PIŠE: Slobodan Antonić
Sve političke snage u Srpskoj pristale su, u razdoblju 2005-2009, da se rasformira Vojska Republike Srpske, kao i na to da BiH uđe u NATO. Ali, srećom, danas takođe postoji konsensus svih parlamentarnih staranaka u RS da je NATO neprihvatljiv za Srpsku, a mnogi smatraju da je neophodno razmotriti i mogućnosti stvaranja dodatnih jedinica pod oružjem – poput rezervnog sastava policije.
Srpska se tako, barem što se vojnog pitanja tiče, vratila s ivice provalije na kojoj se našla pošto je 2002. godine krenula u pogrešnom pravcu.
Pošto su 2017. godine sve stranke u skupštini RS usvojile rezoluciju o vojnoj neutralnosti, tokom predizborne kampanje 2018. godine u Republici Srpskoj jedna od tema bila je – ko je kriv za NATO put na kojem smo se našli?
Večernje novosti su, sredinom juna 2018, objavile da u dokumentu ambasade SAD u Sarajevu – „Pozicija SAD u vezi s aktivacijom MAP za BiH“, stoji da je tadašnji član predsedništva BiH, Mladen Ivanić (PDP – Savez za promjene), „glasao za spoljnopolitičku strategiju BiH, koja podrazumeva i članstvo u NATO kao cilj“.
Dva meseca docnije potpredsednik SNSD-a Nebojša Radmanović optužio je Mladena Ivanića da već dve godineradi na ubrzanju ulaska BiH u NATO, a da ga Savez za promjene u tome „sakriva“.
U međuvremenu je opoziciona Srpska demokratska stranka napala SNSD da je „od 2005. godine do danas učinio sve da BiH uđe u NATO“. Najpre je, kažu, Nikola Špirić (SNSD) kao predsednik skupštine BiH, 2005. godine, potpisao Zakon o odbrani BiH u kojem je stojalo da će sve institucije u BiH raditi na prijemu BiH u NATO (čl. 84). A onda je Nebojša Radmanović (SNSD), kao predsedavajući Predsjedništva BiH, u junu 2009, potpisao formalni zahtev BiH za Akcioni plan za članstvo u NATO (MAP).
„Nakon što je Srbija donijela odluku o vojnoj neutralnosti, SNSD je poveo Srpsku u potpuno drugom smjeru“ – pisalo je i u preizbornom saopštenju Saveza za promjene, u kome se komentarisao ovaj Radmanovićev postupak iz 2009. godine.
Takođe je u napadima opozicije apostrofirana i nekadašnja spoljnopolitička savetnica Dodika Ana Trišić-Babić koja je 2014. godine izjavila: „Ja sam za NATO, a Dodika pitajte lično da li je i on”. Ona je svoje stanovište opravdavala rečima da će BiH članstvom u NATO „pripasti modernom svijetu“, ili će, u suprotnom, „postati crna rupa u Evropi“.
Takođe, odgovarajući na optužbe u vezi Ivanićevog potpisa na Strategiju spoljne politike BiH 2018-2023, opozicija je insistirala da taj dokument „ne predviđa članstvo BiH u NATO“, te da je „poznat stav Mladena Ivanića i PDP da u tom smislu treba prije svega pratiti put Srbije“.
S druge strane, Nebojša Radmanović (SNSD) deo odgovornosti za put u NATO prebacivao je na svojevremenog predsednika Republike Srpske (2002-2006) Dragana Čavića (SDS). On je, po njemu, agitovao za ukidanje Vojske RS, „i to je parlament Srpske većinom izglasao. Većinu su tada činili SDS i PDP, a SNSD je bio opozicija i jeste glasao za to, ali ovi koji sada mnogo pričaju o tome tada su bili na vlasti, a bila je to vlast SDS-a. Ne branim SNSD, i mi smo glasali kao i oni. Ali hajde da danas budemo hrabri i kažemo da tada nismo smjeli da pomenemo referendum“.
I to nije netačno. Jer, prema mišljenju stručnjaka, „negde od 2002. godine započinju pripreme za ukidanje VRS“. Iako po Dejtonskom mirovnom sporazumu nije bilo predviđeno da nestane VRS, do kraja 2005. godine zatvoreno je Ministarstvo odbrane Republike Srpske, a VRS je prestala da postoji 1. januara 2006. godine. Zbog toga je trebalo promeniti Ustav RS, što je i urađeno u Skupštini Srpske.
