Akademik Dušan Kovačević, dramski pisac i scenarista, svakako je najzaslužniji za bogatu tradiciju i dugovečnost Zvezdara teatra, umetničke kuće koja u utorak, 8. oktobra, obeležava 35 godina postojanja. Tim povodom biće otvorena izložba „Preko scene do zvezda”, koju čine portreti velikana Zvezdara teatra, posle čega će predstavom „Korešpodencija” biti otvorena i nova pozorišna sezona.
U razgovoru za „Politiku” Kovačević govori o vremenu kada se rađalo ovo pozorište, SANU, čiji je redovni član, problemima s kojima publika voli da se suoči u teatru, svom novom filmu, nedoumicama i dilemama koje muče našu stvarnost.
Šta se promenilo od prve predstave „Mrešćenje šarana”, po tekstu Aleksandra Popovića u režiji Dejana Mijača, koja je premijerno izvedena 8. oktobra 1984. godine, do danas?
Tri i po decenije Zvezdara teatra je tačno polovina moga života. Kada sam došao te 1984. godine da gledam predstavu „Mrešćenje šarana”, u pozorištu koje je bilo nalik na malo komforniju šupu, sa scenom u obliku amfiteatra i sa stolicama na kojima nije bilo baš prijatno sedeti, ništa nije upućivalo na lepu budućnost. Mi smo krenuli da pravimo repertoar u zgradi i mestu za koje niko nije ni znao gde se nalazi. Kada sam dolazio da radim „Klaustrofobičnu komediju” 1987. godine i kada sam rekao taksisti da me vozi do Zvezdara teatra, on me je pitao: „A gde je to?” Eto, to bi otprilike bila simbolična priča o tome kako je sve počelo. Orijentacija je bila bolnica na Zvezdari, što znači da ne bi bilo loše da kada razmišljate da gradite pozorište ono bude blizu neke bolnice. Od „Klaustrofobične komedije” do danas izveli smo oko 150 premijera, s više od 250 do 300 glumaca koji su prošli našim scenskim prostorom.
Sinonim za Zvezdara teatar svakako je vaše ime. Zadatak umetnika je da bude društveno odgovoran, da razume stvarnost, ali i da bude kritičan. Koji je po vama najsnažniji znak u pozorištu?
Najvažnije je da predstava bude aktuelna. To je presudno. Već 20 godina sam direktor i umetnički rukovodilac kuće. Čitam tekstove, odnosno drame, i odlučujem se za postavljanje izvesnog komada na scenu ako komunicira s publikom, ako rešava neke probleme i ako ima nešto u sebi što je jako važno i aktuelno. U 90 odsto slučajeva je naše opredeljenje da to bude domaći tekst, s našim problemima. Nekada smo radili, kada je to bilo moderno, strane komade i autore, ali danas osećam da je publika više zainteresovana za sopstvenu sudbinu nego za sudbinu nekog američkog ili britanskog čoveka.
Koji su to naši problemi danas? Šta to domaća publika voli da vidi na sceni?
Voli da prepozna sebe sa svim problemima. I što je prepoznativiji taj čovek, glumac koji ga igra, ta predstava ima veći uspeh. Dakle, voli da vidi sve, od svakodnevnih problema koji se događaju svakom čoveku: političkih, socijalnih, ekonomskih, moralnih, etičkih… svih mogućih. Što ih je više, to je bolje.
Vašeg Iliju Čvorovića i predstavu „Balkanski špijun” pratili smo proletos do Beča. Neumorni Čvorović je u međuvremenu prokrstario mnogim domaćim i regionalnim festivalima i letnju turneju završio u Dubrovniku. U čemu je snaga njegove aktuelnosti?
Ilija je baš valjano letovao za naše prilike. Mislim da je Čvorović čak aktuelniji danas. U vreme kada se rađao bilo je sve jednosmerno, bila su dva fronta: komunisti i antikomunisti. A danas imate komuniste, antikomuniste i još 25 partija s isto toliko političkih ubeđenja. I sada taj nesrećni Ilija Čvorović mora da se snađe u tom haosu. Svaka ili većina partija ima u svom programu patriotski korpus koji je zasnovan na rodoljublju, a rodoljublje podrazumeva veliku opreznost očuvanja države, što znači da su špijuni na prvom mestu opasnost za svaku državu. U krajnjem slučaju, nije to ništa novo. Ta priča o špijunaži će izgleda poljuljati i Ameriku i mnoge zemlje.
Uporno insistirate da reč bude snažna, da ima težinu, odgovornost. Koliko je na tom putu kompleksno trajati, ostati dosledan svojim principima i odoleti najezdi svega ovoga što prati naš trenutak življenja?
Nije to previše teško ako od vaših prvih radova imate put koji podseća da je estetika iznad, nedodirljiva u vašem osećanju sveta. Estetski kriterijum je na prvom mestu, što znači da ne treba, ne sme da postoji nijedna vrsta banalnosti, prostakluka, neukusa u bilo kom segmentu i obliku. I ako to izgradite kao sliku, kao likovnost i ako ljudi to prepoznaju kao kada gledate slike naših velikih slikara, pa prepoznate da je ta slika sama za sebe vrednost i da ne znači ništa kao komentar jednog dana, onda je to nešto trajnije. Situacija i politička i društvena je jako zavodljiva. A to za dugovečnost i za život jednog dramskog dela nije poželjno. Nije poželjno da imate brz refleks.
