PIŠE: Slobodan Antonić
Nisam verovao da je u današnjoj Srbiji moguće da književno delo bude podvrgnuto političkoj (zapravo ideološkoj) kritici, s ciljem da, prvenstveno iz vanumetničkih razloga, bude književno-kritičarski satrto. Upravo to se desilo, u jednom delu naše kritike, s romanom Vladimira Tabaševića Zabluda Svetog Sebastijana, koji je ove godine dobio NIN-ovu nagradu. Tabaševića su, naime, napale književne kritičarke koje se izjašnjavaju kao „socijalističke feministkinje“. One su mu zamerile da, tobože, nije pravi levičar jer je i dalje zarobljen u patrijarhatu. Tabašević se, eto, usudio da u ne baš najlepšem svetlu prikaže beogradske leve umetnice i teoretičarke.
Iz teksta koji sledi, međutim, čitalac koji nije čitao Zabludu Svetog Sebastijana videće (pošto onaj koji je čitao već zna) da je Tabašević ismejao baš te krugove iz kojih su ga, potom, podvrgli kritici. Možda bi se čak moglo reći da je zasut ideološkim (teorijskim) i umetničkim diskvalifikacijama ne iz estetskih razloga, već iz pakosti. A to, priznaćete, nije ni levo, ni lepo.
Nije, na prvi pogled, najjasnije zašto je Politika odabrala da joj u Kulturnom dodatku – i to na prve dve strane – baš Nađa Bobičić komentariše romane koji su ušli u širi i uži izbor za NIN-ovu nagradu. Bobičićeva samo što je napunila 30 godina i tek je na početku kritičarske karijere (osim ako nije Jovan Skerlić). Takođe, njena ideološko-teorijska pozicija prilično je uska. Samoidentifikuje se kao „socijalistička feministkinja“. Ona je, naime, pripadnica „feminističke književne kritike“, a književnost prvenstveno vidi kao „polje ideološke i poetičke borbe“.
Bobičićka, dakle, spada u malu i specifičnu teorijsku nišu koja je u svakom pogledu daleko od Politikine tradicionalne publike. A ipak je baš ona odabrana da čitaocima našeg najstarijeg lista objašnjava vrednost kandidata za NIN-ov roman godine. Promocija Bobičićke u autoritet Kulturnog dodatka za modernu srpsku književnost deo je, izgleda, procesa postepenog pretvaranja ovog podlistka u ćirilični „Peščanik“ (videti: ovde, str. 74-76; ovde, 297-283). Taj proces je, naime, započeo 2007. godine, dolaskom Vesne Roganović iz lista Danas za urednicu dodatka. Ona je ne samo dovela Zlatka Pakovića za redovnog komentatora, već je Kulturni dodatak pretvorila u, kako je ocenjeno, „ilustrovani katalog mišljenja i intervjua Biljane Srbljanović, Vladimira Arsenijevića i ostalih vedeta Druge Srbije“.
Roganovićkine naslednice, pak, Ana Otašević i Marija Đorđević, donekle su ublažile napadnost „NVO estetike“ (sintagma objašnjena ovde, str. 23). Ipak, osnovna „idejna linija“ je ostala. To se vidi, između ostalog, i po promociji Nađe Bobičić u književnog arbitra „Kulturnog dodatka“ za savremeni srpski roman. Kako je Bobičićeva Politikinim čitaocima predstavila ovogodišnje kandidate za NIN-ovu nagradu? Već u podnaslovu čitamo da se „u najužem izboru za nagradu nalaze i tri romana prvenca koja su napisale žene“. Za feminističku kritičarku to je od suštinske važnosti. Bobičićeva se, naime, prethodne godine na istom mestu požalila da je tek jedna žena ušla u uži izbor za nagradu. Insistiranje na polnoj strukturi umetnika nevažno je sa stanovišta estetike. Ali, ono je, kao što ćemo videti, od krucijalnog značaja upravo sa stanovišta politizacije umetnosti i književne kritike.
U sledećem koraku, potom, Bobičićeva će eliminisati toksički muške romane. Za Vladušićev Veliki juriš, recimo, za koji postoji ocena da „na velika vrata u našu književnost vraća temu srpskog stradanja i heroizma u Prvom svetskom ratu“ (V. Kecmanović), naša feministička kritičarka kaže da se on ne samo „guši u stilskim manjkavostima“, da u njemu „dinamika radnje često opada“, te da „likovi deluju više karikaturalno nego stripovski“, nego – obratite pažnju – da Vladušićev roman „ne dospeva do kriterijuma dobrog pisanja koje je o ovoj temi postavio prošlogodišnji nagrađeni roman Luzitanija“ (str. 1; sva naglašavanja u daljem tekstu, osim ako nije drugačije naznačeno, moja su).