Skupština je ovlastila premijera Peru Bukejlovića i da potpiše Sporazum o prenosu nadležnosti odbrane s RS na Sarajevo.
Zakon BiH o odbrani, sa zloglasnim članom 84 koji se odnosi na ulazak u NATO, donela je pak Skupština BiH, uz glasove poslanika iz SDS, PDP i SNSD. Potpis na odluku NSRS o ukidanju Vojske stavio je tadašnji predsednik RS Dragan Čavić (SDS), a zakon u Parlamentu BiH potpisao je Nikola Špirić (SNDS).
Najlepše od svega je što se do 2004. godine pregovaralo „da entitetima ostanu vojske, kao što je Nacionalna američka garda, a da se osnuje i BiH vojska za mirovne misije“. Ali, nešto se dogodilo 2005. godine – i usledila je kapitulacija političke elite u Srpskoj. Ugašena je Vojska RS i prihvaćen ulazak BiH u NATO.
Posle toga izgledalo je da je stvar svršena. U septembru 2011. godine, zamenik komandanta Štaba NATO-a za BiH, brigadir Džon Andreas rekao je da se „više ne postavlja pitanje da li će BiH ući u NATO, već kada će se to dogoditi – a to je u periodu od pet do deset godina“. Isto je ponovio i sledeće godine. Zatim je i zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Filip Riker istakao da je „integracija BiH u NATO put koji nema alternativu“ i da je „za BiH izuzetno važno da ne gubi vreme“.
No, na sreću, prilike su se promenile. Kao što su 2005. sve stranke u RS pristale na ukidanje VRS, a potom i na NATO, tako su 2017. sve stranke u skupštini RS usvojile rezoluciju kojom su jednoglasno poručile: ne u NATO, a Dodik je još ranije izjavio „da danas ne bih glasao za ukidanje Vojske Republike Srpske“.
Ova promena stanovišta sasvim je legitimna i potpuno dovoljna da se odbije svaki dalji zahtev u BiH za „NATO integracije“. Ipak, podsetimo na još neke anti NATO argumente koji se mogu čuti u RS i u BiH.
Prvo, NATO je, od 30. avgusta do 13. septembra 1995. godine, izvršio agresiju na Republiku Srpsku sa 222 aviona, prilikom čega su bačene 1.024 bombe s ukupno tri tone osiromašenog uranijuma. Posledice tog napada danas su mnogo jasnije nego 2005. godine, budući da je u međuvremenu čitava jedinica italijanskih vojnika obolela.
Drugo, šteta nastala NATO agresijom na Srpsku nikada nije nadoknađena.
Treće, nije jasno od koga bi NATO trebalo da štiti BiH? Od Hrvatske i Crne Gore koje su već u NATO-u? Od Srbije – tako da „NATO-Srbi“ s leve strane Drine treba da pucaju na „neutralne-Srbe“ s desne? Mir u BiH ionako jamče „garanti Dejtonskog sporazuma“ preko Veća za sprovođenje mira koje čine: Francuska, Italija, Japan, Kanada, Nemačka, Rusija, SAD, V. Britanija, EU i Organizacija islamske saradnje koju predstavlja Turska. Šta će na sve to još i NATO?
Četvrto, pristupanje NATO-u, zbog nabavke „komplementarnog naoružanja“ i članarine (koja treba da bude 2% BDP), doneće nove vojne troškove za budžet BiH čija trećina već odlazi na armiju. Ko će to da plati?
Peto, ulazak BiH u NATO praćen je nastojanjem Sarajeva da preuzme vojno zemljište na teritoriji Srpske. Reč je o 23 „perspektivne vojne lokacije“ u RS poput kasarne i poligona na Manjači, u Han Pijesku, Kalinoviku, Bileći, kasarna „Kozara“ u širem centru Banje Luke, itd. Pošto je Srpska počela pružati snažan otpor, ambasada SAD u BiH preporučila je, nedavno, da se ovaj preduslov iz Akcionog plana za članstvo BiH u NATO-u (MAP) „zanemari“. Ali, on u svakom trenutku može ponovo da bude aktiviran.
Sve u svemu, Srbi u BiH nikada nisu želeli u NATO, a sada je i njihova politička elita odlučno protiv – s dobrim razlozima, kao što se vidi.
Naravno da će se pritisci nastaviti. Ali, u vezi ovog pitanja u Srpskoj nema podele među političarima i građanima. To treba iskoristiti i na svako insistiranje neprekidno i odlučno samo ponavljati „tri zlatne reči“: NATO? Neka, hvala!
(sveosrpskoj.com)
