Kristi Šen i Brus Lung su deo pokreta koji se zove Fire (Vatra) koji podstiče radnike da stalno štede i omoguće tako sebi ranije penzionisanje.
Odrastajući u ruralnim siromašnim delovima Kine, gde je njena porodica živela sa manje od 0,44 dolara dnevno, Kristi Šen je naučila da donosi odluke na osnovu pragmatizma umesto na osnovu mladalačke strasti, piše, između ostalog, Gardijan u zanimljivom članku o dvoje sasvim neobičnih penzionera u cvetu mladosti.
Tokom prvog odlaska u prodavnicu igračaka kada je imala osam godina, nakon što se njena porodica preselila u Kanadu, odbila je da joj kupe plišanog medvedića zarad jeftinije igračke a da razliku u novcu njen tata pošalje članovima porodice u Kini.
Još kao tinejdžerka opredelila za kompjuterski inženjering, ignorišući pređašnji san da bude pisac, i to na osnovu racionalne formule koju je osmislila rangirajući najvrednije univerzitetske ponude zasnovane na školarinama u odnosu na buduće plate.
I kao odrasla osoba, bilo kakva neslaganja u porodici sa njenim suprugom Brus Lungom, kako kaže, uglavnom se rešavaju „matematičkom formulom“. Kada joj je, ističe Šen, pre sedam godina suprug rekao da za tri godine njihova štednja ima potencijal da dostigne 760.000 dolara te da mogu da se penzionišu iako su u ranim tridesetim, bila je uverena da su činjenice pred njom netačne.
“Moja reakcija je bila, ne, ovo je pogrešno, tvoja matematika je pogrešna, nešto nije u redu”, kaže ona. “Nisam verovala da je to uopšte moguće.” Na kraju je, naravno, najlogičniji argument prevagnuo. Tri godine kasnije Šen koja je tada imala 31 i Lung 32 godine su se penzionisali.
Njih dvoje su deo pokreta Fire, koji ohrabruje radnike da stalno štede kako bi ranije nego inače prestali da rade za novac. Danas, Šen sa 36 i Lung sa 37 godina, uživaju u penziji. Od kada su napustili svoje stare poslove – oboje su radili kao kompjuterski inženjeri – putuju širom sveta – i provode vreme u zemljama poput Japana, Britanije, Portugala i Tajlanda.
Formirali su i vrlo uspešan i posećen blog – Milenial revolution, preko kojeg podučavaju druge kako da se penzionišu ranije, a napisali su i dve knjige. Prva je knjiga za decu – „Little Miss Evil“ a druga „Quit Like a Millionare“, nešto poput memoara vodiča koja je ugledala svetlost dana ovog meseca i predstavlja finansijsku nezavisnost kao put ka sreći i te odbacivanje vlasništva nad kućom kao investiciju.
Njihovi prijatelji i porodice u početku su bili skeptični, očekujući da će se vratiti sa puta bez novca nakon godinu dana. Ali putovanje ih je koštalo manje nego što je potrošeno godinu dana kod kuće u Torontu, a njihov investicioni portfolio je porastao od kada su napustili stare načine živote, pa sada imaju više novca nego na početku penzionog staža.
Njihov ulazak u pokret Fire počeo je prilično konvencionalno – štedeli su za depozit za kupovinu kuće. Ali što su više štedeli, to je cena kuća rasla i bili su sve manje sigurni da će doći do imovine. Do 2012. nakon sedam godina štednje, imali su 500.000 dolara, ali je Lung počeo da traži druga rešenja.
Nakon što je naišao na blogere pokreta Fire kako kaže, „shvatio sam na osnovu onoga što su radili i gde smo bili da bismo mogli biti u dugovima narednih 25 godina“. Pred nama je bila odluka ili takva prespektiva ili penzionisanje za tri godine.
Koristeći adaptiranu verziju „pravila 4 odsto“ – princip koji je pozajmljen iz tradicionalnog penzionog sveta – izračunali su svoje osnovne životne troškove – 40.000 kanadskih dolara, i pomnožili sumu sa 25 da bi došli do sume od milion kanadskih dolara, koliko im je trebalo da se penzionišui.