Sedite u stolici gde je bilo „radno mesto” Andrića, Crnjanskog, Branka Ćopića, pa sve do Nušića, Laze Kostića i „izumitelja” SANU J. P. Sterije. Kako danas vidite odnos SANU i društva?
Odnos je čini mi se na dobrom putu da jednog dana bude veoma značajan. Naravno, bolji je nego kada sam došao u SANU i Vladimir Kostić se trudi, baš svojski i ozbiljno, da SANU otvori, kao što evo vidimo, u svim segmentima društva. Naravno, SANU ne može da bude komentator dnevnopolitičkih zbivanja i ne sme to ni da bude. On mora da se bavi ozbiljnijim temama i dugovečnijim problemima. Ne može da reaguje, kao što se očekuje na primer, na štrajk taksista. To nije ni u domenu istorije i tradicije ove kuće, to je problem gradskih službi, ali mora da reaguje na odumiranje stanovništva, kao što reaguje. Mora da reaguje na odlazak mladih iz zemlje, mora da reaguje na sve ono što je egzistencija i suština jednog naroda.
Kako pronaći rešenje za odlazak radno sposobnog potencijala iz zemlje?
Kada se priča o iseljavanju danas, navešću primer da je šezdesetih godina prošlog veka samo za dve godine otišlo milion ljudi s prostora bivše Jugoslavije. Josip Broz Tito je podelio, odobrio, otvorio vrata zato što je krvni pritisak bio visok. Isto se desilo sedamdesetih godina, kada je opet otišlo oko milion ljudi, to su takozvani jugoslovenski gastarbajteri, pa je onda devedesetih godina, odnosno tokom rata, otišlo pola miliona ljudi. Sada odlaze ne samo iz Srbije, nego iz svih krajeva bivše Jugoslavije, sada iz Srbije idu da rade u Hrvatskoj zato što je u EU, a kod nas dolaze Bugari iz EU. Kako sad objasniti tu celu priču? Ta priča o odlasku je individualna stvar. Navešću primer iz mog porodičnog iskustva. Moji i sin i kćerka završili su najprestižnije škole u svetu i oboje žive u Beogradu sa svojim porodicama. I živeće u Beogradu, ali imaju iskustva tog velikog sveta. Imaju diplome koje su značajne. Ljudi biraju svoj put. Kada sam pomenuo sina, koji je završio fakultet u San Francisku u Kaliforniji, on mi je rekao, budući da je to najbogatija država u okviru tih velikih teritorija, da je tamo poslednjih godina najveći priliv najznačajnijih ljudi iz raznih oblasti upravo iz Nemačke. Nemci odlaze u Ameriku, a naši ljudi u Nemačku…
Šta trenutno zaokuplja vašu dramsku pažnju?
Trenutno je najaktuelnije da počinjem snimanje filma po drami „Kumovi”, ali od nje nije ostalo, kao što nije, recimo ni od „Maratonaca” ili „Balkanskog špijuna”, skoro ništa u izvornom smislu. Film se zove „Nije loše biti čovek”. Eto, to je lep naslov za možda lep film.
Po kom principu, modelu funkcioniše Zvezdara teatar?
Od tog svog početka pa do danas Zvezdara teatar funkcioniše po principu: radimo, trudimo se da napravimo što je moguće bolje, gledanije predstave i da od tog viška koji pretekne s blagajne, budući da se od kase finansiramo s preko 70 odsto, investiramo u gradnju naše kuće. Tako da imam dva osećanja: prvo je da sam učestvovao u stvaranju, zidanju, bukvalno fizičkoj izgradnji Zvezdara teatra i u scenskom životu, kojim su prošli najveći glumci koje je Srbija imala u 20. veku. Tako da će u utorak, 8. oktobra, povodom 35 godina od izvođenja dela „Mrešćenje šarana”, biti otvorena i izložba portreta glumaca kojih nažalost više nema i ljudi koji su zajedno od samog početka Zvezdare stvarali to što ovaj teatar danas jeste. Meni je izuzetno žao što su neki od njih otišli vrlo mladi, kao što je Nebojša Glogovac, ali Zvezdara teatar će, nadam se, i u budućnosti imati svoj život i status koji je sada jedno od najgledanijih, najpopularnijih pozorišta u Beogradu.
Koji je recept za dugovečnost jedne pozorišne kuće uopšte?
Pričao sam o tome upravo jednom svom prijatelju, povodom njegovog interesovanja za rad u pozorištu koje misli da otvara. Rekao sam da je stvaranje novog pozorišta dug i vrlo delikatan proces i da se moraju stvoriti mnogi uslovi, među njima mislim da je na prvom mestu repertoar pozorišta. Repertoar i predstave koje su zanimljive za gledaoce, a da bi to zaista i bile moraju da budu s glumcima koji su „zvezde”, jer publika kada poželi da jedno veče posveti odlasku u pozorištu, što u našim uslovima danas nije nimalo lako, mora da ima dobar povod. Recept za dugovečnost jednog pozorišta svakako je velika privrženost toj kući i, evo u našem slučaju, posle 35 godina u radu ove kuće, desetak je ljudi koji su tu od prvog dana.
(politika.rs)
