Marija Milošević, ćerka bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, napustila je zemlju 2001. godine. Otišla je odmah nakon što je Milošević izručen Hagu, od tada živi u Crnoj Gori i prilično je, kako priznaje, razočarana odnosom Srbije prema njenoj porodici, te zato ne namerava da više ikad dođe u Beograd.
Ni za ovdašnje medije skoro da nije govorila. Ipak, sada je napravila presedan i, posle 18 godina, odlučila je da, u ekskluzivnom intervjuu za Kurir, govori o stvarima koje i dalje intrigiraju javnost – vremenu vlasti bračnog para Milošević-Marković, smrti svog oca, navodnom bogatstvu, te bivšim prijateljima, devedesetim godinama, 5. oktobru…
Od 2001. godine ste u Crnoj Gori. Kako živite, čime se bavite?
– Meni je, u stvari, strašno žao što sam se uopšte rodila u Beogradu 1965. godine i tamo provela svojih prvih 36 godina. Stalno maštam o tome kako bi bilo divno da tatini roditelji nikada nisu otišli odavde i da je tata bio na moru te godine kad je upoznao mamu, a da je mama došla na letovanje i da su se oni zaljubili i da je mama ostala ovde s tatom. Isto bismo se rodili Marko i ja, i svi bismo bili danas srećni i zajedno.
Jednom ste kazali da nikada više nećete doći u Srbiju. Da li ostajete pri tome?
– Da.
Jeste li vi to ogorčeni na Srbiju?
– E, na ovo pitanje treba da objavim knjigu „Zašto sam ogorčena na Srbiju“.
Viđate li se s majkom Mirom Marković i bratom Markom Miloševićem, koji godinama žive u Rusiji?
– Ne, i to bi bilo najmanje jedno poglavlje knjige „Zašto sam ogorčena na Srbiju“.
Govorili ste svojevremeno, tačnije 2001. godine, da je neko davao pet miliona dolara da vaš otac, bivši predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević, bude uhapšen i izručen Hagu…
– Nisam to ja rekla. O tome se pisalo mnogo. O tome je tadašnji američki ambasador Vilijam Montgomeri napisao i knjigu. Ukucajte u Gugl „pet miliona dolara za Slobodana Miloševića“ i izaći će vam mnogo rezultata, kao „hapšenje Miloševića DOS naplatio pet miliona dolara“, „za hapšenje Slobe uzeli 30 miliona dolara“, „zemunci hteli da Slobu prodaju za pet miliona dolara“…
Mislite da Milošević nije trebalo da se preda?
– Pa on nije uopšte uhapšen zbog Haga. Navodno je uhapšen zato što je novac od carine dao tekstilnim i metalskim radnicima, prema optužbama tadašnjeg upravnika carine Mihalja Kertesa. A tata je dobio garancije od Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića i Milana Milutinovića da neće biti izručen nijednom stranom sudu. To je tako bilo. A onda je, negde u junu 2001, dobio optužnicu od haškog suda, koju nikada nije uzeo. Ostala je tamo da visi u beogradskom zatvoru kad su ga tog popodneva na srpski verski praznik Srbi kidnapovali i neustavno izručili haškom sudu.
Kada ste ga poslednji put videli, čuli? Šta vam je tada rekao?
– U petak uveče, 10. marta 2006. godine, čuli smo se. Rekao mi je: „Sutra ću ti se javiti ranije, jer je subota.“ Nije se javio (Milošević je umro 11. marta 2006, prim. nov.).
Da li i vi, kao i neki drugi, sumnjate u zvanične podatke o uzroku njegove smrti?
– Da.
