PIŠE: Slobodan Antonić
Na političkom Zapadu, u glavnim medijima, često se hrišćanska Crkva, skupa s njenim istorijskim rukavcima – koliko god da su oni do jeretičnosti „modernizovani“ – etiketira kao „konzervativna“ i „zaostala“. Takođe, i istinski hrišćanski vernici, ma koje denominacije bili, proglašavaju se, lako i brzo, hrišćanoludacima.
O primerima uvredljivih napada ovdašnje kompradorske (autokolonijalne) građanštine na SPC pisao sam u prošlom tekstu. U ovom ću produžiti razmišljanja na ovu temu.
Odmah da kažem: moje ukazivanje na činjenicu da SPC po pravilu najžešće napadaju javne ličnosti koje su ateisti, agnostici ili tek nominalni vernici SPC, ne znači da mislim da samo dobri hrišćani imaju pravo da se osete pozvanim da kritikuju pojedine pojave u SPC.
Nedostojan sam da budem nazvan dobrim vernikom, ali moram da priznam da me, recimo, podosta čudi svešteničko blagosiljanje svega i svačega. Na primer, zaista ne razumem kako sveštenik može da priziva Sv. Duhprilikom osveštavanja noćnog kluba Dorijan Grej u Zaječaru? Ili, pak, prilikom otvaranja kluba slične namene pored Pančeva? Koji je smisao prizivanja Sv. Duha za taksi vozila u Nišu? Ili, takođe, za klub navijača u Požarevcu?
Nedavno je, čak, osveštan i početak snimanja TV serije na Pinku. To je, dakako, izazvalo brojne zlurade komentarenaših slučajnih Srba, kao i najgore uvrede (Daško Milinović: „Aj mršupičkumaterinu jebeni braonci!“). A šta se drugo i moglo očekivati tim povodom? Ne vidim kako bi se, zapravo, i mogla odbraniti dubinska skarednost„osvećivanja rejtinga“ – kako se čak moglo čuti na pomenutom snimku?!
Čitao sam, nedavno, odličnu knjigu Rada Jankovića Doba raz-uma: pseudomorfoza pravoslavlja u poslednjim vremenima. Deluje mi, moram da priznam, prilično ubedljivo viđenje autora da blagosiljanje koještarija – uključiv i noćni klub Dorian Gray – pokazuje, nažalost, izvesnu „dekadenciju pravoslavlja“ (str. 66-67). Jer, pita se Janković, „šta ima Sveti Duh s noćnim klubom Dorijan Grej?“? I da li se „za srebrnjake danas može baš sve dobiti?“.
Nekada je bilo sasvim normalno, navodi dalje Janković, da u Seobama Miloša Crnjanskog patrijarh odbije da primi Aranđela Isakoviča – onovremenog tajkuna, odbijajući da mu da blagoslov kako bi ovaj preuzeo ženu svog (pokojnog) brata – koliko god dukata Aranđel nudio. Jer, tada se za novac u Crkvi ipak nije moglo baš sve kupiti. A danas?
Međutim, jedno je zapitanost nad pojedinim postupcima i stavovima klira, te naravno i nas, verujućih, a sasvim druga stvar je propagandno uništavanje Crkve i dehumanizacija kako jerarha, tako i svih vernika – čak i onda kada se uradi štogod dobro i ispravno.
Navešću još jedan primer kako glavni mediji svesno rade na kompromitaciji Crkve i dehumanizaciji verujućih.
Nedavno je patrijarh Irinej posetio antiohijskog patrijarha Jovana Desetog, koji stoluje u Siriji. U posetu je naš patrijarh krenuo, očigledno, s idejom da se, između ostalog, učvrsti front otpora fanariotskoj (carigradskoj) politici cepanja kanonskih pravoslavnih crkava – Ruske patrijaršije danas (od koje je Fanar odlomio Ukrajinsku PC), a Srpske patrijaršije koliko sutra („crnogorska“, „makedonska“, „kosovska“, „bosanskohercegovačka“, „hrvatska“, „slovenačka“ itd. pravoslavna crkva).
No, onda se, tokom posete, naš patrijarh, protokolarno, susreo i s poglavarom zemlje u kojoj je gost – s predsednikom Sirije, Bašarom al Asadom. To je, međutim, poslužilo za pravu kanonadu najbrutalnijih napada na SPC.
Recimo, Aleksandar Sekulović, uzorni autošovinista poznat po tvrdnji da istrebljenje srpskih civila tokom „Oluje“ nije bio zločin, već tek „žalosna činjenica“, sada je zavapio kako je, eto, patrijarh Irinej razgovarao „s masovnim ubicom“ (Asadom), dodavši na to patetično: „Povraća mi se“!
A Slaviša Lekić, medijski aktivista, prokomentarisao je ovu posetu ovako: „Vučićev patrijarh išao zlikovcu na poklonjenje – ili da mu oprosti grehe?!“. Time se Lekić pridružio sličnim malicioznim komentarima Reufa Bajrovića, Fljore Čitaku ili Bedžeta Pacolija, koje je teško drugačije okarkterisati do kao notornu srbomržnju.
A šta je uradio Danas? Uloga istinskog građanskog (demokratskog) opštila bila bi, valjda, da čitaocima objasni, ne prikrivajući naravno ni sve kontroverze, šta se zapravo dogodilo. Istinski objektivni medij, dakle, najpre bi ovaj posao poverio svom novinaru-specijalisti za sferu religije. A ako takvog novinara nema, angažovao bi onog koji ima koliko-toliko uravnotežen stav o pitanju o kome je reč. Odabrani novinar, pak, najpre bi upitao nekoga iz Crkve da objasni nedoumice, a zatim bi pozvao i istinske stručnjake, koji bi publici mogli da razjasne dotičnu kontroverzu.
