PIŠE: Zoran Panović
Da li Kolinda ili Plenković znaju kako se dr Vladimir Bakarić obratio Srbima Dalmacije na njihovom savetovanju 1945. godine: ‘Vi ste na svojim leđima izneli borbu, izdržali ste prvu vatru, presudno ste doprineli da se ustanak razvije u čitavoj Hrvatskoj, uticali ste da se hrvatski narod digne.
Vi Srbi ste bili ti koji ste razvili barjak bratstva i jedinstva, one osnovne pobede koju smo izvojevali, vi ste najlepše i najbolje branili čast srpskog imena.’ Da li kontekst Vukovara i Domovinskog rata treba da poništi ove reči u hrvatsko-srpskoj istoriji?
Interesantan je taj Vladimir Bakarić. Nasledio je 1944. Andriju Hebranga na čelu hrvatske Komunističke partije. Od 1941. bio je politički komesar u partizanima.
Bio je vrlo blizak Titu. Odmah po objavljivanju famozne Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika 1967. istupio je protiv nje. Okončao je 1971. ‘hrvatsko proleće’ (Maspok), učestvujući u smeni hrvatskog partijskog rukovodstva sa Savkom Dabčević Kučar na čelu.
Uz Kardelja smatran je liberalnijim delom komunističke Titove elite, ali ga Srbi nikad nisu generalno simpatisali. Verovatno i kao tvorca sintagme ‘federiranje federacije’ koja je bila antiunitarističke intencije kad se radilo o tipu jugoslovenske države koja je Ustavom od 1974. klizila u konfederaciju, a što je Bakarić podržao.
Ne znam da li je Vučić bio proučavao Bakarića kad je, pokazaće se brzopleto, predložio šestomesečni moratorijum s Hrvatskom na izjave o prošlosti, nakon njegove posete Zagrebu februara prošle godine, ali upravo je Bakarić bio poznat po tome što je zazirao od radikalnih i popaljivih izjava, a neki oponenti su ga upravo zbog te pribranosti pakosno prozvali Mrtvac.
Sećam se kad sam bio klinac, jedne naše komšinice koja je prezirala komuniste a volela klasičnu muziku. Uvek bi cinično govorila da tih dana kad neko od od njih umre, puštaju divnu muziku na TV.
Govorila je da su najlepšu klasičnu (‘ozbiljnu’) muziku puštali kad je umro Bakarić 1983, čak lepšu nego kad je umro Kardelj 1979. Ali možda bi i ona da je živa danas poželela malo bakarićevskog zaziranja od radikalnih i popaljivih izjava.
Inače, Stipe Šuvar je smatrao Bakarića najvećim hrvatskim komunistom. Interesantno je da srpska nacionalbirokratska politika nije mogla da nađe sagovornika ni u Bakariću, ni u Šuvaru, ni u Račanu, ni u Anti Markoviću – ni u jednom hrvatskom lideru leve provenijencije. Kamoli u tada desnom Stjepanu Mesiću.
Uostalom, kad je Hrvatska kao federalna jedinica predložila Antu Markovića za saveznog premijera, Srbija je kao protivkandidata izbacila Boru Jovića, a podršku većine federalnih subjekata Markoviću doživela je kao antisrpsku urotu.
Iako se i dalje trudi da spektakularizacijom spoljne politike kompenzuje sve očiglednije deficite u unutrašnjoj, Vučićevo polje manevrisanja se na pojedinim mestima suzilo. Zagreb više nije mesto gde srpski predsednik može da poentira, kao što je to učinio februara prošle godine. Teško da će biti tako dobre prilike i za ‘istorijski govor’ kao septembra prošle godine u Kosovskoj Mitrovici. I dalje je zbunjujuće zašto Vučić uporno ne ide u Podgoricu.
Iako bi bilo cinično reći da ne ide iz sličnih razloga kao što sad ne ide u Zagreb – da ne bi ugrozio položaj Srba u toj državi. Nije sad lako otići ni kao Koštunica posle 5. oktobra u Podgoricu, a tek je nemoguće kao Milošević u Berane.
Neodlazak na kongres Evropske narodne partije više će izborno pomoći Kolindi i Plenkoviću nego bezbednosno Srbima u Hrvatskoj. Međunarodne i unutrašnje okolnosti su takve da je Hrvatskoj lakše da nosi retuđmanizaciju HDZ, a preko toga i države, nego Srbiji da nosi proces rešešeljizacije SNS, a preko toga i države.
Naravno da su nezgrapni pokušaji hrvatskih ideologa da od Tuđmana i njegove sinteze frankizma i titoizma, naprave ‘humanog nacionalistu’, ili da ga (re)formatiraju kao deo demokratizacije evropskog Istoka kroz proces čiji je simbol rušenje Berlinskog zida, ali su tek jalovi pokušaji Srbije da svoju poziciju iz poznih osamdesetih i devedesetih predstavi kao progresivnu i bezuslovno mučeničku koja će tek sada naplatiti svoju tadašnju globalnu avangardnost.
Milošević nije razumeo o čemu je Toto Kutunjo pevao u Zagrebu 1990.
Srbi 1991. ipak nisu dočekali baš nespremi kao 1941.
