PIŠE: Slobodan Durmanović
Pre nešto više od mesec dana Evropska komisija(EK) objavila je svoje Mišljenje o zahtevu Bosne i Hercegovine (BiH) za članstvo, u kome je manje-više ponovila svoje ranije uslove koje vlasti BiH treba da ispune ako žele da BiH dobije kandidatski status. No, izvršna vlast na nivou BiH nije formirana ni devet meseci posle izbora, pa onda ni tehnički nije moguće početi ispunjavati uslove EK.
U tom nedovršenom poslu sada nije zapelo oko uslova EU, već o zahtevu političara koji zastupaju većinu bošnjačkih birača u Federaciji BiH (FBiH) da Republika Srpska (RS) pristane na slanje prvog godišnjeg plana NATO-u kojim bi BiH otpočela realizaciju obaveza iz Akcionog plana za članstvo BiH (MAP) u NATO alijansi. Srpski političari, prevashodno Milorad Dodik, odbijaju da to učine jer su uvereni da posle slanja tog prvog godišnjeg plana više neće moći zaustaviti BiH na putu u članstvo u NATO-u, a oni su opredeljeni za vojnu neutralnost RS i BiH. Dodik je, kao kompromis, ponudio produženje Individualnog plana o saradnji BiH i NATO-a (IPAP), koji ističe na jesen, ali lideri SDA i DF-a, Bakir Izetbegović i Željko Komšić, o tome ne žele ni da razgovaraju, a ništa više želje ne pokazuju ni u ostale dve relevatne stranke koje okupljaju bošnjačke birače, SBB Fahrduina Radončića i SDP BiH.
Izetbegović i Komšić nude drugačiju vrstu nagodbe, prema kojoj srpski političari treba da usvoje godišnji plan za aktivaciju MAP-a, a da se o članstvu BiH u NATO-u za 5-10 godina – koliko procenjuju – odluči ili u Predsedništvu BiH ili na referendumu u celoj BiH. Ova nagodba, međutim, nije prihvatljiv srpskim političarima, jer znaju da bi na referendumu većina birača (Bošnjaci i Hrvati) glasala za ulazak u NATO, a da bi se, u slučaju da o tome odluku donosi Predsedništvo BiH, srpski član kolektivnog šefa države našao pod ogromnim zapadnim pritiskom, pa makar iza njegovog odbijanja stala cela Narodna skupština RS. Valjda zato su procenili da je bolje sada – kada je taj pritisak slabiji – uopšte ne ići dalje na put ka NATO-u, nego dočekati da se njihovi politički naslednici za desetak godina nađu pred svršenim činom.
Nije, međutim, jasno zašto bošnjački političari baš sada insistiraju da stupe na taj put ka NATO-u bez povratka, iako nemaju ni snažnu podršku Zapada da to sada traže, a ni podršku vodeće hrvatske stranke HDZ-a BiH Dragana Čovića, koja se isto zalaže za slanje godišnjeg plana NATO-u, ali to ne smatra sadašnjim prioritetom. Čovićev HDZ nudi treću vrstu nagodbe: da se ne insistira na slanju godišnjeg plana kao uslova za formiranje novog Saveta ministara BiH, kao što čine SDA i DF, već da se prvo Savet ministara formira , a da se onda nađe neka diplomatska formulacija prema kojoj bi se, otprilike, sve tri strane obavezale da ne skrenu sa NATO puta.
Veliko je pitanje da li i sam Čović zna da formuliše tu svoju “win-win” kombinaciju, kako je sam naziva; možda bi se sa Dodikom nekako i dogovorio oko formulacije, ali sa Komšićem to nikako ne izgleda izvodljivo. Povrh toga, Izetbegovića u septembru čeka Kongres SDA na kome će morati dobro da se oznoji da ostane na čelu najjače bošnjačke stranke. Izgleda da Izetbegović čvrsto veruje da bi mu ulazak u bilo kakvu nagodbu sa Dodikom i Čovićem po pomenutom Čovićevom predlogu samo otežao položaj u stranci, pa zato do kraja septembra ne treba ni očekivati da Izetbegović imalo popusti. Do tada bi svaki mogući dogovor o ovoj temi između Dodika, Čovića i Izetbegovića bio ravan čudu, dočim posle toga ni čuda neće biti nemoguća.
