PIŠE: Slobodan Antonić
Proteklih nedelja na našim ulicama mogli su se videti maturanti i osmaci kako slave kraj škole. Mahali su trobojkama, pevali uz trubače i klicali srpskom Kosovu. Tako je bilo u Beogradu, Vranju, Subotici, Ivanjici, Zrenjaninu, Višegradu, Blacu, Srpcu, Bujanovcu, Bijelom Polju, Sremskoj i Kosovskoj Mitrovici… A maturanti jedne škole u Novom Sadu, za zajedničko fotografisanje, obukli su se u majice: „Kosovo je Srbija“.
Međutim, to se nije dopalo delu naše javnosti. Danilo Ćurčić, omiljeni „mladi pravni stručnjak“ Peščanika, N1, Instituta za evropske poslove, lista Danas, Vremena, Istinomera… itd, gledajući kako osmaci luduju u dvorištu beogradske škole „Vuk Karadžić“, napisao je „Pukli smo kao narod, kad osmaci slave maturu tako što vitlaju srpskim zastavama i pevaju o Kosovu“.
A kojim će zastavama, zaboga, „vitlati“ – američkim i EU? I koje će pesme pevati – o „EU integracijama“ i o „preuzimanju svog dela odgovornosti u NATO“?
Ta pitanja su Ćurčiću postavili mnogi iz „tviter zajednice“, zbog čega je ovaj stručnjak, slabo naviknut na protivrečenje, zatvorio pristup svom tviter profilu.
Ali, slično je napisao još jedan mladi lav Druge Srbije, Nikola Krstić – saradnik lista Danas, Editora, Vugla,perolukovićevih portala i drugih atlantističkih opsenarija namenjenih „mladim Srbima“.
On kaže: „Dok naši vršnjaci iz drugih zemalja putuju po svetu, valjaju se po festivalima, idu na koncerte, posećuju pičke lepe materine o kojima možemo samo da sanjamo, naša mladost oće (način pisanja izvorni – S. A) da ide na Ravnu Goru, da spava po manastirima, oće da vidi Putina, brani ime studentskog doma nazvanog po ratnom zločincu (videti ovde – S. A), da pali Ljotiću i Nediću sveću, da čita Nikolaja, da se oduži svojoj zemlji kroz još malo ratovanja“.
Izliva u mozak? Ovom friškom ideologu to nije bilo dovoljno, već je pridodao i ovo: „Oće da brane ćirilicu. Oće da zabrane abortuse. Da rade šta im se ćefne, samo zato što su Srbi“.
Ti, dakle, grozni ljudi, koji baš hoće da budu svoji i slobodni, idu tako daleko da, vajka se dalje Krstić, vlastito verovanje „prenose na nove, mlade generacije, pokazujući im da je od mladosti i uživanja u njoj važnije da se kolje i roka za nekakvo Kosovo. Jebem te živote!“
Tako je Krstić pao u pravi dert zbog omladine „zaražene“ srpskim patriotizmom. A slično dubinsko razočarenjepokazao je i BBC na srpskom.
Pod naslovom: „Kako maturanti u Beogradu proslavljaju kraj škole“, ovaj portal objavio je kratki video snimak beogradskih gimnazista na ulicama, dodajući emotikone koji označavaju – žalost (!?) i čuđenje (?!).
Ali, na postavljenom snimku, zapravo, ne vidi se niti prizivanje Kosova, ni vitlanje trobojkama, već samo kako beogradski maturanti uzvikuju ime svoje škole – „Rade Končar, Rade Končar…“. Mnogobrojni komentatori ovog snimka pitali su se: šta je, zapravo, za BBC tu za žalost i čuđenje?
U pomoć je priskočio Čedomir Jovanović, užasavajući se nad time što je „Srbiju uništio nacionalizam – onaj koji se danas prepoznaje u pesmama Dogodine u Prizrenu, koje se puštaju po beogradskim kafićima“. Kafedžije, valjda, ne bi puštale neku muziku da ona nema publiku, pa je to, onda, za Jovanovića dokaz „pogrešnog“ usmerenja beogradske omladine.
Naša omladina, avaj, nekako nije slučajnosrpska, i sličnija je s vršnjacima od Danske do Izraela, gde je nacionalna zastava uobičajeni deo školskih proslava, a pevanje himne se podrazumeva.
No, problem je, da pređemo na suštinu, što je brdo para potrošeno da se ovdašnjoj omladini ispere mozak, ali bez opipljivijih rezultata. Uzmimo, recimo, poznatu beogradsku NVO – Građanske inicijative. Ona je u poslednjih desetak godina inkasirala nekih 6,6 miliona evra prihoda.
Ne, nije greška – šest i po miliona evra! Ako pogledamo finansijske izveštaje koji stoje na sajtu ove NVO, pa ih preračunamo prema kursu evra po NBS, videćemo da su Građanske inicijative po godinama dobile:
ukupno €6.654.000
A šta je za ovoliki novac ova NVO isporučila?
Organizovala je, kako su to čak i E-novine podsmešljivo utvrdile, mnoštvo konferencija pod besmislenim naslovima poput: „Stvaramo vreme koje živimo” (?!) i „Izazovi normalnog života” (?!). I radila je na „realizaciji“ jednako besmislenih projekata, poput „Stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj organizacija civilnog društva u Srbiji“ i „Razvoj povoljnog okvira za angažovanje civilnog društva u politici smanjenja siromaštva“ (ovde).