Valja se podsetiti da je Luzitanija uspostavila „kriterijum dobrog pisanja“ o Srbiji u ratu 1914-1918. tako što je, po rečima same Bobičićeve, „demitologizovala“ odbranu Beograda 1915. i insistirala na „strahovitim zločinima srpske vojske 1912. nad albanskim civilnim stanovništvom“. O karakteru i drugim detaljima te „demitologizacije“ srpskih junaka 1914-1918. izvršene u Luzitaniji čitalac se opširnije može obavestiti u mom radu Kolonijalna književnost. Za ovu priliku, tek, valja primetiti da je Bobičićeva sada uvela Luzitaniju kao standard. O Srbima, 1914-1918, više se, dakle, ne može pisati bez „demitologizacije“ i bez osude „strahovitih zločina srpske vojske“.
Takav stav je, naravno, sasvim u skladu s ocenom jednog od najvažnijih ideologa Peščanika, Nenada Dimitrijevića, da je „dominantna srpska kultura jedan od bitnih elemenata utemeljenja i opravdanja zločinačke prakse“; zatim, da u Srbiji „ideologija i kultura koji su opravdavali zločine dominiraju sve do danas“; te, da je u Srbiji „dominantna kultura – kultura poricanja“. U skladu s tim ideološkim stavom svedoci smo promocije teorijsko-estetičkog stanovišta da jedini korektan pravac u savremenoj srpskoj književnosti može da bude, kako ga Radoman Kordić (kritički) naziva, „srpski neoliberalistički realizam“ (isto, str. 23). „Predmet ove književnosti“, objašnjava Kordić, „jeste moralna, politička odgovornost i `krivica Srba` u jugoslovenskim ratovima“ (isto, str. 70).
Videli smo da Bobičićeva, sada, taj zahtev projektuje i unazad, znatno pre ratova devedesetih, u, do nedavno, od srpskih zločina „čisto“ razdoblje Prvog svetskog rata. Podsećam da je čak i Tito ocenjivao da je, 1914-1918, „u igri velikih sila, Srbija bila žrtva (u Prvom svetskom ratu – S. A.), i njoj je borba bila nametnuta, prema tome pravedna“ (vidi ovde). Ali, s Luzitanijom i Bobičićkinim insistiranjem da se ona ima uzimati kao etalon, dolazimo do toga da se i to razdoblje od sada ima stavljati u obavezni kontekst srpskih zločina. Uz to, s ovom Bobičićkinom diskvalifikacijom Vladušića – tačnije, s načinom na koji je izvršena („ne drži se etalona“) – vidimo kako se NVO-realizam uzdiže na pijedestal jedinog prihtavljivog umetničkog pravca u srpskoj književnosti.
I, pošto je Bobičićeva eliminisala muške „desne“ pisce, ostalo je da se raščisti i s muškim levičarima. Dakle, s Tabaševićem. Ona za njega veli da kao „autor insistira na stilu koji se zasniva na čestim hiperboličnim i ekspresivnim poređenjima“, tvrdi da njegov roman sadrži „pomalo banalnu sliku podvojenosti pripovedačevog sveta“, i da „poslednji deo romana izgleda pomalo zbrzano“ (str. 2). No, najvažnije, Tabaševićeva poređenja, po Bobičićevoj, vezana su prvenstveno za „muškocentrične percepcije tela i seksualnosti“ (str. 2).
Šta to tačno znači, i u čemu je Tabaševićev neoprostiv zločin, objašnjeno je na portalu „za književnu kritiku Bookvica.net“, a koji uređuje upravo Bobičićeva. Obratite pažnju da je reč o mozaičnom tekstu koji je odmah preneo Peščanik, a da je njegov zaključak napisala sama Nađa Bobičić. „Nimalo produbljeni, neretko negativni, naročito nebitni i do krajnosti stereotipni ženski likovi“, piše u tom tekstu izvesna Irena Jovanović, „nisu izostali ni u ovom Tabaševićevom romanu“. Kritičarka, zapravo, osuđuje „izrazito problematičnu spisateljsku praksu autora“ da se „obrušava na akterke na kulturnoj sceni, prikazane kao tobože uspešne, licemerne, klasno neosvešćene i lažno društveno angažovane“.
