Bivši fudbaler Milko Đurovski, čiji je prelazak iz Crvene zvezde u Partizan 1986. uzdrmao tadašnji jugoslovenski fudbal, otvorio je dušu za holandske medije.
Rođen u Tetovu 1963, Đurovski je svojevremeno važio za jednog od najtalentovanijih fudbalera u Jugoslaviji, a tokom 25-godišnje karijere je ostao upamćen kao ekscentrična ličnost na i van terena.
“Nezaboravan, neponovljiv, nepodnošljiv, briljantan koliko i lenj”, tako je opisao Đurovskog autor intervjua Marko Timer.
Ako bi se jedna stvar mogla istaći kao njegova glavna karakteristika, to nije ništa u vezi sa fudbalom. Naprotiv, to su cigarete, zbog čega su ga u Holandiji zvali “Mađioničar koji puši”.
“Moj deda Nikola pušio je ceo život. A živeo 92 godine. Jedina istina je da sam pušio i dok sam bio igrač. Pa šta? Jesam i to bez skrivanja. I drugi su znali da povuku dim, ali niko kao ja, pred trenerom. Bez problema sam pušio na stadionu, znajući da me svi posmatraju. Nije to imalo negativan uticaj na moje partije. Možda bi, da sam – prestao!? Svaki fudbaler mora da radi ono što mu prija. Sve dok igra dobro”, kaže miljenik Groningenovih navijača koji je u utorak proslavio 56. rođendan.
“Nisam okusio kap alkohola skoro 20 godina. Igrao sam 1998. mali fudbal za Kanzas u Sjedinjenim Američkim Državama, trošio dosta viskija (poznata je njegova rečenica „led nije da se stavlja na koleno kao što rade doktori, već u viski“), probudio se posle jednog pijanstva i odlučio da više nikad neću konzumirati alkohol. A kad nešto odlučim, toga se držim. Možda ne pijem više zato što sam ludog karaktera”.
Danas živi u Sloveniji, u Mariboru. Nezaposlen je.
“Nisam srećan! Osvrnite se oko sebe. Ulice su skoro prazne. Maribor je mali grad, ljudi ovde baš i nemaju novca. U Titovo vreme sve je ovo bila Jugoslavija, a u Maribor, zbog blizine Austrije i Italije, narod često dolazio, međutim, posle raspada države, mnogi su otišli u inostranstvo. Samim tim i novac je ispupman iz grada. Umorio sam se. A i ostario. Pazi, prijatelju. Do 20. godine razmišljaš kao dete, do 35. ti se život čini lepim, kao da ti je ceo svet pod nogama. Onda postaješ porodični čovek, supruga i deca su prioritet. A posle 50. život je – katastrofa! Videćete kad prevalite pola veka, setiće te se mojih reči. To je onaj period života kad se lagano primičete kraju. Sve vas boli, nervira… A znate šta mi je sad najbitnije? Da se duhovno osećam sjajno. U mislima sam i dalje mlad. Živim sa suprugom Andreom”, prenosi Milkove reči “Mozzart sport”.
“Rano ustajem, pijemo kafu ili čaj, ona ode na posao, a ja u kafić. Opet na kafu ili čaj. Iz jednog kafića u drugi, opet na topli napitak, pa se vratim kući. Sve polako. Gledam televizijski program. Kad se Andrea vrati s posla, obično nešto skuva, u 19 časova gledamo vesti i opet popijemo kafu. Zatim film i pravac na spavanje. Umoran sam. Dižem se u šest svakog jutra i sve iz početka. Čaj ili kafa. U Mariboru je svaki dan nalik prethodnom. To je problem. Tako je dosadno. Lep je grad, znaš, ali za one koje imaju po 70 godina. Jedva čekam da odem na Tajland, u posetu sinu, da pobegnem od rutine. Dobro je što Mario ne igra u zemljama okruženja, jer bi ga uvek poredili sa mnom, što nije u redu. Prvo, zato što nismo isti tipovi igrača. On je vezista, ja sam bio napadač”.
Voleli su ga i “delije” i “grobari, Makedonci, Slovenci pa i Holanđani gde je proveo tri godine u Groningenu i postigao 28 golova na 71 ligaškoj utakmici. U Holandiji i dalje pamte anegdotu sa priprema u Španiji. Tim je pobegao iz hotela u restoran, a kada je rano ujutru kapiten pozvao konobara šokirao ga je odgovor: “Sve je plaćeno”.
“Takav je običaj kod nas. Jedan plaća za sve. To nije čudno, nego normalno. Ujedinilo nas je što smo noću bežali iz hotela u provod. Jedne prilike nas trener ‘provali’, te kaže ‘kad sam vas video kako preskačete terasu i verete se po drveću, uplašio sam se da ćete polomiti koske, od sad idete na glavna vrata’. To nas je zbližilo, postali smo drugari, pravi tim, bilo baš je teško savladati”.
Kao igrača posebno su ga motivisali derbiji.
“Igrao sam bolje protiv najvećih timova. Ne zato što sam bio posebno inspirisan, već zato što sam voleo velike utakmice, pred krcatim tribinama, pod ogromnom tenzijom. A kad je trebalo da gostujemo RKC-u dočeka nas 1.000 ljudi!? Nije to to. I u Partizanu sam najviše voleo mečeve protiv Crvene zvezde, splitskog Hajduka i zagrebačkog Dinama. Da se na njima pokažem”.