Čitao sam. Tu se tvrdi da je Milošević otrovan…
– Profesor Andrić u toj knjizi tvrdi da je tata otrovan droperidolom, lekom koji je anestetik i koji „može izazvati ozbiljan rizik od tahikardije i smrti. Droperidol se može dati pacijentu intravenozno, ali kako dolazi u ampulama, može se ukloniti vrh ampule i sipati u hranu. Droperidol vrlo brzo prodire kroz čitavo telo, treba mu manje od dva sata po nekim izveštajima“, piše u knjizi. Takođe, „ako se tome doda neobjašnjivo dugo odlaganje dolaska mrtvozornika (šest sati čekanja) i još četiri sata do prebacivanja do mesta gde će biti sledećeg dana obavljena autopsija – kada se, dakle, sve te okolnosti uzmu u obzir, svaka razumna osoba bi se zapitala da li je ovakvo kašnjenje unapred smišljeno kako bi se inkriminisane supstance degradirale i nestale iz tela“, piše profesor Andrić. A francuski vojni lekar, pukovnik Patrik Bario, kog Andrić citira u svojoj knjizi, između ostalog kaže: „Ovo je nesumnjivo sudsko ubistvo uz pomoć lekara, odnosno – medicinski potpomognuto sudsko ubistvo“. A da je droperidol bio prisutan, potvrđeno je tokom toksikoloških analiza urađenih u Institutu za sudsku medicinu Univerzitetske klinike u Bonu, a rezultat analiza je stigao tek dva meseca kasnije – 11. maja 2006. godine.
Vi niste bili za to da on bude sahranjen u dvorištu kuće u Požarevcu?
– Nisam. Mislim da niko od nas, ni živ ni mrtav, ne treba da bude u Srbiji. Ima latinska poslovica koja kaže: „Nezahvalna domovino – ne zaslužuješ ni kosti moje!“
Javnost je duboko podeljena kada je reč o vašem ocu. Dok je on za jedne heroj, za druge je zločinac…
– Naravno. Javnost je uvek i oko svega podeljena. A gde nije tako? Svuda ima i jednih i drugih. I ne samo u politici nego baš u svemu. A što je neko poznatiji i uspešniji u svom poslu, to ima više i onih koji ga vole i onih koji ga mrze. Dajte mi ime nekog vrlo popularnog i uspešnog a da ga pritom svi vole.
Gde je, prema vašoj oceni, on grešio?
– Pogrešio je što je uopšte bio predsednik te zemlje. Biti predsednik Srbije je posao iz pakla. Koji procenat ljudi koji su u nekom trenutku vodili Srbiju je doživeo duboku starost ili koji procenat uopšte umre prirodnom smrću?
Zašto?
– Sve u vezi s tim je vrlo sumnjivo, počev od toga da njegov tanjir nije smeo da se pomeša s drugim, iako je u svim tanjirima bila ista hrana, pa do toga da „te večeri nisu radile kamere“. Pre dve godine je objavljena knjiga „Anatomija sudskog ubistva“, koju je napisao profesor Vukašin Andrić. On je bio na čelu međunarodnog konzilijuma sastavljenog od lekara iz Srbije, Rusije i Francuske koji su 2005. godine pregledali tatu.
Kako vidite sudbinu njegovog SPS? Ko su pravi Miloševićevi politički naslednici?
– Nema on pravih političkih naslednika.
Jednom ste rekli da su Miloševićevi prijatelji i saradnici zapravo uglavnom bili „kukavice, koristoljubivi, nepošteni, dvolični, beskrupulozni prevaranti“, te da posle 5. oktobra 2000. nisu ni promenili ram na zidu, već su samo ugurali drugu sliku i ogradili se od njega govoreći da su ga jedva poznavali. Na koga tu mislite?
– Ne sećam se da sam to rekla, ali očito da jesam, jer liči na mene, a tako i mislim. Takvi su ljudi. Rade takve stvari. Sećam se kad krajem osamdesetih godina nije moglo da se hoda od pobacanih slika druga Tita, ramova i stakla svuda po hodnicima i stepeništu u zgradi „Politike“, gde sam tada radila. To mi je bilo potresno. Dakle, ljudi su, nažalost, mahom takvi.