Problem s Tabaševićem je, ocenjuje Bukvica, to da on „pretenduje da formuliše neku vrstu suvisle leve kritike“. Međutim, „izrazito arogantan, gotovo autoritativan i besmisleno ironičan i napadački ton, zajedno s nizom problematičnih rodno diskriminatornih praksi u romanu, ne ostavlja prostor za njegovo tumačenje kao politički progresivnog“. I na to se nadovezuje Bobičićeva zaključkom da se Tabašević, kao i neki drugi iz mlađe generacije pisaca, „pozivaju na leve politike; ali, u svojim tekstovima angažman uglavnom zasnivaju na usputnim komentarima ili na detaljima koji im pre služe kao scenografija nego kao polje u koje treba hrabro iskoračiti kako bi se pisalo na neki drugačiji način“. Dakle, ono što je napisao Tabašević, po Bobičićevoj (i Jovanovićevoj), dvostruko je neispravno: 1. on negativno prikazuje levičarke u kulturi; 2. to što on piše nije dovoljno levo.
Oštriju i idejno određeniju kritiku Tabaševića dala je Jelena Lalatović, članica istog kruga beogradskih feminističkih kritičarki. Ona je, naime, na levičarskom portalu „Mašina“ utvrdila da se od samog početka NIN-ova nagrada dodeljuje prvenstveno za „politički podoban, tradicionalistički (u književnom i političkom smislu), i ženomrzački roman“. Nagrađivanjem Tabaševića, objavljuje ova saradnica Instituta za književnost, postaje „potpuno očigledno da se određeni autori i romani nagrađuju ne uprkos mizoginiji – što je dovoljno alarmantno i saučesnički u odnosu na institucije i vrednosti kapitalističkog patrijarhata – već upravo zbog mizoginije“.
Tabašević je, tumači dalje kritičarka, po svojoj mizoginiji „zaista nov“. On se, naime, „ne oslanja na ćosićevsko-selenićevsku poetiku srpskog sela“, već „tematizuje urbani život“, i „pretenduje na poziciju glasa `gradske omladine`”. Štaviše, upozorava Lalatovićeva, deo javnosti vidi autora i kao „izdanak `autentične` levice“, budući da je „Tabaševićev junak muškarac koji se predstavlja kao žrtva sistema“. Ali, takva pozicija junaka, objašnjava Lalatovićeva, samo „služi kao izgovor za mučan i nasilan odnos prema ženama, a autorska distanca ili osuda spram junaka u tekstu ne postoji“. Dakle, upozorava kritičarka: pisac se ne ograđuje od svog junaka i ne osuđuje ga. Zbog takvog odnosa prema ženama Tabašević i ne može da se smatra levičarom.
Sličnu ocenu pročitaćemo i u tekstu BBC News na srpskom, a koji odmah prenose Danas i o21. Zapravo Bi-Bi-Si Njuz tu citira kritiku objavljenu na portalu Komunalinks – sajta koji je osnovan radi „promocije alternativne političke kulture“ (poput „razvoja novih perspektiva u EU“), „promocije savremene književnosti regiona“ („izdavanje Betona International“) i „tranzicione pravde i izgradnje mira u regionu“ („projekti kulturne razmene između Beograda i Prištine“). Autor Goran Lazičić – kog Bi-Bi-Si Njuz predstavlja kao „doktoranda na Institutu za slavistiku Univerziteta u Gracu“ – u svojoj kritici, s jedne strane, hvali kako je u Tabaševićevom romanu „iz autentične perspektive autsajdera prikazano licemerje zvanične državne politike, međunarodnih organizacija, ali i moralno problematičnih kultura i umetnička eksploatacija izbegličkih sudbina“. Međutim, s druge strane, upozorava kritičar, „koliko je u klasnom smislu osvešćen i subverzivan, toliko je Tabašević u rodnom smislu konvencionalan i ostaje u granicama patrijarhalne kulture“.
Problem je očito u tome, smatra kritičar, a njegovo mišljenje prenose Bi-Bi-Si Njuz, Danas i 021 – što kod njega „ženski likovi ne samo da su negativno prikazani ili groteskno izobličeni, nego im je unapred ukinuta mogućnost da se ostvare kao aktivni subjekti. Oni su svedeni da dvodimenzionalne, pre svega seksualne, objekte“. Bi-Bi-Si Njuz na srpskom svakako nije slučajno odabrao autoritet kog će citirati u vezi spora oko NIN-ove nagrade. Navedeni autor je, naime, pokazao ideološku korektnost kada je, na istom portalu, ocenio Opsadu crkve Svetog Spasa kao delo u kome se „reprodukuju srpski nacionalistički narativi“. Takođe je, prilikom priređivanja izbora iz novije srpske poezije, naglasio da u njega ulaze, kako stoji u rezimeu i na koricama, pre svega „stihovi socijalnog i političkog bunta, inspirisani antinacionalističkim, antiklerikalnim, feminističkim angažmanom i LGBT aktivizmom”.
