PIŠE: Zoran Panović
Pre neko veče u nekom društvu se razmatrala ideja koju je u Danasu predložio Svetislav Basara – da i on jednom bude domaćin Sabora trubača u Guči.
Da bi se na kraju došlo do zaključka da će Srbija biti normalna zemlja tek kad domaćin Guče bude mogao da bude i kum Prajda, a kuma Prajda i prva domaćica u istoriji Guče. Uglavnom, ciničan komentar tog avgustovskog razglabanja je bio da Srbija možda ipak ima previše slobodoumnih festivala za jednu diktaturu.
Ne računajući Guču. Kad i na ovogodišnjem Saboru (interesantno je da i najsrpskiji brend i hrvatska skupština imaju isto ime), vidiš i čuješ koliko ima dobrih trubačkih orkestara u Srbiji, postavlja se pitanje zašto na primer gradske vlasti decenijama tolerišu da se pred Novu godinu u Beogradu u sred Knez Mihailove, i na drugim bitnim lokacijama, pojave sklepani orkestri koji ne znaju da sviraju, koji kompromituju ovdašnju muzičku tradiciju i prave nesnosnu buku. Zašto se ne uvedu neke audicije ko tu može da svira, jer u protivnom komunalna policija bi morala da reaguje.
Videćemo da li će do vremena kad Vesić bude okitio grad, a i bojkot izbora se zahukta, opstati i neobični prosjaci koje srećem ovih tropskih dana po Beogradu i koji svi liče na dalaj-lamu. Raspitao sam se kod upućenih, koji mi kažu da ti likovi uprkos autentičnom tibetanskom izgledu ipak više imaju veze sa prosjačenjem (istina ekstravagantnim) nego sa tibetanskim budizmom.
A onda je stigla vest da je slavni američki glumac Ričard Gir podigao ionako već visoku temperaturu u vrelom italijanskom političkom letu. NJegova poseta migrantima na brodu Open Arms, došla je kao poručena ministru unutrašnjih poslova Mateu Salviniju, prvom čoveku Lige Sever, za skupljanje političkih poena pred očekivane izbore. Salvini je poručio Ričardu Giru da migrante može da poveze u Holivud privatnim avionom i ‘da ih smesti u svoje privatne vile’. Ričard Gir se u Italiji inače zatekao na letovanju, a obišao je i Lampeduzu.
‘Dalaj-lame’ na beogradskim ulicama i Ričard Gir u Italiji podsetili su me na jedan poučan vic koji je bio popularan u Americi. Kao što i na račun Toma Kruza zbog sajentologije ima viceva, tako ima i na račun Ričarda Gira, koji je budista, ali istina ne baš tako crnih i morbidnih. U jednom vicu slavni glumac pre preobraćenja u budizam, pre humanitarnog i antiratnog angažmana, dođe kod dalaj-lame s pitanjem: ‘Oče, šta je to život? A dalaj-lama mu kaže: Sine, život je reka. Na to će Ričard Gir: Eto, oče, a ja bio u zabludi, misleći da su život pare, Holivud, kabrioleti, Sindi Kraford, provod… Dalaj-lama se zamisli, pa reče: Eto, a ja, sine, mislio da je život reka’. Poučno, zar ne?
Odnosi Srbije i Hrvatske u letnjim danima dobijaju novu potvrdu da su učaureni u opskurnosti. Povod je pomalo dežurni – čiji je Nikola Tesla? Na Svetskoj izložbi Dubai ekspo, koja se održava sledeće godine, Hrvatska planira da kao jednu od najistaknutijih ličnosti svoje zemlje predstavi i srpskog naučnika rođenog u ličkom mestu Smiljan. Indentitetski uvek budno, Ministarstvo kulture Srbije najoštrije je osudilo ‘nedopustiv pokušaj prisvajanja srpskog naučnika koga celokupna svetska javnost prepoznaje i pamti kao Srbina koji je veliki deo svog života proveo u Americi’.
Nije Bizmak umro sa rečima Srbija na usnama. Nije ni kralj Aleksandar u Marseju izdahnuo sa rečima – čuvajte mi Jugoslaviju, niti treba uzimati olako kao verodostojnu Teslinu izjavu o tome kako se ‘ponosi srpskim rodom i hrvatskom domovinom’, koje se povodom najnovije ‘afere Tesla’ začudo slabo ko setio i u Srbiji i u Hrvatskoj. Zapravo, tu je modifikovanu formulaciji upotrebio Vladko Maček u telegramskoj čestitki koju je pet godina pred Drugi svetski rat poslao Tesli u Njujork. Tu mu se obratio kao ‘velikom sinu naroda srpskog, a domovine Hrvatske’. Ljubazni Tesla odgovorio je onim čuvenim: ‘Jednako sam ponosan srpskim rodom i domovinom Hrvatskom. Da dugo žive (pazite sad) svi Jugoslaveni.’ To je vremenom pretočeno i u manipulaciju i u farsu. Da je sreće kao što nije, i da ovde važi neki skandinavski model kojim bi se prevazišla filosofija balkanskih bantustana, brend ‘Tesla’ bi mogao biti nešto što integriše. Tu Teslinu reč – ‘Jugoslaveni’ niko neće hteti danas da citira ni u Zagrebu ni u Beogradu. Ta reč naravno danas u sebi nema nikakav potencijal nekakvog realnog ‘jugoslavenstva’, već je čista provokacija. Morbidno je na osnovu činjenice rođenja u vojnoj krajini Austrijskog carstva, na teritoriji današnje Hrvatske, uguravati Teslu u hrvatski ‘domovinski narativ’, ali je i bizarno mistifikovati ‘vaskoliko srpstvo’ na osnovu činjenice da je kosmopolita Tesla bio i Srbin.
