PIŠE: Slobodan Durmanović
Potpuni politički razlaz između vodećih političkih partija u Republici Srpskoj i Federaciji BiH o slanju godišnjeg nacionalnog plana (ANP) za aktivaciju Akcionog plana za članstvo (MAP) Bosne i Hercegovine u NATO alijansi, nedavno je “dopunila” Stranka demokratske akcije (SDA) Bakira Izetbegovića sa svojom novom-starom programskom deklaracijom u kojoj je nastavila da se zalaže sa “uspostavljanje Republike BiH sa tri nivoa vlasti(državni, regionalni, lokalni)”.
Ta i niz drugih formulacija poput one o “jačanju bosanskog identiteta”, koje se na svake četiri godine ponavljaju u programskim dokumentima SDA, nisu mogle nikako drugačije ni da budu doživljene u RS nego kao program koji vodi ka ukidanju RS, te preuređenju BiH u centralističku/unitarističku državu, što su na isti način protumačili i vodeći hrvatski političari u FBiH. Na kraju su i neki od najdoslednijih zagovornika “građanski uređene BiH” deklaraciju SDA ocenili ne samo kao udarac svojoj građanskoj ideji, već i mnogo gore od toga. “Deklaracija SDA poručuje, veoma oštro, drugim nacionalnim strankama kako SDA i njeno glasačko telo polažu pravo na teritoriju BiH kao ekskluzivno bošnjačku teritoriju. To znači da je Izetbegović ovom deklaracijom stvari vratio na predratno stanje i stvari postavio tako da, u najbukvalnijem smislu te reči, drugim nacijama u BiH poručuje da se moraju prilagoditi njegovom konceptu tog bosanskog identiteta koji je, u stvari, bošnjački”, rekao je Enver Kazaz, profesor Univerziteta u Sarajevu.
Ubrzo je zatim i opoziciona Socijaldemokratska partija (SDP) BiH najavila da će u proceduru u Parlamentarnu skupštinu BiH uputiti predloge svojih ustavnih amandmana koji će se naslanjati na rešenja iz tzv. aprilskog paketa ustavnih promena iz 2006. godine. Iz SDP-a BiH nisu obelodanili kakva će tačno rešenja ponuditi, ali je već iz najave postalo jasno – a uskoro je i potvrđeno u RS – da srpski političari o njima neće ni pregovarati. Podsećanja radi, “aprilski paket” ustavnih rešenja predviđao je prenos dela nadležnosti sa entiteta na nivo BiH putem uvođenja dva nova ministarstva u Savet ministara BiH, ukidanje rotacije u tom izvršnom telu i u Predsedništvu BiH itd. Pre više od 13 godina taj “paket” imao je podršku vodećih stranaka u RS, Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorada Dodika, Srpske demokratske stranke (SDS) i Partije demokratskog progresa (PDP), kao i SDA, SDP-a BiH i Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) BiH, ali je propao zbog protivljenja tadašnje Stranke za BiH Harisa Siladjžića i disidenata iz SDA i HDZ-a, koji su otvoreno tražili još više centralističkih rešenja.
S obzirom da se unapred znalo da vodeće srpske i hrvatske stranke u RS i FBiH sada neće hteti ni da razgovaraju o predlozima SDP-a BiH, a kamoli o programskim načelima SDA – izvesno je da je ova trka sa novim-starim predlozima SDA i SDP-a najviše trebalo da posluži njima samima za jačanje pozicija u njihovom biračkom telu, gotovo isključivo bošnjačkom. To je sasvim jasno kada se zna da, recimo, SDA nikada nije ni pokušala ozbiljno da u proceduru u Parlamentarnu skupštinu BiH uputi uobličene predloge ustavnih amandmana koji bi sadržavali elemente “Republike BiH sa tri nivoa vlasti”, koji isključuju dvoentitetsko uređenje bazirano na postojećem Ustavu BiH i ustavne mehanizme kojima se onemogućava nacionalno preglasavanje. Prosto, za razgovor o sprovođenju svojih programskih načela SDA nije mogla da nađe pouzdanog sagovornika u RS ni u vreme kada su srpski političari u RS bili izloženi najsnažnijim međunarodnim pritiscima, u vreme visokog predstavnika u BiH Pedija Ešdauna.