Ali, tada će, opet, ostati drugi kamen spoticanja na putu ka EU. Elem, u pomenutom Mišljenju EK govori se o tri stvari o kojima nikada nije ni bilo saglasnosti, ali je bilo pronađeno održivo srednje rešenje, takozvani mehanizam koordinacije. Reč je o mehanizmu kroz koji “prolazi” usvajanje pravne stečevine EU na način da je sve tri strane prihvate, tamo gde se pristanak sve tri strane traži. To je negde oko trećine nadležnosti BiH, dok se ostali zakoni usvajaju na nivou entiteta, odnosno u dogovoru entiteta i kantona u FBiH.
Međutim, iz nekog razloga administracija u Briselu smatra da je to previše sporo, pa su u prvi plan ponovo izbacili nove-stare ideje o kojima nema saglasnosti tri strane u BiH. “Potrebno je osigurati punu operativnost Zajedničkog parlamentarnog odbora između Evropskog parlamenta i Parlamentarne skupštine BiH” – tako glasi jedna od uslova EU. To bi trebalo da znači da se očekuje da ovaj odbor ubuduće donosi odluke prostom većinom glasova – što su predstavnici Evropskog parlamenta u odboru više puta pokušali da nametnu – čemu se protive predstavnici RS, insistirajući na konsenzusu predstavnika oba entiteta u odboru.
Drugi uslov takođe je suprotstavljen stavovima RS. “Da bi se unapredilo funkcionisanje institucionalnog okvira BiH, potrebna je pravna sigurnost o raspodeli nadležnosti na različitim nivoima vlasti. Štaviše, da bi se osigurala pravna sigurnost i pre pristupanja EU, BiH će morati usvojiti supstitucijsku klauzulu koja će državi omogućiti da privremeno vrši nadležnosti drugih nivoa vlasti u slučaju da isti deluju u suprotnosti sa propisima EU” – tako je upotreba “supstitucijske klauzule” formulisana u najnovijem Mišljenju EK.
Ovaj predloženi mehanizam pre desetak godina u Briselu i Sarajevu su nazivali “evropskom klauzulom”, ali pošto su u Banjaluci protumačili da bi uvođenje te “klauzule” moglo poslužiti za stvaranje ključa-kalauza kojim bi bilo moguće razvaliti/suspendovati mehanizam entitetskog glasanja u Parlamentarnoj skupštini BiH – kompromisno rešenje je pronađeno u stvaranju mehanizma koordinacije.
Uz sve teškoće, mehanizam koordinacije se pokazao kao delotvoran i protiv centralističkih i protiv separatističkih tendencija, jer se njime održava suštinski dejtonski međuentitetski i međunacionalni balans u BiH, a može se napredovati u procesu preuzimanja pravne stečevine EU. Tačno je da je taj napredak spor, ali imajući u vidu složenu strukturu BiH – kao ni jedne druge države koja je članica EU ili pretenduje na članstvo u EU – teško je očekivati drugačiji tempo. Sve dok u Sarajevu na postojanje RS gledaju kao na postojanje neke imaginarne administrativne tvorevine, a ne kao stvarne ustavne komponente BiH.
Zato će zahtev za uvođenje “supstitucijske klauzule” biti novi-stari kamen spoticanja na putu BiH ka EU, koji briselski predlagači dodatno cementiraju svojim najnovijim insistiranjem. Otuda se taj briselski zahtev može smatrati licemernim kad god neko iz EU poruči kako tobože želi da BiH što pre pristupi EU.
(nspm.rs)