U odnosu na Dubai ekspo dogodine i ‘aferu Tesla’, tek nerazumljivo deluje danas činjenica da je Ivan Meštrović na međunarodnoj izložbi u Rimu aprila 1911. izlagao u srpskom paviljonu. Meštrović nije hteo izlagati u austrijskom ili mađarskom paviljonu jer se zanosio idejom kulturnog, ali i političkog jedinstva južnoslovenskih naroda. Meštrović je tih godina u raznim prilikama isticao svoje hrvatstvo, ali je Srbe smatrao braćom u koju će se kasnije grdno razočarati.
Nikola Tesla je neosporan, ali u tome i jeste jedna podla caka – ko šta da ospori Tesli? To je kao da se aerodrom zove ‘Ivo Andrić’. Ko šta da zameri? Ili Pupin. Ili Milutin Milanković. Ali, tada više nema prave provokacije, pravog određenja državne politike i novog identiteta. Revizionizmu se smanjuje manevarski prostor. Teslu su uzeli brže – bolje oni koji ne bi podneli da se aerodrom u Surčinu zove po Zoranu Đinđiću. NJih bi više dovodilo do ludila što poleću sa ‘Đinđića’ nego što neko od njih mora da sleti na ‘Tuđmana’. Jer bi i njima bilo glupo da aerodrom u Surčinu nazovu ‘Slobodan Milošević’.
Da se ne lažemo: Da je ova država ikada iskreno želela da joj Zoran Đinđić bude vodilja i težište novog identiteta, po njemu je morao da se nazove beogradski aerodrom. Države daju imena aerodromima da istaknu značaj političkog lidera za njeno određenje: Kenedi, De Gol, Elefterios Venizelos, sve su to i aerodromi. Imali su i Hrvati bitnih likova iz kulture i nauke, pa se zagrebačka zračna luka iz razloga državotvornog narativa zove po Franji Tuđmanu. A zamislite da je aerodrom Pleso u Zagrebu poneo ime ‘Tesla’? Da li bi Srbija histerično reagovala, i da li bi tuđmanovska Hrvatska koju Kolinda Grabar Kitarović, osvoji li i drugi mandat želi da još tuđmanizuje, mogla da podnese tako nešto. Pleso ipak nije Dubai ekspo. U odnosu na aerodrom ‘doktor Tuđman’ aerodrom ‘doktor Đinđić’ bi ipak dao značajan vrednosni i simbolički kontrast.
Možda bi Dubai ekspo dogodine i ‘hrvatska ujdurma’ bili pravi povod da se konačno realizuje sporazum potpisan 2014. u Patrijaršiji SPC o prenosu urne sa pepelom Nikole Tesle iz muzeja posvećenog naučniku u portu Hrama Svetog Save na Vračaru, gde će mu biti podignut spomenik. Nadajmo se ne onakav kao u Surčinu.
Ono što je Tesla bio za elektroenergetiku, Pupin je bio za telekomunikacije. Za svoje autobiografsko delo From Immigrant to inventor, Pupin je dobio Pulicerovu nagradu (oblast književnosti). Ipak, srpski nacionalistički fantasti više vole ‘jurodivog’ Teslu od pragmatičnog Pupina, obožavaju da banalizuju njegovu izvesnu misterioznost, jer u mašti ne postoji ‘Pupinovo tajno oružje’ kao ‘Teslino’ kojim će se ispraviti istorijske i geopolitičke nepravde. I onaj ‘elipton’ što nam ga je devedesetih donosio egzibicionista Žirinovski bio je ruska kompenzacija za ‘Teslino tajno oružje’. Da li kad brani Teslu od hrvatske uzurpacije, srpski ministar kulture Vukosavljević misli i na onog Teslu koga je u filmu ‘Prestiž’ Kristofera Nolana iz 2006. odigrao Dejvid Bouvi, a što je bila i poslednja filmska uloga. Reditelj Nolan je rekao da je Bouvi bio njegov prvi izbor za tu ulogu, jer je želeo nekog ‘neuobičajeno harizmatičnog’.
Na Marsu se jedan toponim završava na ‘ić’. To je ‘Milanković’ – krater koji je 1973. dobio to ime po čuvenom srpskom matematičaru i astronomu Milutinu Milankoviću. Hajde za trenutak da se vratimo u jun 2016: Tadašnji mandatar za sastav nove vlade Aleksandar Vučić i predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović posetili su, nakon famoznog susreta na mostu na Dunavu, u međugraničnoj zoni kod Erduta, rodnu kuću čuvenog srpskog naučnika Milankovića u Dalju u Hrvatskoj, gde su dočekani s hlebom i solju. Vučić i Grabar Kitarović potom su u Subotici potpisali deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja Srbije i Hrvatske.
Ondašnji susret i potpisani dokument ocenjeni su i u srpskoj i u hrvatskoj političkoj javnosti kao istorijski. ‘Afera Tesla – Dubai’ pokazala je svu uzaludnost dobrih namera iz kuće Milutina Milankovića. Dok se ne reši pitanje uzajamne zločinačke prošlosti (bez nivelacija), ne vrede ni Tesle ni Milankovići ni Đokovići. Za to su potrebne dodatna vizija i hrabrost (obostrano) kojima se moraju detabuizirati narativi. A bez toga nema ni katarze.
Srbija i Hrvatska ne mogu biti ovdašnja Nemačka i Francuska jer još nisu završile ratove. Tačnije, tri poslednja. Zato mogu biti ovdašnji Pakistan i ovdašnja Indija. ‘Mali Rusi’ i ‘Mali Ukrajinci’. Svako sa svojim Kašmirom i Donjeckom u srcu.
(Danas)
