PIŠE: Zoran Panović
Za više decenija staža na estradi, renome Radiše Uroševića bazirao se na klasičnim novokomponovanim folk hitovima tipa ‘Rado moja bela’ ili ‘Plave kose još me nose’, zatim na interpretacijama patriotskih standarda tipa ‘Igrale se delije nasred zemlje Srbije’, ali i na malo tvrđim stvarima kao što je stih ‘što si deda zapalio slike da ne gledam bradate vojnike?’
Ni simbolički, Radiša Urošević i Ajn Rend, autorka ultimativnog ‘Pobunjenog Atlasa’ – tog ‘Gospodara prstenova’ individualističke teorije objektivizma, nisu se mogli nigde sresti. A ipak su se simbolički sreli, i to u Grdelici, tačnije kod mosta Vrla u Vladičinom Hanu na otvaranju južnog kraka Koridora 10. I Radiša i Ajn bili su koincidencija, deo koncepta. Prvo je u govoru predsednik Vučić pomenuo Ajn Rend, da bi se uz vatromet s mosta osvetljenog u bojama srpske zastave zaorilo ‘Igrale se delije…’ s nekog nosača zvuka Radiše Uroševića.
Mediji su naširoko izveštavali da je Vučić citirao Andrića i Pekića, iako je to već pomalo opšte mesto – Pekić je i lakmus odnosa SNS i DS, a što se tiče Andrića – jer ima gde logičnije citirati nobelovca nego kod novog mosta? Ali, maltene niko nije primetio da je Vučić citirao i Ajn Rend. Čak sam i ja pomislio, koristeći najnoviju predsednikovu kosovsku retoriku – da se pravim blesav – jer kad sam svojevremeno primetio da je Vučić prvi put citirao Vebera i to malo razglasio, stvari su se ubrzo otrgle kontroli.
A i kad znamo koga je sve Vučić citirao posle Vebera – od njemu bliskog Lutera, pa katolika iz Kelna – Adenauera, Lajbnica i famoznog ‘dovoljnog razloga’, Marka Tvena, Frenklina Delana Ruzvelta, Kenedija, Čerčila, Majkla DŽordana, LJubomira Simovića…, citiranja su pomalo i izgubila smisao, jer su sve više ulazila u raskorak sa propagandom spržene zemlje.
I predsednikovo etiketiranje (vređanje) političkih protivnika nije bilo u stilu onih koje voli da citira, već je ličilo na davanje oduška ‘radikalskim talasima’ u sebi. Ali, ako se u zemlji Srbiji nije primila ‘promena svesti’ u formatu ‘protestantske etike’, tek nema sekiracije da će se primiti ‘objektivizam’ Ajn Rend.
Ipak, ako su gde Vučićev govor i ono na šta se on odnosi bili relativno usklađeni, onda je to otvaranje južnog kraka Koridora 10. Gradnjom auto-puteva, Srbija očajnički prevazilazi svoj civilizacijski deficit. Kad su propale nade da će se brdo još jednom obrušiti, i ‘mrzitelji’ su stvar preveli u zajebanciju da se tamo vozi dvesta na sat iz straha da se brdo ipak ne obruši.
Mogao je Vučić nekad komotno da citira i Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, koji je opisujući Rusiju svog vremena, konstatovao: ‘Loši putevi, gomile budala.’ Da li ćemo sa boljim putevima imati i manje budala, nije kadrovsko pitanje samo za Vučića. Od 5. oktobra Srbija nije ispoštovala ‘aksiom tranzicije’ bivšeg češkog predsednika Vaclava Klausa (koga je takođe mogao negde da citira) da privatizacija u tranzicionim državama ima smisla samo ako se uporedo s njom gradi i razvija infrastruktura.
Modernizacija i demokratski standardi ne moraju biti podrazumevajući, pa otuda i nije kontradiktorno to što Vučić razara institucije a gradi puteve i fabrike. Povlačeći u samopoimanju svog ‘mesta u istoriji’ paralele s Titom. Tražeći logiku i opravdanje lične vlasti.
Pred 5. oktobar nakon reportaže sa koncerta za demokratiju Ateist repa u Mladenovcu, otišao sam u Preljinu da provedem noć i napravim reportažu sa blokade magistralne raskrsnice. Sumnjam da je te noći iko na tom mestu pomislio da će skoro dve decenije kasnije u toj istoj Preljini baš Aleksandar Vučić kao predsednik Srbije otvoriti početak radova na auto-putu Preljina – Požega. Svako u toj preljinskoj noći bi pomislio da će snage DOS-a za dve decenije doterati put do Crne Gore kamoli do Čačka. Još malo o Titu: On je nagrađivao ustaničke, partizanske, krajeve.
Prostori nekadašnje ‘Užičke republike’ dobili su od Tita (ali i zahvaljujući srpskom premijeru Slobodanu Peneziću) jaku industriju, pravljena je Ibarska magistrala, pruga Beograd – Bar… Zapadna Srbija je dala ogroman doprinos borbi za demokratsku Srbiju devedesetih, Milošević kao predsednik Srbije nikada nije bio u Čačku i Užicu. Tačnije, u Užicu je bio nakratko 1988. na večernjoj sednici privredno-političkog aktiva, i nikad više, dok je u Čačak probao da uđe 1992. ali su ga sasuli jajima u Preljini i više nije na to pomišljao. Nakon 5. oktobra umesto nagrade, maltene je stigla kazna.
