Piše: Slobodan RELJIĆ
Biće skoro četvrt veka kako su okonačana ratna dejstva u Bosni i Hercegovini. Gde smo danas?
U miru u kome ništa zbog čega je počeo sukob nije razrešeno. I sukob se sada „nastavlja drugim sredstvima“.
U odnosu na „princip nade“ koji vodi čoveka kroz smislen život – ovo je gore stanje od rata. U ratu živite s nadom da će se to zlo svakako završiti i okončati – mirom. U ovakvom miru živite sa strahom da se ovo može okonačati – novim ratom.
Da bi pokazali kakvo je ovo stanje, uporedimo ga sa prilikama četvrt veka posle Drugog svetskog rata.
Mi koji smo odrastali u to doba setićemo se – početkom sedamdestih bio je mir. U to niko nije sumnjao.
Na rat su nas podsećala samo boračke penzije, koje su se uz pomoć svedoka tada množile, i ratni filmovi. Ali, i filmsku industriju je već bio zahvatio „crni talas“ gde su Žika Pavlović i društvo dovodili u pitanje ratnike „crvene kao komunizam njihovih želja“, ali i tu su glavne teme bile mirnodopske.
Vodio se rat između dobrih „boraca za bolju budućnost“ i mračnih „skupljača perja“ i „samoupravnih dostignuća“ i „ranih radova“.
Društvo se ozbiljno brinulo što žiriji zapadnih festivala više vole i visoko cene umetničke priče o našim marginalcima, a ne interesuju se za naša „socijalistička dostignuća“.
Što se kulture tiče, živelo se s činjenicom da je Ivo Andrić Nobelovu nagradu dobio deceniju pre… Već je postojao BITEF, a tih godina je počeo FEST koji je na početku početaka prikazao „Meš“ Roberta Altmana.
U političkoj sferi zemlja se smirivala posle događaja iz 1968, Dubček je u ČSSR već bio podneo ostavku, Tito se spremao da otpusti Miku Tripala i Savku Dapčević-Kučar vođe „hrvatskog maspoka“; Jugoslavija postala prvi put prvak sveta u košarci, u Beogradu je otvoren radio Studio B, pratio se poslednji studijski nastup Bitlsa i brinulo o zahtevu sudu Pola Makartnija da se grupa rasturi…
Radničko samoupravljanje, kao originalan način organizovanja proizvodnje, podizalo se već dve decenije – prilično uspešno i za građane i kao državni projekat, a prošla je i decenija kako je u Beogradu osnovan Pokret nesvrstanih…
Kovanica „miroljubiva koegzistencija“ lansirana iz SFRJ širila se svetom kao zastava nade…
Bio je to, bez sumnje, mir.
Glavni komandant odbrane napadnutog grada (u priči o kugi je to lekar) nastoji da u haosu napipa koliko toliko reda. A kad je zlo počelo da se onejačava, to je izazivalo „bojažljivu nadu da je pobeda dobivena i da bolest napušta svoje položaje. Istina, teško je bilo odlučiti da li je u pitanju bila pobeda. Moralo se utvrditi da je bolest izgleda odlazila kao što je došla. Strategija koju su upotrebili protiv nje niukoliko se nije izmenila; bez ikakvog dejstva do juče, ona je danas očigledno uspevala. Dobijao se samo utisak da se sama bolest iscrpila, ili može biti povukla, pošto je postigla sve svoje ciljeve. Njena je uloga, u neku ruku, bila završena.“
Posle će doći veliko slavlje zbog pobede. I slavlje će imati svojih žrtava i ljudi će se vratiti varljivom miru. I dok se vraćao mir, mudri čovek je „znao ono što ova vesela rulja nije znala, a što se u knjigama može naći: da bacil kuge nikad ne umire i nikad ne nestaje, da može desetinama godina spavati u nameštaju i rublju, da strpljivo čeka u sobama, podrumima i da će može biti, doći dan kada će, na nesreću ljudi i njima za pouku, kuga probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu u kakvom srećnom gradu.“ Tako se završava „Kuga“.