I tako, s načinom na koji je Tabaševićev roman osporen u delu književne kritike, u Srbiju 2019. godine kao da nam se vraća Lenjinov kriterijum „partijnosti u književnosti“ (partiйnostь v literature). Jedina razlika, sada, sastoji se u tome što se ovaj kriterijum ispravnosti javlja u osavremenjenoj, levičarsko-feminističkoj varijanti. Da podsetim, Lenjin je u radu iz 1905. „Partijska organizacija i partijska literatura“ (ovde, str. 402-406), propisao da „literatura mora postati partijska“, odnosno „mora se istaći princip partijske literature“ (Lenjinovo naglašavanje; str. 403). Zadatak je do kraja „razviti taj princip i sprovesti ga u život u što punijem i integralnijem obliku“ (isto).
Jedan od glavnih „principa partijske literature“, objašnjava dalje Lenjin – a po kom se ona i razlikuje od drugih tipova književnosti – jeste to da literatura „ne može biti individualna stvar, nezavisna od opšte proleterske stvari“ (403). Lenjin kliče: „Dole bespartijski literati! Dole literati nadljudi! Literarna aktivnost mora da postane deo (Lenjinovo naglašavanje) opšte proleterske stvari, `točkić i šrafčić` u jednom jedinstvenom, velikom mehanizmu“, „sastavni deo organizovanog, planskog, ujedinjenog partijskog rada“ (403). I tako, budući da je „reč o partijskoj literaturi i njenom potčinjavanju partijskoj kontroli“ (404), socijalistička književna kritika nužno, kao svoju konsekvencu, podrazumeva i izbacivanje iz partije zbog „propagiranja antipartijskih pogleda“ (405).
Upravo po Lenjinovom modelu partijske književnosti – u kom političko ima primat nad svim ostalim – Tabašević je, u simboličkom smislu, 2019. godine, izbačen iz partije. Naime, pošto je „ostao u granicama patrijarhalne kulture“ – jer su kod njega „ženski likovi negativno prikazani“, a glavni junak ima „mučan odnos prema ženama“ (pri čemu se pisac od svog junaka „ne distancira“ i „ne osuđuje ga“) – Tabaševiću se, posle Sv. Sebastijana, javno odriče pravo da sebe naziva levičarem. Isto tako, i njegova knjiga je proglašena „evidentno lošijim romanom od onih koji su u konkurenciji“ i ocenjena – brutalno, ali levičarski neposredno – kao „go kurac“ (Jelena Lalatović).
No, šta je to u Tabaševićevom romanu, a što je toliko razgnevilo naše kritičarke? U Zabludi Svetog Sebastijana, naime, nalazimo dve beogradske, levičarske aktivistkinje u kulturi. Prva se zove Ema. Ona, kaže se, „umetničari“ (133), „sva je u umetničkom zanosu“ (133), „natuca, Brehta“ (133), ali „za sebe veruje da je Krleža – ispod toga nije išla; Krleža minimum“ (134). „Dok je šetala ulicama grada“, čitamo dalje u knjizi, „umela je da misli da joj golubovi smetaju, i da je to neka poezija, lično proživljen stih, šta li; i pomišljala je kako je važno da primeti to da sedam sivih stvorova (tj. golubova – S. A.), njoj samoj, daju nekakav smisao; da je nekako poetski uokviruju u njenom životu i stvaralaštvu; u njenoj šetnji; tako malo joj je bilo potrebno da se oseća kao veliki umetnik“ (135).
Ema je bila nezadovoljna svojim trenutnim statusom u društvu, ali je znala da je to „cena koju jedan veliki umetnik mora da plati svom daru“ (136), te da je to sve „zbog njenog genija“ (135). Kao da je čitala Luzitaniju, i Ema se „setila da čim pre mora početi da piše priču o prepariranom psu“ (136). To je bila „ideja koju je toliko intenzivno osećala, a tako malo bila u stanju da saopšti bilo šta“ (138). Stoga, čitamo u nastavku, „Ema još uvek misli o svojoj priči o prepariranom psu, a koju nikako da počne da piše“ (139). Ema veruje u „svoje urođene sklonosti stvaralaštvu“ (136), ali pripovedač ukazuje na „samoobmane o vlastitoj izuzetnosti, na koju je drage volje pristala“ (136). „Plitka je Ema bila“, stoji u romanu (138), ali, „samo da ona, napokon, to sve sroči, da napiše jedno genijalno, kapitalno životno delo; tako sanja o sebi i svojim uspesima“ (139).