Međutim, šta je uradio Danas? On je kao svog „objektivnog“ i „stručnog“ novinara angažovao nikoga drugoga do Snežanu Čongradin! (o njenim invektivama pisao sam već ovde, ovde ili ovde). Ovoj novinarci ne samo da nije ni na kraj pameti bilo da pozove i drugu stranu – kao kada je Danas, recimo, svojim čitaocima hteo da razjasni da li su ruke u obliku orla simbol „velike Albanije“; te je pozvao albanske novinare s Kosova, zapravo jedino njih (!), da kažu šta je posredi; i oni su rekli: ne nikako, naravno, taman posla da to ima ikakve veze s albanskim nacionalizmom.
No, Čongradinova ne samo da nije pozvala nikoga iz SPC, ona se kao „eksperta“ za posetu antiohijskoj patrijaršiji setila nikog drugog do Žarka Koraća, kao i Gorana Miletića, predstavnika nečega što se zove Civil Rights Defenders. I šta je čitaocima lista Danas o smislu i ishodima posete delegacije SPC patrijarhu Jovanu Desetom razjasnila ova uvažena trojka? To se vidi iz naslova: Neshvatljivo je koliko Srbe privlače diktatori!
Dakle, nije srpski patrijarh otišao kod svog antiohijskog kolege da bi iskazao solidarnost sa stradalim sirijskim hrišćanima, i kako bi lobirao protiv realne opasnosti od cepanja SPC. Ne, već je, kako je to objasnio Žarko Korać, ta poseta bila „za račun Ruske pravoslavne crkve“ (!?), e da bi patrijarh Irinej „lobirao da se ne prizna samostalnost ukrajinske crkve“!?
Korać je, uz to ocenio „da je ta poseta sramna“, jer, kako je naveo, srpski patrijarh u Siriju otišao je, zapravo, kod „diktatora, kako bi branio tuđe državne interese“!?
A Goran Miletić je, sa ljudskopravaške strane, objasnio da se predsednik Asad ne može „tretirati kao bilo koji drugi strani državnik“, već samo kao „neko ko je odgovoran za najdrastičnija kršenja ljudskih prava“, zbog čega je, jel`te, i samo viđenje s njim neoprostiv greh.
Ovakvo otrovno tumačenje Patrijarhove posete odmah je dobilo značajan publicitet. Redakcija lista Danas sramni naslov teksta („Neshvatljivo je koliko Srbe privlače diktatori“) stavila je na prvu stranu, članak je odmah prenela N1 („Korać: Neshvatljivo je koliko Srbe privlače diktatori“), dok je BETA u, najavi novog broja pomenutog dnevnika, maliciozni naslov naročito istakla.
Zapravo, kad malo bolje porazmislim, naša crkva je u ovoj obradi zapravo dobro i prošla. Umesto bledunjavog Miletića, Čongradinova je ipak mogla za komentar da priupita Sonju Biserko, Milivoja Beslina, Filipa Davida ili neku drugu epsku karijatidu „druge Srbije“. E, kako bi tek oni objektivno iskazali svu gnusobu posete srpskog patrijarha sestrinskoj i mučeničkoj crkvi u Siriji! Kakva bi tek onda naslovnica lista Danas bila!
No, to je sve ništa prema pravom „podvigu“ koji je nedavno izveo kolumnista lista Danas i reditelj Zlatko Paković. On se, najavljujući performans „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, a koji finansira NVO Sonje Biserko, slikao odeven u krvavu svešteničku odeždu, postavivši desnu ruku kao da blagosilja zločin. Poruka je jasna: iza „genocida“ u Srbrenici stoji Srpska pravoslavana crkva; Srbi su ne samo „hrišćanoludaci“, oni su i „hrišćanozločinci“.
Istog dana kada se u Kolarčevoj zadužbini odigrao Pakovićev performans, znameniti BiH „građanista“, a zapravo bošnjački šovinista i fundamentalista, Reuf Bajrović, objavio je da se „danas svi trebamo podsjetiti da je tzv. RS (Republika Srpska – S. A) kopile genocida i da je jedini častan ljudski poriv da ta tvorevina nestane. Svako ‘sjećanje’ žrtava bez traženja nestanka te fašističke tvorevine je izdaja pravičnosti. Kad-tad“!
E to je ono o čemu sam pisao u prošlom tekstu. Beogradski građanisti, pod vidom kritike srpskog nacionalizma, zapravo uporno i sistematski dehumanizuju osnovne identitetske elemente nas kao naroda, pre svega našu crkvu i veru. A iza njih, potom, nastupaju bosanski, hrvatski, kosovarski, montenegrinski i ini „građanisti“ – zapravo, antisrpski šovinisti, koji, u sklopu istog režima istine, nastoje da kao navodnu realizaciju pravičnosti dotuku sve srpsko što je preostalo u njihovim sredinama.
Da li iko misli da bi ukidanje Republike Srpske moglo biti bez krvi? I da li iko misli da bi „građanizam“ Reufa Bajrovića – od zahteva za „priznanjem genocida“ do zahteva za „nestankom fašističke tvorevine“ – bio namiren bez konačne kolone traktora preko Drine?
Ako to misle Zlatko Paković, Snežana Čongradin ili Žarko Korać, onda oni nisu nikakvi „borci protiv srpskog nacionalizma“. Oni su obični useful idiots bošnjačkog šovinizma. Sviđalo se to njima ili ne, to je tako. I teško da, po svojim posledicama, može biti drugačije.
(sveosrpskoj.com)