Alber Kami je mislilac, francuski i ini predsednici i NATO generali su silnici. Sve što zanima ove druge je da oni postanu ono što može da „probudi svoje pacove“ kad im treba.
Na metodama zla oni podižu svoje ponude dobra i crtaju „svetlu budućnost“ u kojoj bi, i mi kojima je sada data nepromenjiva uloga žrtve, navodno mogli postati srećni ljudi i bogata društva. Ništa manje!
Razmere ove laži su planetarne. Nesrećne žrtve uvek na početku poveruju u tu neverovatnost.
Problem sa ovim dejtonsko-pariškim mirom, koji je kad se iscrpeo ratni napon, spolja nametnut Bosni i Hercegovini, u tome je što on ne ispunjava ni Napoleonov cinizam. On je skup laži oko koga se ljudi nisu mogli složiti.
Pritegli su ih iz Imperije da se dogovore o papiru na kome piše da je stigao mir, ali Imperiju uopšte nije brinulo što takav mir nije moguć jer on tvori „nemoguću državu“.
Ovakav mir nije ni ono Kamijevo primirje koje nastaje između dva nastupa „bacila kuge“.
Sve je u njemu lažno: i pobednici i gubitnici, i nacionalisti i građani.
One laži posle Drugog svetskog rata su bile Napoleonovom koordinatom sistemu. Ove laži su antimirske. Služe da mira nikad ne bude, a unose se u društvo iza raskošnih tonova i glasova koji se gube u zanosnim globalnim ilizijama neslužbene himne Give Peace a Chance! Oni koji iz drugog plana puštaju ovu himnu drže do nje koliko i do ideala i napora Če Gevare, koga su iz istih potreba ubili pa usvojili.
A mir je preka potreba čoveka. Makar i pedeset godina. I, ne potcenjujom mir od pola veka.
Svojevremno je Edgar Moren u knjizi Čovek i smrt računao da je za 3.130 godina istorije, koje su se dale sagledati, bilo samo 227 godina mira. Iako ga je tako malo mir je zdravlje čovečanstva. On ima svoje strukture. Nastaju mirnodopske države i nad njima se razvijaju zastave mirnodopskih ideologija.
Bosni je namenjena sudbina zemlje kojoj je mir samo šargarepa iz onog sredstva za uređenje sveta koje se zove „štap i šargarepa“. Radi se o šargarepi koja se obećava a nikad ne daje. I ne može biti delotvoran mir koji je doneo državu koju niko od onih koji žive u njoj ne želi. Hrvati sebe vide s Hrvatskom, Srbi gledaju na Srbiju a Bošnjaci „dejtonsku Bosnu“ razumeju kao mig da vladaju celom BiH bez obzira na svoje potencijale moći.
Ali, ovo što se istorije tiče nije „čudo neviđeno“.
Ova zemlja je u Dejtonu ustrojena, skoro istovetno kao Bosna posle Berlinskog kongresa 1878. Država je sklopljena od entiteta koji su ništa – ni autonomne pokrajine, ni republike. Pojam „entitet“ je i izmišljen da prikrije lošu nameru. Jer, kad o njemu govorite on nema jasan sadržaj. Zvuči kao da je ispao iz radnih materijala, a posle će se svakako uobličiti. Ali nije. Tako bezobličan, on je ugrađen u živo tkivo.
Iako jasno izdeljena na tri nepomirljiva interesa – BiH nije projektovana ni kao federacija ni kao konfederacija. Ostaje kao teritorija koja čeka – rešenje. Ima entiteta nema suvereniteta. Sad se setite kako je Austro-Ugarska okupiranu teritoriju, koja je takođe i pravno i stvarno bila ovakvo međustanje, posle tri decenije anektirala. Aneksija je izvedena 1908. godine i biće najznačajnije gorivo za pokretanje Velikog rata. On će buknuti u Sarajevu.
Danas?