Ema je, inače, „iz bogate porodice“ (167): „otac joj se bavi umetnošću, ima svoj kamenolom iz kog crpe specijalan kamen za svoje skulpture; majka upravlja preduzećem“ (167). „Samo dete iz takve kuće može svet da oslobađa preko pozorišne scene“, kaže o Emi jedan junak (167). Jer ona hoće da „svoje privilegije životne iskoristi za to da radi na sveopštem oslobođenju: radnika, žena, Cigana“ (168). „Ema piše, pa se zamisli o sebi (…). Smatra da je važno stremiti idealu. Umišlja da je, kao i svi talentovani ljudi, važno da ona bude posvećena. Nekad, neretko, ne zna čemu je ona to posvećena, ali uvek, nepogrešivo, zna da je posvećena. Oseća to“ (139). Zaljubila se u „čupavog Dina“ (178), „koji je gotovo čitav život proveo po psihijatrijskim ustanovama i zatvorima“ (174), tako što je u prisustvu tada nepoznatog mladića povratila (136), a Dino je prokomentarisao: „Ja u tome (povraćanju – S. A.) vidim poeziju“ (137)! „Prvi put njen kakav-takav talenat (…) je nekako drugačije i novo, duboko, plutao“ (137). Osetila je da je taj talenat „prvi put možda, makar i na tren, nekako dubok“ (137). Zbog toga je bila „pijana od lažnih zanosa, gotovo poludela od euforije“ (138).
„Ema ima najbolju drugaricu Žanu, koja je, takođe, silno zaokupljena nečim“ – tako Tabašević uvodi drugu beogradsku umetnicu u roman (140). „Žana je umetnica koja svesno, jasno, eksplicitno, ne pokazuje svoju težnju za ostvarenjem. Ona je iznad svake realizacije“ (140). „Zajedno su (Ema i Žana – S. A.) noćima volele da promišljaju Brehta, politiku književnosti, političnost teatra. Tragale su za emancipatorskim potencijalima“ (naglasio Tabašaević; 140). „Bezbroj zora su dočekale, zagledane u svitanje, verujući da nekud, napokon, duševno, duhovno, intelektualno, stižu. Noći koje su provele u promišljanju problema (naglasio V. T.) bile su im dokaz njihove silne zaokupljenosti“ (142). No, dok je Ema mlada beograđanka, Žana je „tek sredovječna umetnica iz Svetozareva“ (159), ali „beogradskoj umetnosti i umetninama sklona“ (162). Ona je i „usiljena ijekvčanka“, zato što, valjda, misli da to nekako više priliči „ljevičarki“ (159). Deluje „u ime nekog plemenitijeg, revolucionarnog interesa“ (naglasio V. T; 161). „Zamajavala se pojmom kulturne hegemonije“ (naglasio V. T; 161), kao i „borbom za sveopštu pravdu u ime obespravljenih, čiji je ona, svojim jagodinskim poreklom, postala samoproklamovani i samoprokazani glasnogovornik“ (162).
„Na svoju Jagodinu se neprestano pozivala kao na najcrnju kob“ (160), kaže narator, mada je, zapravo, bila „izdržavana od suvih i zgurenih roditelja što su u Jagodini prodavali kolače da bi njene umetničke pretenzije na sve beogradsko podržavali i učinili realnim“ (160). „Nesreća koja ju je snašla – tako je mislila umjetnica o sebi samoj – da se rodi tamo gde su za uspeh i sreću tako ništavne prilike i šanse, bila je glavna njena karta na koju je po beogradskim žurovima i druženjima sa svojim kolegama uporno igrala“ (161). „Tražila je da je se neprestano shvata u njenoj večitoj osujećenosti“, veli pripovedač (161): „Nije do mene, nikako, ja nisam imala prilike ni šanse“, govorila je (161-2). Žana je pila „šaku svoje terapije“, verujući da je „baš ona taj najnesrećniji čovek na svetu u čije ime treba da stane ceo svet na čelu s njom samom“ (160). Ali, „dok je sebe žalila zbog nedostatka mogućnosti, roditelji su joj uporno slali dinare za krov nad glavom, pekli patišpanje, šampite, prodavali po vašarima ušećerene jabuke i šećerne vune“, kako bi joj mogli doturiti „sitne dinare kojima se njihova kći sladila“ (162).
„Kao i drugima iz tog sveta umetničarenja i umetničarenju sklonih ljudi“, kaže pripovedač, „i njoj se prezir prema uobraženoj kliki (naglasio V. T.), samozvanoj kulturnoj eliti (naglasio V. T.), brkao sa željom da tom svetu pripada. Htela je da ga prezre i baš od njega, tim prezirom, stekne priznanje“ (160). Žanin neomeđeni egoizam zavijen u levu retoričku oblandu, vidi se i iz ovog opisa: „ako bi nekome radila iza leđa, ona je sebi govorila da ne haje za sitnoburžoaske obaveze u ophođenju s ljudima, ako je nekoga nasankala, ona je govorila da je to u interesu proleterijata“ (162). „Jebala je milosne majke svima koji bi se odvažili da joj se nađu“ – „tako je ona razumela revoluciju“ (161). „Naša umetnica iz Svetozareva“, objašnjava pripovedač Žaninu psihologiju, „za svakoga ko bi našao problem u njenom takvom doživljaju života i politike, mislila je da je banalan moralizator koji trice i kučine, zbog svoje sponatane sklonosti buržoaskim stanovištima, uzima kao relevantne, i njena klasna bol koju je živela u ime klase kojoj se zavaravala da pripada, morala je da bude najveća i najdramatičnija“ (163).