Napori Velimira Ilića za koridor 11 izvrgnuti su ruglu i sabotirani, iako je za njegovog mandata napravljen civilizovan put na relaciji Borova Glava – Kokin Brod, kao što je izgradnjom tunela (prvog posle Tita) prevaziđena ona sramota od krivine u Ovčar banji.
Vučić je u Vladičinom Hanu naglasio neintegrisanost Srbije, i kao primer uzeo Belu i Bačku Palanku. Između njih, ili između Priboja i Vršca, stepen integracije je realno manji nego između Velenja i Gnjilana u bivšoj SFRJ.
U suštini ni ‘krug dvojke’ ni ‘slavski pojas’ (geografski to su sinonimi, samo je ideološki različito), kao dva pola ‘građanske Srbije’ – jedne posttitoističke i jedne klerikalne, nije zanimala infrastruktura Srbije. Ostaci jugoslovenske elite i njeni derivati žive u Beogradu, ali ne i u Srbiji, iako to ne znači uvek da imaju nešto protiv nje.
Ali i dalje im je bitniji imaginarni YU prostor, dok je ‘slavskom pojasu’ od realne Srbije bitnija ona metafizička u čijoj zavetnosti auto-putevi i pruge, ako baš moraju da se prave, treba da povezuju srpske zemlje, nikako i ‘srpske zemlje’ sa ‘šiptarima i balijama’.
Ovde su ‘beznadežno pomešani car Lazar i Karl Marks, nacija, vera i klasa i to na mitološko epskom nivou, i iz pozicije večne žrtve’. Da, da, to su nekadašnje Vučićeve reči koje zaista deluju nadrealno kad pogledamo u šta se strovalio javni prostor nakon 2016. godine kad počinje ubrzana rehabilitacija julovsko-radikalske Srbije. Da je danas otvaranje ‘Pupinovog mosta’ mislite li da bi Vučić pozvao Đilasa, a i kad bi ga pozvao mislite li da bi ovaj došao? U Preljini pre neki dan nije bilo ni Velje Ilića, kao što nije bio pozvan ni na otvaranje deonice LJig-Preljina.
Da li je posle Vebera i Lajbnica nama zaista potrebna i Ajn Rend? Šta njena oda individualizmu znači u kaljuzi naše sabornosti? Ne znam da li znate (ili da li Vučić zna) za ideju režisera Kokana Mladenovića da se u Knez Mihailovoj ulici, ispred SANU, organizuje performans javnog čitanja ‘Pobunjenog Atlasa’, bez prekida, od reči do reči. Da li bi to dovelo do katarze? Da li bi i naprednjaci čitali posle Vladičinog Hana?
Umesto Ajn Rend, u ‘slobodnoj zoni’, možda bi bilo bolje organizovati projekciju filma ‘Stalker’ Andreja Tarkovskog, jer tu vidimo troje junaka koji zalaze u područje zvano baš ‘Zona’ – koja navodno može ispuniti ljudske najdublje želje. Političku alegorije su nedvosmislene, aplikativne (malo i cinične) za naš trenutak.
Jednom prilikom pitao sam tadašnjeg premijera Srbije Vojislava Koštunicu šta misli po pitanju izgradnje auto-puta do Crne Gore? On je odgovorio da je to veoma bitno, i da je bilo tog auto-puta, nikad se ne bi Crna Gora ni odvojila od Srbije. I Boris Tadić je pozvao Mrkonjića i sačekao ga u kabinetu s mapom Srbije na zidu i konjakom na stolu. Boris jeste koridore trasirao, ali dosovske vlasti (izuzev Velje i Đilasa) pokazale su generalno frapantnu sporost za infrastrukturu. Đinđića ne računamo, kratko je bio na sceni, a verovatno je kapirao ‘aksiom tranzicije’.
Posle Slobodana Penezića, Vučić je srpski političar koji pokazuje najveće interesovanje za infrastrukturu. Čak je nekad citirao i Radomira Konstantinovića tvrdeći da će modernizacija pobediti palanački duh. Bunio se i on protiv ‘Đilasovog mosta’ dok nije shvatio da je to glupo. Uprkos narodnom sujeverju Zorana je morala da seče hrast u Takovu kao što je i Đilas uprkos trockistima sekao platane na Bulevaru.
Uprkos otporima Srbi vole asfalt, vole kad se puši: Slobodan Nešović, novinar koga su Ribnikari iz Ivanjice doveli u Beograd i u Politiku predlagao je da se put od Čačka do Ivanjice zove ‘Klovisov put’ po Mihailu Konstantinoviću Klovisu, ocu Radomira Konstantinovića, koji je bio francuski đak i ministar u vladi Dragiše Cvetkovića koji je podneo ostavku zbog potpisivanja Trojnog pakta. Mihailo (rođenjem vezan za čačanski kraj) je nadimak dobio po Klovisu, franačkom kralju iz dinastije Merovinga koji je postao prvi kralj svih Franaka.
Poznat je kao varvarski kralj Zapadne Evrope, koji postaje hrišćanin i time osniva prvu dinastiju hrišćanskih kraljeva Zapadne Evrope. Uspeva od vođe Salijskih Franaka da postane vladar ogromnog područja od Pirineja i Mediterana do Rajne. Koridor 11 ipak ide ka Ivanjici i Sjenici pa eto i ‘Klovisovog puta’.
Lepa priča, zar ne?
(Danas)