Sadašnji pritisci, pre svega iz Vašingtona, ali znatno slabiji nego u Ešdaunovo vreme – valjda zbog negodovanje/protivljenja iz Moskve – usmereni su pre svega u pravcu slanja ANP-a u sedište NATO-a zarad aktiviranja MAP-a. To je, zapravo, ostao glavni zahtev i SDA i Demokratske fronte Željka Komšića (predsedavajući Predsedništva BiH) svima ostalima na političkoj sceni u BiH. Dakle, ne samo Dodiku, sa kojim Izetbegović i Čović skoro godinu dana bezuspešno pregovaraju o formiranju novog Saveta ministara BiH, već i svim drugim strankama. Ali, izlaz iz tog “začaranog kruga” nije ni na pomolu, tako da ni odgovor opozicionog PDP-a da bi razgovarali o slanju ANP-a pod uslovom da se u ANP ugradi klauzula o vojnoj neutralnosti BiH i da se o članstvu BiH u NATO-u naknadno odlučuje – nema gotovo nikakvu težinu. Dodik i dalje tvrdi da SNSD neće pristati na slanje bilo kakvog ANP-a, a u opozicionom SDS-u su ostali pri stavu da RS u ovom pitanju treba da prati odluke vlasti Srbije. Dodik, pritom, nastavlja da nudi Izetbegoviću sličan aranžman sa NATO alijansom kakav ima Srbija u okviru Individualnog nacionalnog plana saradnje (IPAP), ali Izetbegoviću, a ni ostalim političarima koji zastupaju Bošnjake takva ponuda nije ni prihvatljiva, ni primamljiva.
Interesantno je, međutim, da predsednik Srbije Aleksandar Vučić izbegava da se javno izjasni o ovoj temi – obrazlažući to poslovičnim da “ne želi da se meša u unutrašnje stvari u BiH” – iako je, kako i sam ističe, Srbija garant Dejtonskog sporazuma. A zahtev SDA o slanju ANP-a daleko je življi u političkom prostoru BiH negoli načela iz programske deklaracije SDA povodom koje je Vučić onomad okupio političke vođe Srba u RS. To se, recimo, nije dogodilo kada je SDA usvojila suštinski ista svoja programska načela pre četiri godine, a Vučić je i tada imao sve poluge vlasti u Srbiji i takođe se predstavljao kao zaštitnik RS kao i sada. U međuvremenu je uspeo da svojim “molbama” odvrati Dodika od “referenduma o statusu RS” koji je SNSD “zakazao” za 2018. godinu pa otkazao, baš kao i od referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH “zakazanog” dve godine ranije. A ni Dodiku nije trebalo puno da usliši te Vučićeve “molbe”.
Vučića zapravo, kao ni druge srpske političare, ništa ne košta da objave ono što je svima itekako jasno – da je programska deklaracija SDA antidejtonska, kao što su bile i sve ranije – tim pre što srpski političari u RS imaju sve dejtonske mehanizme u svojim rukama da spreče da se ijedan stav iz te deklaracije ikada i pojavi u proceduri u Parlamentarnoj skupštini BiH. Uz tu činjenicu, Vučiću nije nimalo teško da se predstavlja Srbima s obe strane Drine maltene kao njihov svedržitelj, a da se, prevashodno Vašingtonu – gde Dodika ponajpre vide kao remetilački faktor – prikazuje kao ključni činilac mira i stabilnosti u trouglu Beograd – Banjaluka – Sarajevo. I kada taj srpski svedržitelj i regionalni stabilizator jednom bude objavio svoj “plan za rešenje pitanja Kosova i Metohije (KiM)” – u obliku Sveobuhvatnog sporazuma Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa ili u obličju “plana o razgraničenju” na KiM – onda će se možda javno izjasniti i o sveobuhvatnoj bošnjačkoj političkoj ideji sadržanoj u njihovom motu “prvo NATO, pa EU”. Ili će i tada oko sebe okupiti srpske političare iz RS da sasluša njihove “žalbe”, a onda im svedržiteljski saopštiti da NATO nije više garant vojne neutralnosti Srbije samo na KiM, već i “malo” šire?
(nspm.rs)