Svako ko makar površno poznaje soj mladih beogradskih levičarki – bilo da su studentkinje, NVO službenice ili umetnice – odmah će uočiti koliko su Tabaševićeve Ema i Žana, po tipičnim karakteristikama, dobro kreirane. Navešću svoj utisak o jednom delu naših mlađih levičarki, kako bih ilustrovao koliko je zapravo duhovita i uspešna Tabaševićeva karakterizacija Eme i Žane. Najpre, mnoge od tih levih posvećenica su, baš kao i Ema i Žana, slabo obrazovane. Štaviše, primetio sam da što su ideološki agresivnije, to su nekako i teorijski neobrazovanije. Nekima od njih puna su usta ideologije i klasne borbe, ali se brzo pokaže da nisu ništa ozbiljno pročitale o tome. Nedavno sam, recimo, bio u komisiji za odbranu diplomskog iz sociologije. Rad je bio pun ideologije, a studentkinja je sebe predstavila kao zakletu levičarku. Ispostavilo se, međutim, da je svo njeno pozivanje na Marksa u radu bilo iz druge ruke. U literaturi na kraju diplomskog nije bila navedena nijedna Marksova knjiga, a iz njenog odgovora se videlo da je slabo šta Marksovo i čitala.
Ipak, naše mlade beogradske levičarke, naročito one iz umetničkih krugova, misle da je dovoljno da im svaka druga reč bude ideologija ili klasna borba, pa da im to daje pravo da budu arbitri za sve – što znači i da olako i s visine ocenjuju svakoga: Prust je „buržoaski ideolog“, patrijarh Pavle je „fašistički patrijarh“, Lompar je „fašista“, a kod nas „svaka reakcionarna drtina misli da je pisac“… Takvim diskursom ovaj soj naših levičarki, mora se reći, značajno doprinose širenju kulture lupetanja. Jedna od njih, recimo, tvrdi da je već „sa 16 godina imala milion rešenja za sve“ i da je „već tada pročitala više od 80% ljudi na svetu“, druga misli da je upravo Nigerija idealna za iseljenje iz Srbije, treća se žali da su je „jutros 4 veslača od 14-15 godina udarila veslom po glavi“, ili se pak hvali da su samo zbog nje „vratili katamaran koji se već otisnuo, jer sam ja vrištala s obale kako mi je to poslednji prevoz“. Ovo pokazuje ne samo odsustvo svesti o sopstvenom neznanju, već i značajno odsustvo osećaja za realnost.
Prigovori li se našim levičarkama štogod, uslediće psovke i uvrede (setimo se da Žana odbacuje buržoaski moral). Evo jednog dijaloga:
– „Koliko je naš jezik faličan, govori i to što (u srpskom – S. A.) reč ‘mišljenje’ označava i thinking i opinion“.
– „Nije srpski jezik faličan, već tvoje vladanje engleskim“.
– „Aj ne seri, keve ti“.
– „Aj kontroliši malo rečnik, nije ti ovo GO Marks 21“.
– „Kakav tugaljivi pokušaj nametanja buržoaske pristojnosti“.
Takođe, uvek me začudi siromaštvo njihovog jezika, teško sastavljanje rečenice bez poštapalica, i uskost misli – što sve, razume se, dolazi od ograničenog čitalačkog iskustva. Nedavno je jedna mlada pesnikinja (kako je predstavljena), gostovala u emisiji „Talasna dužina“, kako bi promovisala svoju drugu zbirku poezije. Koloplet njenih pokušaja da iskaže određenu misao bio je prožet neprekidnim kaokanjem:
– „kao, jer se ovde govori o ovome“ (1:49); „i onda, kao“ (1:50); „tumačimo, kao“ (2:04); „sad, kao“ (2:24); „po netu, kao“ (2;26); „nekako su, kao“ (2:30); „ja bila, kao“ (2:33); „bili su ti, kao“ (2:54); „ja, kao“ (3:07); „proveravam, kao“ (3:09); „i, kao“ (3:16); „i ja, kao“ (3:19); „znaš, kao“ (3:20); „al`, kao“ (3:22); „znaš, kao“ (3:26); „bilo mi je, kao“ (3:27); „sad, kao“ (4:31); „kao, negde, ta generacija“ (4:32); „ta ćutanja, kao“ (6:16); „i, kao“ (6:21); „nisam, kao, pravnik“ (7:42); „ja, kao, nekako“ (7:45); „bilo, kao“ (7:56); „onda sam, kao“ (8:39); „jer, kao“ (10:07); „a, kao“ (10:11); „kao, znaš“ (10:16); „i, kao“ (10:22); „to je, kao“ (10:29); „mislim, kao“ (10:36); „a, kao“ (10:42).
