Predrag Miki Manojlović ni u 69. godini na razmišlja o penziji. Upravo u Berlinu predstavlja svoj najnoviji film. I za DW govori o „filmu kao oružju“, o angažovanju glumaca u politici i – o Kosovu.
Film „O mašinovođi koji je tražio ljubav“ nemačkog reditelja Fajta Helmera moderna je bajka o azerbejdžanskom mađinovođi koga glumi Miki Manojlović, i koji preko grudnjaka koji se slučajno zakačio za brisače njegove lokomotive traži ljubav svog života.
Osim neobične priče, film je po još nečemu specifičan: u njemu se ne govori.
Baš mi je i to bio najveći podsticaj da radim na ovom filmu. Zato sam i radio. Ovo je vrlo hrabar film. Polu bajka, polu stvarnost.
Rekli ste jednom prilikom da je Francuska jedina zemlja koja pokušava da odbrani „autonomiju duha“. Pritom ste mislili na filmski izraz. Kakva je danas situacija? Da li je Francuska još uvek usamljena u toj borbi za evropski filmski identitet? Ili tu i Nemačka u međuvremenu igra neku ulogu?
Pa u međuvremenu su to shvatili i Nemci, iako su osamdesetih oni bili ti koje je pregazila američka filmska industrija. U osamdesetima je bila velika razlika koje ste filmove mogli da vidite u Nemačkoj ili Italiji s jedne strane, ili u Francuskoj koja se aktivno branila protiv tog talasa koji je dolazio s one strane Atlantika i radili su na tom, evropskom, filmu. A i dalje mnogi evropski reditelji i glumci žele u Holivud, jer je novac veći. Ali ja moram da kažem da ovaj evropski novac uopšte nije loš.
Dalji problem je bilo ukidanje bioskopskih dvorana i ti multipleksi u koje kad ulaziš kao da ulaziš u šoping mol. I kad izađeš iz bioskopa teraju te da kupuješ. I tako se stvara novi čovek s novim potrebama. Mislim da je film, i ovo uopšte nije preterivanje, veliko oružje SAD.
Evropske kinematografije već odavno međusobno sarađuju. U poslednje vreme to je slučaj i s kinematografijama iz zemalja nastalih raspadom Jugoslavije. I ove godine se na Berlinalu pojavljuje nekoliko takvih filmova. Kako gledate na taj razvoj?
Pa to je jedni izlaz. Gledajte, u Jugoslaviji je jedan film, ako je bio dobar, mogao da ima i do dva miliona gledalaca. Sada se tržište smanjilo i filmske dotacije su se smanjile. I sada se ta saradnja vraća, što je dobro, jer jedino tako mogu da se ostvare neki projekti. Zato možemo i da kažemo da, kada je u pitanju područje bivše Jugoslavije, nacionalne kinematografije više ne postoje. One postoje samo u okviru koprodukcije.
Ex-YU kinematografija je poslednjih godina u inostranstvu poznata više-manje po jednoj tematici – ratu, iako je od njega prošlo gotovo četvrt veka. Kako to objašnjavate?
Prvo ta neka moda akcionog filma u kojem se na nasilni način napušta svet, i koja je uvezena iz SAD, i u šta spadaju i ratni filmovi, ostavila je traga i u evropskoj kinematografiji. A mislim i da ratne teme na nacionalnim nivoima lakše dobijaju novac.
Ako pomislim na sve ratne zločince, oni za koje znamo, i oni za koje ne znamo, onda postoji osećaj da ta nekakva pravda nije izvršena i da zato ostaje neka trauma iz rata. I o tome se i govori, rat je tamo još uvek tema. A ako govorimo o interesu za rat spolja, rekao bih da to ima veze sa činjenicom da su i oni doprineli ratu. Ne toliko koliko mi, ali su ipak doprineli. Ja lično nemam potrebu za ratnim filmovima, ja volim da čoveka prikažem na drugačiji način.
To je i jedan politički stav. Kako vi gledate na politički angažman glumaca i umetnika generalno. Eto, u Srbiji smo upravo svedoci jednog takvog procesa.
Naravno da smo i mi politički umešani. Evo dok se te stvari događaju u Beogradu, ja u Zagrebu igram Kralja Lira u Hrvatskom narodnom kazalištu. I to je politika. Otvaranje HNK u trenutku kada je desnica jaka.
Gledajte, za politiku su potrebni mnogi darovi, a glumci, ako su inteligentni – a ima i takvih, ne mnogo, ali ih ima – su pre svega senzibilni. Oni vide kada se nešto događa. Međutim glumci, i ne samo glumci nego i umetnici, su i impulsivna bića, ali politički deluju nezrelo. Glumci su na početku prepoznatljivi i zato su svi bili iskorišćeni. Devedesete pa kasnije. Sve partije su iskoristile umetnike.
A onda su demokrate kada su došle na vlast donele zakone koji su uništili pozorište. Oni su išli na tržišnu kulturu, a to ne ide u tako siromašnoj zemlji. Odnos prema kulturi odredio je njihov kasniji poraz. Demokrate ne vole kad čuju takvu kritiku, ali to je tako.
Dakle umetnici se iskorišćavaju na početku. A tako će biti i sada. Ne želim ništa mnogo da kažem ali: opozicija sada, ona nema program. Tako da je njihov protest uzaludan. Oni protestuju zbog 31-ne stvari.
Spomenuli ste jednom anegdotu kako je vaša baka, Francuskinja, bila ljuta kada je Francuska dala nezavisnost i priznala Alžir. Kako bi Vi reagovali da Srbija prizna nezavisnost Kosova?
Sećam se toga, baka je bila jako ljuta. Ja ne bih bio ljut da Srbija prizna Kosovo. Drugo mislim da sa svim greškama koje su pravljene u poslednjih 110 godina sa srpske strane prema Albancima i obratno, sa svim albanskim i srpskim slabostima, politika nasilja nikada ne dovodi ni do čega. To se i pokazalo.
Ovo što se sad događa nije kraj. To je neverending stori. Treba naći neko rešenje, ali ga trenutno nema na vidiku. Teško je to. Ne smemo da zaboravimo da je srpska država tamo stvorena. Mi plaćamo danak kada je u Balkanskim ratovima srpska vojska došla do Drača i radila tamo zločine, pa onda napadi Albanaca na srpsku vojsku krajem Prvog svetskog rata, itd, itd. Dakle imamo tu problem kokoške i jajeta. I onda nasilje Rankovića kasnije. Ništa se ne rešava nasiljem. I zato smo došli do ovoga gde smo sad.
(Dojče vele)