Zbog svog karaktera je bio “miljenik” i žute štampe, pre svega što je viđan i u društvu “problematičnih” osoba.
“To je bilo normalno. Svaki fudbaler u Beogradu tog vremena je imao nekog, ništa drugačije nije ni sada. Mnogima je bilo zabavno i interesantno da se nalaze u društvu igrača. Arkan, sećate se njega? Bio je jedan od onih koji su fanatično podržavali Crvenu zvezdu. Nije mi bio problem da se nosim sa žestokim momcima, niti sam ih se ikad plašio. Ako im se svidiš – svidiš im se. Mafijaški bosovi su inteligentni tipovi. Voleo sam da pijem, pušim, odem povremeno u kazino, ali nikad se nisam drogirao. Priče o krijumčarenju zlata, kockarskim dugovima, novcu na crno i tako dalje nisu tačne. Tužio sam holandske medije koji su to objavili i naravno da sam dobio odštetu”.
Kao što smo već naveli, zauvek će ostati upamćen i po transferu sa “Marakane” na “JNA” u leto 1986.
“I danas se navijači Zvezde ljute na mene. Kad izgovorite moje ime u njihovom društvu, znate šta kažu? Pih, katastrofa. Pljunu na patos. Sve što sam uradio za njih, sve golove koje sam postigao, ništa od toga ne važi. Da sam opet u situaciju da pređem iz Zvezde u Partizan učinio bih isto. Možda potezi koje sam vukao nisu bili najbolji za mene, ali se nikad nisam kajao. Jednostavno, u Zvezdi me nisu tretirali pravedno. Obećavali su dosta, malo toga ispunili. U jednom trenutku mi je prekipelo. Zato sam otišao u Partizan, možda da bih naterao Zvezdu da pati. Bio sam jedan od prvih koji se odlučio na takav korak. Razumljivo, prihvatio sam nezadovoljstvo navijača”.
Taj transfer mu je jednom napravio veliki problem.
“Policajac navijač Partizana mi je sredio lažnu vozačku dozvolu. Izgledala je kao prava, jedno što broj nije bio ispravan. Vozio sam bez problema dve godine, dok me nije zaustavio drugi policajac, navijač Zvezde. Očigledno nije mogao da mi oprosti. Otkrio je da je dozvola lažna. Mada, imam utisak da me neko izdao. Po propisima je trebalo da odležim u zatvoru šest do osam meseci, međutim, baš u tom periodu završen je transfer u Groningen i sve je sređeno, čak nisam morao ni izjavu da dajem”.
Iako se penzionisao još 2005. i dalje živi od fudbala. Bukvalno. Zahvaljujući bronzanoj medalji na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. dobija penziju od 400 evra mesečno.
“To je pokazatelj poštovanja prema generaciji koja je osvojila medalju. Lep je to novac za život u Sloveniji. Naravno, i supruga Andrea radi u kompaniji za prodaju voćnih sokova. Bila je sjajna košarkašica. Osam puta reprezentativka, prestala je u 23. godini, kad je srela mene. Vreme je da i ja nađem neki posao, u suprotnom ćemo zapasti u probleme, pošto nas samo režije koštaju 600 evra. Možda Mario može nešto da mi sredi nešto na Tajlandu”, našalio se Milko.
Ipak, novac nikad nije bila stvar koja ga je motivisala i “pokretala.
“Nikad me nije interesovao. Ni dok sam igrao, ni sad. Kristijano Ronaldo može da ima 300.000.000 evra na bankovnom računu, ali ne može, kao ja, da sedi u kafiću i da mu niko ne smeta. Uživam u slobodi. To je moj život. Tako živim sad, isto kao i dok sam igrao, bilo u Jugoslaviji, bilo u Holandiji. Svakog meseca dobijam tih 400 evra zbog osvajanja bronze na OI, ali sem toga, šta mi je fudbal doneo u materijalnom smislu? Ništa!”
Kada se pomene ime Milko Đurovski, mnogi će reći – protraćen talenat.
“I u Jugoslaviji su pričali da nisam postigao dovoljno imajući u vidu mogućnosti. Ali, pazite: odigrao sam oko 300 utakmica za Crvenu zvezdu, 200 za Partizan, još stotinjak za Groningen. Dakle, 600 mečeva za klubove. Plus za reprezentaciju Jugoslavije i Makedonije. Davao sam golove, igrao evropske utakmice, osvajao trofeje, imam i broznu sa Ol. Bio sam najbolji strelac Groningena u jednoj od najboljih sezona tog kluba. Nisam igrao za Barselonu ili Real Madrid, mada sam i bez toga zadovoljan postignutim. Dok ste aktivni, od vas traže neprestano da igrate. Čak i kad su vam kolena povređena. Nisam iz te priče. Oduvek sam radio šta je najbolje za mene. Ako igraš kako oni sviraju kazaće ‘sjajan mali’. Suštinski, nikog neće biti briga u kakvom ti je stanju telo kad više ne budeš mogao na teren. A kad okončaš karijeru samo te odj**u. Jeste fudbal lep, bar je bio dok sam ja igrao, ali sve oko njega je sra*e. To više nije moj svet. Bolesno je. Novac ga je uništio”.
Holandski novinar zaključuje da bi lako mogao da napiše autobiografiju.
“Bio bi to bestseler”, zaključuje Đurovski.
(B92)