I tako dalje… – još tri puta toliko do kraja emisije. Slušajući ovo, pomislio sam da se prethodna Tabaševićeva knjiga možda i ne zove slučajno: Pa kao. Svaki sociolog zna da se status umetnika pripisuje. Da bi neko bio pesnik nije dovoljno da voli da piše pesme, već on to postaje kroz proces društvenog prepoznavanja i priznavanja. U tom procesu, međutim, reč li je o politizaciji umetnosti, vanestetski razlozi odnose prevagu. Tako, o pomenutoj pesnikinji/entuzijastkinji tokom emisije saznajemo da je pravnica koja radi kao „tehnički asistent urednika u BIRN-u“. A jedini njeni stihovi koji su u emisiji pročitani bili su ovi:
„I dok sam ja pevala `S one strane duge`,
I slične pesme s televizije,
Neko je s one strane rijeke
Pucao u potiljak civilima,
Skidao ih u bele majice,
Bacao im dokumenta,
Vezivao im ruke na leđa,
Prevozio ih u kamionima,
Oduzimao im vodu, pa terao da jedu so.
U moje ime.
Dok ja govorim u svoje ime,
neko mi kaže bolje da ćutim.
U čije ime?“
(Navedeno na osnovu snimka, 3:52-4:20, jer knjiga ne postoji ni u jednoj našoj biblioteci; zanimljivo da ista umetnica koja hvali iseljenje u Nigeriju pouzdano tvrdi da je knjigu „pročitao ceo internet“).
Gornji stihovi su, očigledno, tipični proizvod pominjanog NVO-realizma i „NVO estetike“. Oni su i radni model „kako od jedne evropske književnosti načiniti zulu književnost“: „pokušaj pretvaranja jedne evropske književnosti u književnost kolonije, onog tamnog nevidljivog mesta odakle dolaze samo malo bolje oprani divljaci, a koji pišu tekstove što potvrđuju da je kolonija jedino i zaslužila da bude kolonija“.
Ali, da se vratim Tabaševiću, on je proglašen krivim zato što je želeo da uspostavi kritički otklon prema takvom soju levice – neobrazovanoj, neznalačkoj, arogantnoj, lenjoj, licemernoj… Nije li upravo takva naša mondenska, autokolonijalna i smeđa levica? Na Tabaševićevom portalu čitamo da „ovdašnja levica funkcioniše po principu projektnog finansiranja, dominantno preko Roza Luksemburg fondacije“, te da su pojedini istaknuti mlađi levičari pre svega „lovci na fondove i društvene pozicije“. Oni su „privilegovana nedonoščad“, kaže se na tom sajtu, koja neprestano zaziva „revolucionarno nasilje“ – iako je tipični beogradski fensi levičar „u svojoj egzistenciji najveći napor uložio u skraćivanje prstiju na rukavicama kojima je naumio da se uhvati za megafon“.
Tabaševićev izbor da se u Sv. Sebastijanu podsmehne levičarkama, a ne levičarima, pre će biti da je diktiran logikom književnog dela, a ne nekakvom ideologijom ili predrasudama. Zapravo, fama o Tabaševićevoj navodnoj mizoginosti, ako pogledamo fakte, potekla je iz ideološki ostrašćenog i malicioznog tumačenja jednog njegovog fejsbuk komentara, a koji je objavljen na portalu Bookvar. U tekstu čiji je naziv: „Tabaševiću kriv Obama što nije dobio NIN-ovu nagradu“, kaže se da je Tabašević, posle odluke žirija da NIN-ovu nagradu za 2016. dobije Ivana Dimić, „putem Fejsbuka izneo niz rasističkih i mizoginih komentara u kome (treba: u kojima) vređa čak i odlazećeg američkog predsednika Baraka Obamu“. Potpuno istu formulaciju – „putem Fejsbuka izneo niz rasističkih i mizoginih komentara“, nalazimo i u već pomenutom članku Bi-Bi-Si Njuz-a na srpskom, koji prenose Danas i o21. (Bi-Bi-Si Njuz je, zapravo, čitav taj deo članka prepisao od Bookvar-a). Lalatovićeva je, pak, pomenuti postupak krstila kao: „seksistička diskreditacija“.
