Književnost nikada neće propasti, ona je temelj svega. Ljudi koji ne čitaju, njima nedostaje jedna dimenzija. Čitanje je bitno, to je kao neka vrsta molitve.
Tužno je, kad hodate Zagrebom, vidite ljude, i u nekima unutrašnju prazninu – oni ne dozvole da im se u očima vidi svaka nepročitana knjiga.
Ispričao je ovo književnik Damir Karakaš, koji je u prepunom crvenom salonu Banskog dvora Kulturnog centra u Banjaluci promovisao roman “Proslava”.
U prostoriji ispunjenoj ljubiteljima pisane riječi, ispričao je priču o životu u Parizu, o porodici, ljudima, susretima, te o svim teretima koje papir istrpi kada mu se iskreno otvorimo.
On je nenametljivo prikazao važnost iskrenosti, i otvorenosti prema sebi, prema svijetu, koja se ogleda u načinu na koji svi koji pišu i žive književnost. Sve na stranicama knjige treba da bude oživljeno i preživljeno samo iznutra ka vani. Fikcija daje prostora za proživljavanje sebe, kroz priču drugima, zato mora da bude iskrena i ogoljena onoliko koliko može da bude.
– To o čemu je roman, o tome mi je najteže govoriti. To je o nekim likovima kao kod Dostojevskog, o likovima koji su istovremeno i žrtve i krvnici. Roman je o čovjeku, o svemu što se s njim dogodilo, i šta se s njim može dogoditi – kazao je Karakaš.
Roman “Proslava” je prvobitno otkucan pisaćom mašinom. Autor je objasnio da mu je to bila namjera od samog početka, jer je navedeno djelo moglo i moralo da bude stvoreno tako. Čine ga četiri cjeline: “Kuća”, “Psi”, “Proslava” i “Otac”.
– Pisaća mašina donosi drugačiju percepciju razmišljanja i drugačije reagujemo, biramo šta ćemo napisati. Osjetio sam da “Proslavu” moram da napišem u tradiciji romana, kako su radili naši pisci pedesetih, šezdesetih godina, kada se jedan roman znao klesati po pet-šest godina. Odlučio sam da radim pisaćom mašinom, ali nije lako, jer smo se odvikli od zvuka. Pisanje pisaćom mašinom je u bivšoj Jugoslaviji tretirano kao težak fizički rad. Dugo sam klesao tekst – objasnio je Karakaš, koji se osvrnuo i na pažljivo izabrane korice, boju i slova na hrvatskom izdanju “Proslave”, čije drugačije izdanje je nedavno objavljeno i u izdanju beogradske izdavačke kuće “Booka”.
Osvrćući se na sažetost stvaranja djela, Karakaš je objasnio da je važno raditi na sopstvenom talentu, te da je stoga značajno iskazati željeno što jezgrovitijim jezikom.
– Znam da sam talentovan, ali puno radim. Nikada nisam više radio nego sada. Kada ste fanatični sa knjigama, kada ste posvećeni knjigama, onda se knjige same otvaraju i šapću neke stvari. Ništa drugo ne radim, samo se bavim književnošću – naglasio je Karakaš, dodajući da je jedan od problema književnika danas to što većinom pišu više nego što stignu da pročitaju.
Razgovor sa Damirom Karakašem organizovan je u saradnji sa Udruženjem za promociju i popularizaciju književnosti “Imperativ”, a vodila ga je Vanja Šušnjar-Čanković.
(Glas Srpske)
