, težak je povratak, ukoliko vam je uopšte stalo do povratka. Dakle, takvo okruženje mi odgovara. Što se tiče sveta oko nas, to je već za širu raspravu, mada ja volim da verujem da je većina ljudi relativno iskrena. Ne mislim na one što žive u televizoru, naravno…“ Tradicionalni decembarski koncert Nikole Vranjkovića biće održan 22. decembra u Kombank dvorani.
Kako je decembarski koncert postao tradicionalan?
– Mislim da je ovo možda već i dvadeseti decembarski koncert koji sviram, poslednjih šest godina sa novom ekipom, ranije sa Block outom. Svirali smo razne prostore: Gun klub, gornju i donju salu Doma omladine, SKC i da ne nabrajam… i evo, drugi put zaredom, sviramo decembarski koncert u Kombank dvorani. Prošlogodišnji je bio zaista dobar pa smo odlučili da ostanemo u istoj sali.
Kako napreduje priprema za koncert – da li želite da sa čitaocima podelite neke zanimljivosti sa proba?
– Mi smo prošlog meseca imali tri koncerta u Novom Sadu, na kojima smo odsvirali puno pesama i otprilike napravili kostur beogradskog koncerta. Problem je što veliki broj pesama moramo da izbacima sa spiska. Koncert u Kombank dvorani će trajati između tri i četiri sata, ali to vreme nije dovoljno da odsviramo ni pola repertoara koji smo menjali tokom nekoliko godina unazad. Ostale su nam još dve velike probe, ali s obzirom da se termini proba poklapaju sa Ligom šampiona, ne znam koliko ćemo biti koncentrisani za neke inovacije. Biće dobar koncert i jedva čekamo da počne.
„Veronautiku” su slušaoci radija Beograd 202 2017. proglasili za najbolji album, na čemu sada radite?
– Radim na nekoliko akustičnih pesama. Može da se desi da u sledećem periodu i snimim neke od njih. Ima par takvih pesama na „Veronautici“, ali više ih ima na albumu „Zaovdeilizaponeti“.
Koliko je situacija u društvu, od devedesetih do danas, uticala na Vaše autorstvo i stvaranje, i da li se to kroz muziku oseća?
– Mislim da se oseća. Siguran sam da bi veliki broj ljudi, koji nisu toliko upućeni u albume i pesme, ipak lako mogao da zaključi u kojem vremenu je stvarana „Godina sirotinjske zabave“ a u kojem „San koji srećan sanjaš sam“ ili „Veronautika“ i po zvuku i po tekstovima pesama.
Svaka pesma je slučaj za sebe, ali generalno, ako biste morali da definišete o čemu pevate, kako bi glasio odgovor?
– O tome kako se osećam u nekom trenutku i zbog čega se tako osećam i zbog čega ili kako je moguće da se to nešto desilo. Kraće – o životu. O svemu što se dešavalo meni ili nekome ko mi je vrlo blizak.
Da li stvarate pod utiskom spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta ili kombinacijom nadražaja iz njih? I, u tom smislu, koji je osnovni impuls oko kojeg se gradi tekst i muzika?
– Apsolutno je potreban osnovni impuls, ali to se ne bira već se jednostavno dogodi. U životu se one zaista najlepše i najstrašnije stvari dešavaju spontano, iako neki pokušavaju svašta da planiraju. Isto je i sa stvaranjem muzike i tekstova.
Mnogima je prvo Block out, a potom Vaša solo muzika obeležila život, odrastanje, epohu… Kako ta energija i opčinjenost izgleda iz Vašeg ugla?
– Jasno mi je to potpuno i trebalo bi da mi je drago. Ali, ako se iskreno bavite bilo čime, nagrada je jedino mir koji osećate kada završite jedno delo. Nema veze sa publikom. Imam puno omiljenih autora koji su meni obeležili život i pomogli mi nekad da preživim, a nekad da donesem važne životne odluke. Uvek mi je bilo neprijatno da nekima od njih koje znam objašnjavam koliko mi znače njihove pesme. Kad završiš pesmu, ona je podjednako i tvoja i onoga ko je bude voleo i prenosio dalje kao poruku. Najvažnije je ne silovati ni sebe ni publiku, ako nisi siguran da imaš šta da kažeš.
Važite za sjajnog pesnika – tekstopisca, koji je Vaš omiljeni pesnik i zašto?
– Vito Nikolić, Branko Miljković, Matija Bećković, Mak Dizdar. Ja u stvari ne znam zašto. Uglavnom znam zašto mi se nešto ne sviđa kad mi se ne sviđa, a kad osetite da je nešto deo vas, ne treba da istražujete, nego da se prepustite.
Šta mislite o mladoj muzičkoj sceni koja se trenutno razvija u Srbiji?
– Mislim da je fenomenalna. Veliki broj odličnih različitih grupa.
Atmosfera koju stvarate na koncertima je kompleksna, mračna ali bajkovita, kako nastaje?
– Nama je najvažnije da se dobro namestimo za nastup i da opušteni počnemo koncert. Ako su ti uslovi ispunjeni, mi se jednostavno „pustimo“ pa šta bude. Nadam se da će tako biti i 22. decembra u Kombank dvorani.
Živeli ste u Rusiji par godina, za koga „navijate“, nju ili EU?
– Ne navijam. Posmatram. Mislim da najveći problemi ne dolaze ni iz EU, ni iz Rusije.
Nastupali ste sa Satanom Panonskim, da li možete da podelite iskustvo sa koncerta, kako je bilo poznavati ga?
– Svirao sam kratko sa njim. Ludo iskustvo, davno je bilo. Ljudi ga uglavnom pamte kao neuračunljivog pankera i ludaka koji se samopovređuje na koncertima, a meni, kad ga se setim, uvek prvo padne na pamet njegova pesma koja se zove „Jugoslavija“. Neverovatna pesma.
Kako trenutni politički sistem u našoj zemlji deluje na rokenrol, ali i na visoku kulturu, pa, na kraju, i na samog čoveka?
– Što se tiče rokenrola, čini mi se da u zadnje vreme počinje da deluje veoma inspirativno, pretpostavljam i na visoku kulturu, jer ima sve više i više gradiva za nove knjige i filmove. Što se tiče prosečnog čoveka ovde, njemu je rečeno da mu je dobro i vidim da se i on uglavnom slaže sa tim. Prosečan čovek više ne sluša rokenrol.
Jugoslavija
U našem je dvorištu bio kaktus
Cvao je jednom na godinu samo
I imao nekoliko crvenih cvjetova
Odveć malo zemlje u posudi
Za korijenja živo čudo
Nije uginuo od leda
I stvarno mi je bilo žao
Ta vrsta nije imala bodlje
Satan Panonski
(Danas)
