PIŠE: Slobodan Reljić
Pitanje je, zaista, da li je učinkovitiji odnos velikih sila prema Balkanu ili Balkana prema velikim silama?
Jesu velike sile osvajale nas, pljačkale i odvodile vojnike da ratuju za njih, ali nisu li se i one ovde zaglavljivale, lomile, tonula su carstva i vojske?
Da je Balkan poseban amalgam pokazuje i pojam „balkanizacija“ smišljen na Zapadu da označi „podele nacija u kojima se države i njihovi sistemi u nerazrešivom konfliktu“ a koji je toliko zaoštren da su zaista „slabi izgledi da dođe do sporazumnog rešenja“. Tu sebe Zapad drži superiornim. I uvek morališe. Iako balkanizacije ne bi ni bilo da nema zapadnih smutnji i gadosti.
Doskora je jedina supersila na nas „balkanizaciju“ bacala kao „grčke vatre“, ali ovih dana možete i na propagandnom glasilu Imperije – Radio Slobodnoj Evropi – slušati da se „Evropa brzo, radikalno i zastrašujuće temeljno balkanizuje, a ovo što danas imamo u Evropi jedva da ima veze s građanskom demokratijom kakvu smo u Zapadnoj Evropi upoznali posle Drugog svetskog rata“.
Da stvar bude paradoksalnija ove reči, s kojima će se danas složiti i Emanuel Makron, izgovara Bošnjak (Dževad Karahasan) koji se udomio u Zapadnoj Evropi i za koga imperijalno glasilo zna da „govori kako treba“ i nesumnjivo je „politički korektan“.
A „balkanizacija“ ide sve dalje. Kad pozapadnjeni Bošnjak idealizuje građansku demokratiju onda on očekuje da ga pohvale i podrže „demokratske snage“ gde god da su, ali kad je Donald Tramp 24. septembra ove godine objavio da „Sjedinjene Američke Države vam neće govoriti kako ćete živeti, ali će tražiti da poštujete naš suverenitet“ onda to podriva kompletan učinak „građansko-demokratske opcije“ na Balkanu u četvrt veka delovanja.
Odnosno pokazuje da „građanskom demokratijom kakvu smo u Zapadnoj Evropi upoznali posle Drugog svetskog rata“, u svojoj suštini, nije ni bila ništa drugo od onog kako se danas manifestuje. Jedino je umela da se predstavlja onakvom kakva nije. Jer, ovaj čovek je predsednik SAD, glavnog konstruktora „balkanskog rešenja“ a koje je, očigledno, činjeno bez ikakovog poštivanja kultura, istorijskih koordinata a o suverenitetima da i ne govorimo.
A sad na olupinama „balkanizovanog Balkana“ slušamo poruku: „Svako je emisar svoje kulture i ljudi se povezuju na toj osnovi, pa zato dajemo prednost nezavisnosti pred globalnom kontrolom“, reče predsednik SAD i zaključi: „Tek kada svako učini svoju naciju većom i bezbednijom, biće stvoreni novi putevi saradnje koji će svet učiniti boljim.“ Amin!
Ovaj čovek je to rekao pred 133 svetska lidera na početku generalne debate 73. godišnjeg zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.
Ovo je, odakle god se gleda, istorijska najava „nove paradigme“ u kojoj će uređivanje sveta po „vizijama“ građanske demokratije kakvu smo upoznali posle Drugog svetskog rata biti bačeno „na smetlište istorije“.
Kad se tome doda da lideri Rusije, Kine i Indije tako govore već četvrt veka, odnosno otkad se raspao stari poredak a počelo uspostavljanje „Novog svetskog poretka“, onda se svet zaražen „balkanizacijom“ usmerava na neki novi put – bolji put, svakako.
To je dramatičan zaokret. Amerikancima, koje je raspad zatekao kao jedinu supersilu, ovako nešto pre četvrt veka nije padalo na pamet. Naprotiv. Niko i nikad u istoriji nije se tako bezočno i bezumno mešao u sve poslove svih država na zemaljskoj kugli, „balkanizujući“ sve što bi dodirnuli.
Mi smo baš lep primer toga. Cepali su suverenu državu na komade. Lepili na mestima gde nijedan lepak nikad nije držao, kao u Bosni i Hercegovini, na primer. Ili u BJRM, kojoj su tri decenije tražili ime. Otkidali Crnu Goru od Srbije, iako se predsednik Vudro Vilson lično 1918, zalagao za izlazak Srbije na more.
