Svoje novo dramsko delo „Zvezda nad prazninom” Dejan Stojiljković posvetio je tragičnoj sudbini Branka Miljkovića
Branka Miljkovića nikako ne mogu da zamislim kao ostarelog pesnika, akademika. Da ga nisu ubili mislim da ne bi ni živeo preterano dugo. Prosto bi izgoreo. Sa druge strane Miljković je heroj i nije ni čudo što je mladim pesnicima i danas uzor, inspiracija. Bio je princ pesnika!
Prozni i dramski pisac Dejan Stojiljković na ovaj način u dahu nam je pre neki dan u Nišu nagoveštavao šta čini okosnicu njegovog novog dramskog teksta „Zvezda nad prazninom” kako će se zvati i njegov budući roman u čijem središtu je Branko Miljković, jedan od najmarkantnijih srpskih i jugoslovenskih pesnika 20. veka koji je tragično napustio ovaj svet sa svega 27 godina, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine u Zagrebu.
Narodno pozorište u Nišu predvođeno direktorom Spasojem Ž. Milovanovićem naručilo je od svog sugrađanina Dejana Stojiljkovića dramski tekst posvećen Branku Miljkoviću. Iza tiražnog Stojiljkovića, autora romana „Duge noći i crne zastave”, „Znamenje anđela”, „Kainov ožiljak” (u četiri ruke sa Vladimirom Kecmanovićem), „Olujni bedem”…, su godine i godine istraživačkog rada. Drama „Zvezda nad prazninom” bavi se, kako otkriva za „Politiku”, odnosom totalitarnog režima prema pojedincu, odnosno umetniku. Ovo svoje novo dramsko delo nazvao je po stihu Miljkovićeve pesme „Sećanje na pokojnika” u kojoj je pesnik tugovao. Zvezda kao zvezda petoraka, sa druge strane praznina, a Branko Miljković tu negde između. Premijera je planirana za 11. mart 2021. kojom će biti ujedno otvoren treći festival „Teatar na raskršću”.
– Ovo je moj najteži književni zadatak do sada. Radim u etapama, da ne bih nekoga povredio ili loše interpretirao, vodim računa da donesem iskren prikaz bez šminke. Dok sam proučavao građu, prva misao koja mi se javila bila je: zataškavanja. Pričao sam sa Miljkovićevim vršnjacima, istraživao policijske dosijee kako bih konstruisao Brankovu ličnost. Bio je vrlo kontroverzan čovek, neverovatna persona. Proučavajući iznova i iznova njegovu poeziju do onih koji su pisali o Miljkovićevom pesničkom opusu od Pervića, preko Džadžića došao sam do spoznaje da su ga mnogi pogrešno tumačili. Ključ za njegovu poeziju je starogrčka i rimska mitologija, drugi ključ je njegova trauma iz rata. Miljković je bio svedok bombardovanja i ratnih strahota. Čuvena njegova pesma „Uzalud je budim” posvećena je komšinici Ruži koju je pogodio geler zbog čega je bila u komi, a Miljković je slušao kako po komšiluku ljudi to pričaju, pa su tako i nastali ovi stihovi. Isto tako smatram, da je Miljkovićev najcitiraniji stih „Ubi me prejaka reč” potpuno pogrešno tumačen. Zapravo, to znači ubi me vatra, a asocira na mit o Prometeju, jer je Branko smatrao da su pesnici savremeni Prometeji.
Cela ta priča šta se desilo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine kada je stradao Miljković je, prema njegovim rečima, pravi horor. Šta se i kako desilo? Zašto je ubijen Branko Miljković, zašto su ga pronašli kako kleči sa nakrivljenim šeširom? Dejan Stojiljković ima dve teorije.
– Moja priča je da se posvađao sa nekim ljudima u kafani u Zagrebu, budući da je bio bučan čovek i da su ga u toj tuči ubili. Onda su se pojavili agenti Službe državne bezbednosti, odvukli njegovo telo u Ksaversku šumu i obesili na granu debljine dečije ruke, ali su ceo slučaj trapavo zataškali, iz prostog razloga jer je 1961. bratstvo i jedinstvo bilo vrlo osetljiva stvar. Prisetimo se njegovog čuvenog ekscesa zbog razočaranosti u Tita kada je vikao: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu”. Tada su ga prvi put priveli, a poznato je da je imao i policijski i debeovski dosije – navodi naš sagovornik i dodaje:
– U trenutku kada je ubijen imao je devojku, sumnjam u ono pismo koje je poslao Petru Džadžiću, gde Miljković kaže: „Moje pesme traže moju glavu” govoreći o nedavno preminuloj Milici Nikolić, da je navodno, ta žena bila „potreba moga duha”. Mislim da je to bio falsifikat, da služi samo da bi se zataškao zločin. To je jedinstven slučaj da se jedno ubistvo zataškava kroz književnu teoriju. Ta Džadžićeva knjiga je skandalozna, Pervićevi zapisi isto tako. Čak znam priču da je Miljkovićeva majka Marija Brailo, Jevrejka iz Dalmacije, u to vreme srela Pervića i rekla mu: „Ako budeš govorio da se moj Branko ubio, sledeći put ću poneti jaja i gađaću te.” Miljkovićevi roditelji nikad nisu poverovali da se njihov sin ubio.
Ključni čovek u celoj ovoj priči je, tvrdi naš sagovornik, Oskar Davičo, kojeg opisuje kao „vrlo negativnu pojavu” i „veoma opasnog čoveka”.
– Milica Nikolić bila je izuzetan poznavalac književnosti, čitao sam njena pisma Branku Miljkoviću, sa memorandumom „Dela” što znači zvanična prepiska, a koja su na momente veoma intimna. Posle se udala za Daviča, a zajedno nikada nisu hteli ili smeli da se sretnu sa Miljkovićevim roditeljima, niti da ih pogledaju u oči. Milica Nikolić je mnogo toga znala, ali nikada nije ni reč progovorila o slučaju Branka Miljkovića.
Dramski tekst „Zvezda nad prazninom” Stojiljković piše u formi trilera, samo što će, smatra, ova priča, izazvati razne kontroverze, naročito u vezi sa komesarima tog vremena.
– Posebno neke pojedinosti koje do sada nisu bile poznate, biće tu i dosta ironije. Nedavno sam razgovarao sa Miljkovićevim vršnjakom koji živi u inostranstvu, zajedno su učili u gimnaziji. Pitao sam ga kakva je reakcija bila u Nišu kada su saznali za smrt Branka Miljkovića. Da li je verovao neko da je Branko izvršio samoubistvo? Ne, kategorično mi je odgovorio. Ceo Niš je znao da je Branko ubijen, u Beogradu se govorilo „Davičo ga je stvorio, Davičo ga je ubio”. Može to neko da shvati metaforički, ali svakako u pozadini je zlokobna priča – kaže Dejan Stojiljković.
Branko Miljković je bio krupan, jak, prgav mladić i to ga je dosta odredilo. U isto vreme bio je i neverovatan erudita za te godine, zaprepašćujuće obrazovan za 27 godina.
– Neverovatno je koliko je „služba” kontrolisala književnu scenu, koja je bila pod kleštima Udbe, kojoj nije moglo ništa da promakne. Miljković je pripadao takozvanoj preskočenoj generaciji, koja je bila suviše mlada da bi se pokazala u ratu, a onda su se pojavili oni, obrazovani, mladi moderni ljudi. Ovi stariji time što su krvarili za zemlju mislili su da sada ne može neka balavurdija da dođe i da im otima ono što im pripada. I tu je postojao ozbiljan sukob – primećuje Stojiljković.
(politika.rs)