Kako ste doživeli 5. oktobar 2000. i pad vlasti Slobodana Miloševića?
– Pa bilo je, najblaže rečeno, neobično da gori Savezna skupština. I u njoj izborni rezultati. A demonstracije ko demonstracije. Toliko ih je bilo. A to je bio državni udar. Države treba da nauče da se brane od udara na sebe. Neke to odlično znaju. Ona nije.
Ostale su nedorečene i priče o tome gde ste vi bili tokom bombardovanja Srbije 1999. Je li tačno da ste bili u Africi?
– Klub se zvao „Košava“, a ne „Afrika“. Nalazio se u zgradi Bitefa. Sve vreme sam bila tamo sa ostalima s Košave koji su tamo želeli da budu od kada smo se iselili iz zgrade, koja je kasnije i bombardovana, a program smo emitovali s druge lokacije. A što se Afrike kao kontinenta tiče, tamo nikad nisam bila.
Na kraju, s ove distance, možete li reći ko vas je, posle svega, najviše razočarao?
– Nikola Antić. Moj bivši najbolji drug, kum, podstanar, po zanimanju ginekolog. Prevarant. Doduše, nije nikakva posebna umetnost prevariti najboljeg prijatelja, nekog bliskog, nekog ko ti veruje, ali jeste posebna prljavština. A trebalo je da mi bude neki znak upozorenja to što se posle 5. oktobra nije javljao dve godine. Uplašio se. I brzo se zbližio s nekim ljudima iz DOS. Posle DOS, opet se brzo zbližio s ljudima iz SNS. Njemu je, u stvari, potpuno svejedno ko je na vlasti, samo mu je važno da je blizu vlasti. Doduše, ima takvih ljudi, ali ja nisam na vreme znala da je on takav. Niti se bori za neku vlast, niti ga interesuje neka ideologija. Samo će se priključiti onima koji su se čvrsto ustalili na vlasti. Drug Tito je na Osmom kongresu Partije lepo rekao: „Nama u Partiji ne trebaju oni koji su u Partiju ušli iz nekih svojih interesa.“
Imali ste nedavno problema sa stanom u Beogradu – prijatelj vam ga je takoreći ukrao. Kako se završio taj slučaj?
– Nije ga „takoreći ukrao“, nego ga je ukrao. I nije mi prijatelj. Prijatelji to ne rade. To je ona osoba o kojoj pričam odgovarajući na pitanje ko me je najviše razočarao – Nikola Antić, koji je u mom stanu držao ginekološku bolnicu i koji me je molio da mu prodam svoj stan da bi ga spojio sa svojim, koji se nalazi tačno iznad mog stana, da bi proširio bolnicu koja je već radila na toj adresi. A posle toga mi je mahinacijama sa svojim ljudima taj stan ukrao.
I dalje se govori o tome da se vaša porodica enormno obogatila devedesetih. Šta je istina?
– Ti što to govore bi se verovatno obogatili da su bili na našem mestu zato što projektuju sebe i pretpostavljaju da i mi radimo ono što bi oni uradili. U psihologiji se to zove projekcija, a narodna mudrost jednostavno kaže: „Lopov za svakog misli da je lopov“.
Kako danas gledate na devedesete? Šta vam je prva asocijacija na taj period? Mnogima su to ratovi, inflacija, likvidacije neistomišljenika…
– Jesu ratovi. Ali ne kod nas u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Jeste inflacija, ali zbog sankcija koje su nam uvedene zbog ratova u susedstvu. A što se „likvidacija političkih neistomišljenika“ tiče, ubijen je ministar Vojske Jugoslavije, ubijen je general policije, ubijen je generalni sekretar JUL, ubijen je direktor Jugoslovenske avio-kompanije… To su bili tatini politički istomišljenici. A vidim da su i dan-danas živi tatini politički neistomišljenici. Toliko o likvidacijama.
(Kurir)