Regionalno, Vučić je u Zagrebu februara 2018. bolje stajao nego što stoji s ‘malim šengenom’ novembra 2019. Ne treba imati iluzija o hrvatskoj brizi za evropsku budućnost Srbije, tek Domovinski rat ne bi bio detabuiziran zbog te (zajedničke) budućnosti, ali da su se SNS i Srbija više racionalno eldepelizovale nego inatno rešešeljizovale (ako već biramo u ‘keč olu’), Vučić u Zagrebu novembra 2019. je mogao biti i neka vrsta rutine (istina teško svarljive od strane tamošnje javnosti), dok je ovako njegov nedolazak postao satisfakcija tom delu Hrvatske (sad ipak brojnijem) koji je smatrao da je Vučićev dolazak 2018. bio fatalna Kolindina greška.
Od prošle posete Zagrebu Vučić jeste učinio prilično od obećanog na popravljanju položaja hrvatske manjine u Srbiji, ali je isto tako zadržao Vulina kao neformalnog ministra za Hrvatsku i medijski promovisao Šešelja.
Konfuzna i cinična EU neće izbaciti retuđmanizovanu Hrvatsku iz svog članstva, dok sigurno ne bi primila rešešeljizovanu Srbiju u to članstvo. Uostalom, takvu Srbiju bilo kakva EU i ne zanima.
U prošlu sredu je stigla vest da je hrvatski evroparlamentarac Tonino Picula, imenovan za izvestioca Evropskog parlamenta o Zapadnom Balkanu uoči samita u Zagrebu EU i Regiona u maju 2020. godine. NJegova uloga će, kako se navodi, biti i davanja novog zamaha u pogledu procesa širenja EU.
Treba podsetiti na iskustvo – ono što nije moglo da prođe u UN, prolazilo je u Evropskom parlamentu. Rezolucija o genocidu u Srebrenici, na primer. Kad su u pitanju teme tipa Srebrenica ili Šešelj, i još ponešto, hrvatski poslanici, nezavisno da li su HDZ ili SDP, prilično su agilno radili na stvarima koje se u većinskoj Srbiji tumače kao antisrpske.
Nije malo ni onih u Srbiji koji misle da i kad su u pravu hrvatski evroparlamentarci, da nije baš najugodnije da nam Hrvati sole pamet i dele moralne lekcije. U tim ‘generalnim’ stvarima, slično su, kao evropski parlamentarci, rezonovali i Andrej Plenković (HDZ) i Tonino Picula (SDP).
Evropske integracije Srbije retuđmanizovana Hrvatska upodobiće potrebama svog narativa (ratna odšteta, nestali), upakovanim u oblandu evropskih vrednosti. Srbija će se dodatno, čim Hrvatska dogodine preuzme predsedavanje EU, uveriti u to.
Na lekcije iz Zagreba (da se moraju ispuniti strogi uvjeti, kao što ih je Hrvatska ispunila), šešeljevski odgovor biće muzika za uši suseda. Možda nam se čak pojavi nostalgija za Jelkom Kacinom.
Zaboravlja se u istoriji olako izlicitiranih i proćerdanih datuma, da je na Samitu EU u Solunu 2003. u opticaju bio i termin ‘regata’. Gde bi Hrvatska vukla region ka EU.
Ali tadašnja Hrvatska je na mogućnost ulaska ‘u paketu’ sa Srbijom u EU, odgovorila rečima jedne druge Regate, popularnog zagrebačkog benda iz ranih osamdesetih i njihovog YU hita ‘Andrea’ – ‘Kunem ti se Bogom, neću više s tobom’.
Iz Zagreba je sad s kongresa stigla rutinska poruka da EU nije kompletna bez Zapadnog Balkan. I predsednik Evropske narodne partije Donald Tusk, i hrvatski premijer Plenković, zajednički su potvrdili ‘evropsku perspektivu’ za region. Vučić valjda planira da ide na samit maja 2020. u Zagreb.
Da li će se tada nešto suštinski popraviti, videćemo po obeležavanjima Srebrenice i ‘Oluje’ koje će ubrzo uslediti. Ili obeležavanja ‘Bljeska’ koji će bit koji dan pre samita. Ili će se kosovske takse baš tada ukinuti? Priča bez priče o narativima biće naravno uzaludna. Do tada će biti održani i predsednički izbori u Hrvatskoj i valjda parlamentarni u Srbiji, pa ako pobede Kolinda i Vučić nema razloga da se ponovo ne dođe u Zagreb.
Sa starom temom – za tango je potrebno dvoje.
Ko bi danas rekao da su se Milošević i Tuđman sreli čak 48 puta!
Vučić je pre neki dan na pitanje o srpsko-hrvatskim odnosima ponovio omiljenu metaforu Kolinde Grabar Kitarović da je za tango potrebno dvoje. Ili je ipak bio u pravu zagrebački profesor Dejan Jović tvrdeći pomalo ironično da je tihovanje možda najbolje za srpsko-hrvatske odnose.
Februara 2018. Vučić se kao stari navičaj pred provokacijama poslanika Mosta Mira Bulja, ponašao po uzoru na Deja Savićevića i čuvenu epizodu ‘usta škrbava’ kao odgovor na provokacije tamo nekog purgera. Bulj je sad, Vučićevim nedolaskom, doživeo satisfakciju, a maj 2020. biće interesantan za klađenje. Teško se ko usuđuje da već sad daje kvote.
Jer i kad se pleše – tango je tužna misao koja se pleše.
(Danas)