Na kraju su pristali da ih Šiptari s Kosova, pokrajine u SFRJ a ne republike, „nagovore“ da prave državu nepravnom agresijom što nikakve dosetke o „humanitarnoj katastrofi“ ne mogu učiniti pravno mogućim. Odnosno, još gore, kako je to napisao čuveni novinar „Independenta“ Robert Fisk, NATO (sredstvo Amerikanaca) je „prekršio međunarodno pravo napadajući jednu suverenu državu, a da nije zatražio mandat UN. Pobio je stotine (preciznije oko 2000) nevinih srpskih civila… Rat NATO-a ne može čak da se posmatra ni kao greška – to je krivično delo.“
A onda su oni koji su krivično grešili sudili svojim žrtvama. Besramno i na sav glas.
Amerikanci su na Balkanu stalno udarali na svoje saveznike iz dva svetska rata, Srbe, – i to, obratite pažnju, baš zato što nisu pristajali da im neko „govori kako će živeti“ i bez obzira što ni na kakav način nisu pokazivali da ne poštuju suverenitet SAD.
Jedino nisu držali do njihove „arogancije moći“, što jedinoj supersili svo ovo vreme od Drugog svetskog rata bejaše važnije od morala i zakonitosti.
Sa sadašnje tačke gledišta, Srbi jedino nisu čekali da im tu istinu izvanrednu odobri američki predsednik! Nego su se sami uhvatili te transvremenske činjenice.
Posledice toga je srpsko-američki front od Banjaluke do Severne Mitrovice. Potpuno bez razloga reklo bi se, odnosno samo zbog toga što „Donald Tramp kasno na Kosovo stiže“.
Kad bi Sjedinjene Države Donalda Trampa bile istovetno što i Sjedinjene Države Vilsona ili Ruzvelta – ni ovo ne bi bilo (pre)kasno. Ovako, zbog „duboke države“ koja je glavna odlika Trampovih SAD, zbog američkih medija koji su sada u operaciji satanizovanja sopstvenog predsednika,može da izgleda da predsednik laje a karavani prolaze. Ali, bez obzira na sve, to mora ostaviti nepopravljive posledice, jer je Zapad definitivno iznutra, od svog naroda, „trampovan“ i „bregzitovan“ a što su novopridevi koji se bez muke ugrađuju u globalnu „balkanizaciju“.
„Balkanizovan“ Zapad sada i nama daje za pravo da podsetimo, i sebe i svet, da smo mi zbog pronalaska koji je posle četvrt veka konačno definisao američki predsednik stradali dve i po decenije. Valjda je sad svima, sem „dubokoj državi“, postaje jasno da je to nepravedno. Znamo mi da petao koji prvi kukurikne rizikuje da završi u loncu, ali to se posle četvrt veka našeg otpora istopilo. Hladi se i voda za supu.
A i desilo se ono čega se u opštem slavlju giljotiniranja međunarodnog prava setio Jirgen Habermas dok je i sam koračao u rulji zapadnjačkih trijumfalista: „Ali šta ćemo reći“, upitao se tada on, „ako jednog dana vojni savez u nekom drugom regionu, na primer u Aziji, reši da oružanim putem sprovodi politiku ljudskih prava koja bi počivala na nekom sasvim drugačijem, naime njegovom tumačenju međunarodnog prava ili Povelje UN?“
Pa, malo će Zapad praviti buku a onda priznati silu, jer oni jedino to uzimaju kao argument.
Dobro, dobro novonastalo stanje malo nervira „balkanizovane Balkance“ pa i „balkanizovane Evropljane“, ali iza drame balkanizacije uvek u istoriji sledi – rešenje. Pa i danas. Tramp to najavljuje, a još jača garancija nam je, ono čega se Hambermas plašio, a što je sad kao potencijal očigledno – Ex Orienete Lux!
Istok se probudio, ali te države stalno i od početka (pri)znaju da je stradanje nas Srba bilo signal iz koga su oni razumeli šta ih čeka: „Kao povod za konačnu i neopozivu odluku da napustim Zapad poslužila je cinična i surova agresija SAD i NATO na Srbiju što me je podsetilo na godine hitlerovske agresije na moju otadžbinu“, pisao je u otvorenom pismu Aleksandar Zinovjev te 1999. pakujući stvari u Minhenu.