Za ukupno devet godina uspeli su da ostvare oko četiri petine toga u štednji, plus još 200.000 kanadskih dolara kroz niskorizične investicije.
Ali njihov način štednje nije bio baš skroman. Oni su nastavili da troše novac na praznike i čak su sebi dozvoljavali i „poneke užitke“ mimo redovnih troškova. Smanjenje je bilo fokusirano na tri ključne oblasti: transport, stanovanje i hranu.
Izbegavali su da se hrane van kuće, koristili su samo javni prevoz i stanovali daleko od centra grada da bi uštedeli na stanarini. Praćenje njihove potrošnje pomoglo im je da se identifikuju oblasti na kojima bi mogli dodatno uštedeti – uključujući i naviku svakodnevnog ispijanja piva.
„U jednom trenutku na početku je trošio 400 dolara samo na pivo“, kaže Šen, smejući se. „Da li shvataš da je to ista suma koju smo koristili za plaćanje stanarine tokom studija mesečno?
Sada kada su penzionisani, veruju da će zadržati svoju ušteđevinu uloženu u jeftine indeksne fondove ETF-a (fondovi kojima se trguje na berzi). U slučaju ekonomskog sloma, poput onog iz 1929. godine, kažu da imaju tri rezervna plana.
„Verovatno da smo neki od najpesimističnijih ljudi koje ćete ikada upoznati“, pojašnjava Lung. „Sve ovo radimo samo zato što smo stvorili sve te sigurnosne mreže.“
Tokom ranog detinjstva u Tajpingu, selu u provinciji Sičuan, Šen kaže da je rano shvatila način razmišljanja u oskudici.
„Ako ikada ne budeš imao, vlada nije tu da ti pomogne, nikada neće biti sigurnosne mreže za koju možeš da se uhvatiš. Tako su mi moji roditelji u glavu usadili da je novac najvažnija stvar na svetu.
Uprkos tome što su zarađivali malo novca u Kanadi njeni roditelji su slala novac u Kinu kako bi podržali ostatak porodice. Ta rana iskustva iz Kine pružila su Šen perspektivi o siromaštvu, kaže ona. „Uglavnom, ako imate četiri zida i imate roditelje i imate hranu, vi ste bogati.“
„Svako ko kaže „oh da, to je samo novac“, „novac dolazi i odlazi „,“nije u pitanju novac „, to je kao da nikada nisi bio siromašan.“ Da nije bilo iskustava iz detinjstva, Šen ne bi mislila da će sada biti mlada penzionerka.
Zadovoljna je, kaže, što sada može da radi nšto što voli bez bojazni koliko će zaraditi i da li će joj to biti dovoljno. Sretna je kao penzionerka jer ju je ranije njen posao u jednom trenutku toliko ojadio da je bila na lekovima protiv anksioznost i depresiju.
Zato sada želi drugima pomoći. Pokret Fire posmatra kao lek. „Gotovo kao da vidite da se ljudi razbolevaju, znate kako se osećaju i grozno je biti bolestan i želite da im date lekove koji će im pomoći da se osećaju bolje.“
Njen suprug Lung, kaže da mu je lekar nedavno uspostavio dijagnozu – „neugodno srećan“. Kako navodi, plaši se da bi uticaj pokreta Fire mogao imati i političke posledice.
„Trampov uspon na vlast izazvan je ekonomskim strahom, Bregzit je izazvan ekonomskim strahom … Da su svi bili finansijski nezavisni, Tramp ne bi bio izabran.“
Na pitanje, da li bi se ikada vratili na svoje stare poslove, Šen sleže ramenima. „Mislim da više ne bih bila korisna kao radnik.“
Ona je, kako kaže, postala previše otvorena da bi poslušno sledila nečije upute.
„Kada jednom izađete iz matrice, ne možete se vratiti u matricu“, kaže ona trezveno.
(Danas)