Obratite, recimo, pažnju na naslov ovog poslednje navedenog projekta – i biće vam odmah jasno zašto je ova NVO zapravo bila tek mašina za pranje para. Istinsko „građansko“ angažovanje, naime, podrazumevao bi rad na tome da se koliko-toliko smanji siromaštvo. Ali, nezgodno, taj rad bi se ipak mogao egzaktno izmeriti: recimo, stopom siromaštva ili brojem lica kojima je pružena pomoć.
Međutim, ako ne mislimo išta ozbiljno da radimo, jednostavno ćemo „rad“, najpre, preimenovati u „politiku“ – jer ona se ne može kvantifikovati; a u drugom koraku ćemo, što je još bolje, „politiku“ preimenovati u „angažovanje u politici“. Jer, tek ko bi mogao izmeriti koliko je, u evrima i dolarima, stajalo to naše angažovanje?
Ali, pazite sad, i to bi možda moglo opet biti previše obavezujuće. Zato ćemo ispred angažovanja još dodati i: „razvoj povoljnog okvira“. Tada uopšte ne moramo da smanjujemo siromaštvo, čak ne ni da radimo na politici smanjenja siromaštva, pa ni da smo angažovani na radu u politici smanjenja siromaštva. Ne, mi sada samo treba da stvaramo „povoljne okvire“ – šta god to značilo – kako bi se neko drugi „angažovao“, da bi onda neko drugi„vodio politiku“, e da bi neko drugi „radio“ na projektima smanjenja siromaštva.
A pošto se, uz svo naše proaktivno delovanje siromaštvo svakako neće smanjiti (osim što će se nama povećati konto u banci) – ne krivite nas, jer božemoj, to zapravo nije ni bilo predviđeno našim projektom.
U tom svetlu treba gledati i na nedavno pokrenut program „Tabla“ USAID u BiH, namenjen visokoškolcima na teritoriji Republike Srpske i Sarajevskog i Hercegovačko-neretvanskog kantona. Njegov cilj je „da studenti napreduju u razvoju kritičkog mišljenja“ (to improve student outcomes in critical thinking; str. 1), što je, u uobičajenim prilikama, navodno, teško jer su u BiH „mnoge škole etnički podeljene“ (many schools are segregated on the basis of ethnicity), a sve u cilju da BiH postane „stabilnija zemlja bliža evratlantskim integracijama“ (a more stable country closer to Euro-Atlantic integration str. 3)
Ideja programa je da se radi na obuci „budućih predavača“ (to train future teachers; str. 3), na obaveznoj do-edukaciji postojećih nastavnika (to institutionalize quality teacher training and professional development), na tehničkoj opremi koja će omogućiti primenu ovako stečenih „veština“ (to provide teachers with the physical tools and contexts necessary to put their training into practice), i na podsticanju diskusije o reformi obrazovanja imajući u vidu rezultate PISA testa 2018. godine (stimulate discussion on education reform in the wake of the 2018 PISA results).
S druge pak strane, Russia Today je u ovom programu prepoznala nastojanje da se „omladina u BiH usmeri na američke vrednosti“ (чтобы ориентировать молодое поколение страны на американские ценности), dodajući da je „uticaj na reformu obrazovanja u BiH tek oblik meke moći koju SAD primenjuje već godinama, s ciljem da se omladina drugih zemalja usmeri na njen sistem vrednosti“ (направленных на изменение системы образования – одна из форм `мягкой силы`, которую Соединённые Штаты используют уже много лет… ориентирует молодые поколения других стран на свою систему ценностей), pogotovo imajući u vidu činjenicu da se vrh Republike Srpske suprotstavlja ulasku zemlje u NATO (руководство Республики Сербской выступает против вступления страны в НАТО).
Možda Rusi u Tabli vide i nešto čega nema, a možda su u pravu. Dodik se, doduše, i inače žalio da „SAD i USAID finansiranjem raznih projekata podrivaju Republiku Srpsku“, a direktor Pedagoškog zavoda RS Predrag Damjanović, komentarišući „Tablu“ rekao je: „Gotovo svi američki projekti, a posebno iz ove agencije, u posljednjih 25 godina imali su samo jedan cilj, a to je da promijene svijest našeg naroda“, te „da nije prvi put da se na ovaj način pokušava amerikanizacija mladih na ovim prostorima“.
Ono što sam siguran, međutim, jeste to da ma koliko novaca da se namerava uložiti u preumljenje ovog naroda, nemoguće je i zamisliti da će naša deca biti dovedena u stanje da papagajski mantraju: „đenosajd Basnija, đenosajd Kosova, đenosajd Basnija, đenosajd Kosova…“, e da bi se Srbi konačno suočili sa sopstvenim zločinima, dok se svi drugi u regionu suočavaju tek – sa srpskim.
Za to bi, ipak, bilo potrebno jedno četrdesetak godina direktne okupacije i makar toliko godina okupatorske čizme u našim obdaništima, školama i univerzitetima…
Stoga, potpuno razumem očaj naših (auto)kolonizatora. „Jebem te živote!“ – što reče Nikola Krstić.
(sveosrpskoj.com)