Danas nema Austro-Ugarske. Ko bi anektirao Inckolend (namesnik je i danas iz Beča)? Hrvatska? Ne. Kad se razmatraju kritična pitanja o balkanskom regionu na nekim usklonitim generalštabnim sastancima za državu Hrvatsku se zna da nema potencijal da upravlja bilo kim sem Hrvata. To je u potencijalu najjednonacionalnija država u Evropi. Drugi služe samo da bi se bacali u more. Da bi oformila državu Hrvati su morali proterati gotovo sve Srbe. Pa šta, da se sad zapadne vojske spremaju da hrvatskim postrojbama pomognu da proteruje nove milione Srba i Bošnjaka. Dosta. Nije to više ono vreme bezbrižno. Migranata ima dovoljno i bez novih „oluja“.
Dakle, ko ostaje? NATO!
Tiha NATO-aneksija BiH je u toku. Pošto ne može dogovorom, ne ide pritiscima, ne dolazi u obzir referendum – ostaje anektiranje.
Annexio, doslovno pripajanje, u najširem smislu predstavlja „priključenje teritorije jedne, u pravilu manje, geopolitičke celine drugoj geopolitičkoj celini“. Većoj. Poveljom OUN iz 1945. ankesija nije dozvoljena, jer se u XX veku doživljava kao prisila, rat, ekspanzionizam, agresija.
Ali, u Briselu i Vašingtonu će naći da je to ništa prema „malignom uticaju Rusije“ i tenkovske gusenice će zgaziti Četvrtu ženevsku konvenciju kao plastičnu kesu.
Severoatlanstka alijansa će pokrenuti medijsku ofanzivu i ceo svet će klimnuti glavom. Kao za Libiju i Gadafija. Sa Srbijom bi to već bilo verovatnije kao sa Sirijom, zato se tu pokazuje više opreza. Ali se ne odustaje ni za pedalj.
Te pripreme da se „bosansko pitanje“ razreši po NATO-formuli traju od početka. Pogledajte listu visokih predstavnika u Bosni i Hrecegovini. Sve sami NATO-obveznici. Jedino Valentin Incko formalno nije, ukoliko postoji iko na svetu ko Austriju stvarno smatra neutralnom prema Severoatlantskoj alijansi.
A njih tako visoke formalno bira Savet bezbednosti UN, ali na predlog Peace Implementation Council-a, u čijem upravljačkom bordu sede članovi iz Kanade, Francuske, Nemačke, Italije, Japana, Rusije, Velike Britanije, SAD, iz predsedništva EU parlamenta, Evropske komisije i Organizacije islamske konferencije koju predstavlja Turska.
U ovu NATO-baštu Rusija je pre četvrt veka turena od milostinje. U to doba su im dali i da sede u G7.
Kao što je na Berlinskom kongresu 1878. Bosna i Hercegovina data Austro-Ugarskoj na čuvanje, tako je Bosna i Hercegovina 1995. data NATO-u u nadzor. Jedan njihov momak s ekipom nadgleda i tokove novca. Ambasada SAD u Sarajevu koordinira sve tajne i bezbednosne operacije i službe. Prostor preotet od Otomanske imperije u XIX veku je „okupiran“ jer to tada nije zvačalo odurno i razumelo se otprilike isto kao što danas zvuči lepa reč – „implementacija“.
Ali, i ako NATO oslobodilački uz zvuke demokratske propagande umaršira u neku zemljicu, tu mir ne niče. Bilo kakav izvestan mir nervira NATO. Pogledajte srećne narode u Iraku, Avganistanu, Libiji kojima je NATO doneo mir i demokratiju. Ili Siriju i Venecuelu kojima NATO pomaže da smene autoritarne vlasti i dovedu „izabrane predsednike“ koji ne mogu da dobiju izbore ni pod kakvim okolnostima.
Nema mira dok se NATO pita.
Pošto smo mi u Evropi, (po)mislimo da to ne čeka nas. Ili još gore, ne vidimo da nam se upravo to događa.
(sveosrpskoj.com)