Međutim, ako pogledamo šta je Tabašević stvarno napisao, naći ćemo tek ovu rečenicu: „darujmo ženu jer je žena, stavimo Obamu jer je crn, da bismo žene i crne ostavili tamo gde jesu, a nas na bezbednom i u pravu“. Sve što se o tome može reći je ovo: nije li vrhunac licemerja, najpre, neprestano brojati koliko je žena ušlo u širi i uži izbor za NIN-ovu nagradu (Lalatovićeva: „prvi put u istoriji, u užem izboru od šest romana našle su se četiri autorke“; „rodna perspektiva nije jedan od mogućih alternativnih pogleda, već je najvažniji kritički rakurs“, Bobičićeva: „samo jedna žena u užem izboru“; „u najužem izboru ove godine tri romana prvenca koja su napisale žene“) – a onda, kada se pomisli da je presudni razlog za dodelu nagrade možda bio upravo pol, tada se pada u histeriju i to se ocenjuje kao seksistička diskreditacija!? Jer, šta tačno znači brojanje, iz godine u godinu: ovoliko muškaraca, onoliko žena? Da li to znači sledeće: pod uslovom da su dela jednakog kvaliteta, treba voditi računa o jednakoj rodnoj zastupljenosti; pa, kako je do sada više muškaraca od žena dobilo NIN-a, a u slučaju izjednačenosti, prednost ipak treba da ima žena?
Tabašević je, očigledno, upravo to i pomislio. On je, međutim, ubrzo izbrisao tu fejsbuk objavu. Ali, da li se samo zbog iznošenja takve pomisli bilo ko može optužiti za mizoginiju i seksizam? Onaj ko u svemu insistira na rodnoj perspektivi i rodnoj ravnopravnosti, čak i kada se procenjuje nagrađivanje umetničkih dela, ne bi smeo da isključi javljanje i takvih pomisli. Štaviše, u javnosti takve pomisli su sasvim legitimne. One moraju da imaju pravo građanstva – kao zaštita od mogućih zloupotreba estetičke teorije rodne perspektive i njoj podobne prakse mehaničke polne jednakozastupljenosti.
Da rezimiramo. Tabašević je osporen dvostruko: politički, kao levičar, i umetnički, kao pisac. Zbog obe stvari možda bismo mogli da budemo ravnodušni – pogotovo ako nismo ni levičari, ni pisci. Ali, ono prema čemu ne bi valjalo da budemo indiferentni jeste pokušaj ukidanja pluralizma u politici i umetnosti, odnosno pokušaj nametanja tek jednog tipa ispravnosti „leve“ politike i „progresivne“ umetnosti.
Svedoci smo da se kao prihvatljiv proglašava samo jedan vid levice u Srbiji: levica slivena s atlantističkim strukturama („štiftung levica“), impregnirana atlantističkom srednjoklasnom ideologijom (feminizam, LGBT-pravaštvo), levica nesposobna da razlikuje veće i manje opasnosti (pa joj je glavni neprijatelj „nacionalizam“, a ne transnacionalne kapitalističke strukture), levica laka na obaraču („Lompar fašista“, „patrijarh Pavle fašista“) i zaleđena u 1941. (Srbija večito podeljena na ljotićevce, četnike i partizane), levica sastavljena iz sektaških grupa srednjoklasne (privilegovane) omladine koja se – igrajući se politike – samozabavlja, levica koju čini lepoživuća, kompradorska, mlada buržoazija, zaposlena po stranim NVO i firmama, a koja istinsku bedu nije videla ni na slici…
Takođe smo svedoci skrivenog, ali upornog prodora politike u književnu teoriju i estetiku; svedoci smo nastojanja da se, iz vanumetničkih (političkih) razloga, jedna bogata, razgranata književnost, kakva je srpska, svede na tek jedan (glavni) književni pravac – na NVO-realizam („lib-realizam“); svedoci smo afirmacije NVO estetike i u drugim granama umetnosti, s glavnim tačkama: 1. „demitologizacija“, 2. „osuda srpskih zločina“, 3. „promena svesti“, 4. „dekulturacija“; svedoci smo, dakle, upornog svođenja jedne stare evropske literature na „zulu književnost“, na tipičnu, samoporicateljnu, autokolonijalnu literaturu. Svedoci smo i toga koji sve mediji svesno (ili nesvesno) rade u tom pravcu – od „projektnih“ portala, do velikih listova; od medija u stranom vlasništvu, do medija u nominalnom posedu vlade…
Zato je slučaj Tabašević važan. Hvala čitaocu što je imao strpljenja da prođe kroz ovaj obiman tekst. Jer priča o Tabaševiću je paradigmatična. Pokazuje da se ne može, istovremeno, slediti kultura kolonijalne potčinjenosti – uključiv i propisani zapadocentrični model „levog“ i „progresivnog“ – i negovati autentična ili, pak, istinski emancipatorska umetnost. Zaista, ne u Srbiji. I „ne u moje ime“.
(Iskra)