„Postalo mi je jasno da takva ista sudbina očekuje i Rusiju, da se pomahnitali od svetskog samovlašća, američki gospodari zapadnog sveta i njihove zapadnoevropske ulizice, neće zaustaviti ni pred čim da bi likvidirali svaku pomisao na otpor od strane Rusije, i da bi je uopšte izbrisali s lica zemlje i iz pamćenja čovečanstva. Ja, kao ruski čovek ne mogu da gledam sa strane propast moje otadžbine.“ Kao čovek koji se ne oseća „samo kao Rus, već i kao Evropljanin“ Aleksandar Zinovjev je devedesetih godina prošlog veka znao da „kapitulacija Zapadne Evrope“ nosi „rušenje osnova zapadnoevropske civilizacije i gubitak nacionalnog suvereniteta evropskih naroda“.
A da takva ista sudbina čeka i Indiju godinama pre je, na licu mesta, shvatio jedan umni Indus. Vojnik od integiteta koji je stigao do mesta zamenika šefa indijske armije, general pukovnik Satiš Nambijar a koji je bio prvi komandant UNPROFOR-a (misija UN za sređivanje stanja u Jugoslaviji, bez Slovenije, a prvenstveno usmerena na Hrvastku i Bosnu i Hercegovinu) pisao je 1993. svom «poslodavcu» Ujedinjenim nacijama da «prikazivanje Srba kao zlih, a svih drugih kao dobrih, nije samo kontraproduktivno nego i nečasno».
„Balkanizovan“ Zapad sada i nama daje za pravo da podsetimo, i sebe i svet, da smo mi zbog pronalaska koji je posle četvrt veka konačno definisao američki predsednik stradali dve i po decenije. Valjda je sad svima, sem „dubokoj državi“, postaje jasno da je to nepravedno. Znamo mi da petao koji prvi kukurikne rizikuje da završi u loncu, ali to se posle četvrt veka našeg otpora istopilo. Hladi se i voda za supu.
A i desilo se ono čega se u opštem slavlju giljotiniranja međunarodnog prava setio Jirgen Habermas dok je i sam koračao u rulji zapadnjačkih trijumfalista: „Ali šta ćemo reći“, upitao se tada on, „ako jednog dana vojni savez u nekom drugom regionu, na primer u Aziji, reši da oružanim putem sprovodi politiku ljudskih prava koja bi počivala na nekom sasvim drugačijem, naime njegovom tumačenju međunarodnog prava ili Povelje UN?“
Pa, malo će Zapad praviti buku a onda priznati silu, jer oni jedino to uzimaju kao argument.
Dobro, dobro novonastalo stanje malo nervira „balkanizovane Balkance“ pa i „balkanizovane Evropljane“, ali iza drame balkanizacije uvek u istoriji sledi – rešenje. Pa i danas. Tramp to najavljuje, a još jača garancija nam je, ono čega se Hambermas plašio, a što je sad kao potencijal očigledno – Ex Orienete Lux!
Istok se probudio, ali te države stalno i od početka (pri)znaju da je stradanje nas Srba bilo signal iz koga su oni razumeli šta ih čeka: „Kao povod za konačnu i neopozivu odluku da napustim Zapad poslužila je cinična i surova agresija SAD i NATO na Srbiju što me je podsetilo na godine hitlerovske agresije na moju otadžbinu“, pisao je u otvorenom pismu Aleksandar Zinovjev te 1999. pakujući stvari u Minhenu.
„Postalo mi je jasno da takva ista sudbina očekuje i Rusiju, da se pomahnitali od svetskog samovlašća, američki gospodari zapadnog sveta i njihove zapadnoevropske ulizice, neće zaustaviti ni pred čim da bi likvidirali svaku pomisao na otpor od strane Rusije, i da bi je uopšte izbrisali s lica zemlje i iz pamćenja čovečanstva. Ja, kao ruski čovek ne mogu da gledam sa strane propast moje otadžbine.“ Kao čovek koji se ne oseća „samo kao Rus, već i kao Evropljanin“ Aleksandar Zinovjev je devedesetih godina prošlog veka znao da „kapitulacija Zapadne Evrope“ nosi „rušenje osnova zapadnoevropske civilizacije i gubitak nacionalnog suvereniteta evropskih naroda“.
A da takva ista sudbina čeka i Indiju godinama pre je, na licu mesta, shvatio jedan umni Indus. Vojnik od integiteta koji je stigao do mesta zamenika šefa indijske armije, general pukovnik Satiš Nambijar a koji je bio prvi komandant UNPROFOR-a (misija UN za sređivanje stanja u Jugoslaviji, bez Slovenije, a prvenstveno usmerena na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu) pisao je 1993. svom «poslodavcu» Ujedinjenim nacijama da «prikazivanje Srba kao zlih, a svih drugih kao dobrih, nije samo kontraproduktivno nego i nečasno».
(sveosrpskoj.com)
