PIŠE: Zoran Panović
Verovatno bi i Danas, kad bi ministar vojni Aleksandar Vulin to ponudio, objavio plaćeni megaposter Ministarstva odbrane na kome bi se našli remontovani ‘migovi’ na srpkom nebu.
Ali, sumnjam da bi Danas iz patriotskih razloga samoinicijativno objavio takav poster. Pomalo jeste otužno kad listovi koji imaju dovoljno razloga da ih neko nazove liberalnim i građanskim, preteraju u patriotizmu i domoljublju. Upravo je prošle godine zagrebački Jutarnji list otišao korak dalje u domoljublju i na dan ‘Oluje’ čitaocima poklonio megaposter sa naslovom ‘Čuvari hrvatskog neba od 2020. godine – F-16 Oluja’.
Storija oko nabavke tih famoznih izraelskih F-16, nakon blokade SAD, pretvorila se u agoniju, da bi nedavno hrvatska Vlada službeno poništila odluku o njihovoj nabavci čime je postao besmislen (sem kao tiražni žurnalističko-propagandni ‘artefakt’) megaposter Jutarnjeg lista. Doduše, negde u vreme ovog dara čitaocima, Miljenko Jergović je simpatično, s onom svojom finom ironijom, opisao psihološki sklop sadašnje Hrvatske, u koji se markantno uklapaju ta dva starca (F-16) s postera koje treba da čuvaju hrvatsko nebo.
Hrvatska naravno ne odustaje od kupovine aviona, a kako stvari trenutno stoje, moguće da se premijer Plenković i ministar vojni Krstičević opredele za Block 70/72, kao varijantu F-16. Eskadrila Blockova višestruko je skuplja od eskadrile izraelskih Baraka, smatraju stručnjaci. Biće interesantno videti da li će do ovog avgusta i godišnjice ‘Oluje’ biti postignut neki dogovor i da li će Jutarnji list objaviti novi megaposter sa novim avionima. Čak je neverovatno da srpski patriotski print do sada još nije objavio megapostere sa novodobijenim ‘migovima’. Zar nisu za megaposter idealni ‘migovi’ koji su dočekali i nad srpskim nebom pratili Putinov avion prilikom nedavne posete.
Sigurno da najmanje šanse danas ima ideja karićevskog tipa da je Hrvatima i Srbima umesto ‘fantoma’ i ‘migova’ bolje da kupe traktore pa da oru Slavoniju i Vojvodinu. Baš ovih dana kad su Merkel i Makron potpisali u Ahenu novi sporazum o jačanju nemačko-francuskih odnosa da bi poslali pozitivnu poruku EU oslabljenoj porastom nacionalizama, još vidljivija postaje činjenica da su Srbija i Hrvatska propustile šansu da budu Francuska i Nemačka ovog dela Evrope, a što ne znači da će propustiti šansu da budu Indija i Pakistan evropskog jugoistoka. U tu svrhu poslužiće naši ‘migovi’ i njihovi neki novi ‘fantomi’ kad stignu.
Francuska i Nemačka su se složile da prošire Jelisejski ugovor o posleratnom pomirenju. Pazite, taj ugovor je potpisan 1963, dakle 18 godina od kraja Drugog svetskog rata. Skoro četvrt veka od kraja poslednjeg srpsko-hrvatskog rata, sporazum sličnog značaja (proporcionalno) između Srbije i Hrvatske je nezamisliv. Naprotiv, ma koliko godina da prođe, svaka godišnjica iz poslednjih balkanskih ratova pojačava utisak da se rat mnogo kasnije završio (ili se mentalno uopšte nije završio). Tabuizirani narativi sprečavaju perspektivu prosvećenog antijugoslovenstva, a hladni mir je višedimenzionalan s činjenicom da sam pre neki dan sa jednog kafanskog zvučnika na zavejanom zlatiborskom potezu Draglica-Tripkova slušao Mišu Kovača (‘Ostala si uvek ista’), razmišljajući da li je moguće da u 21. veku, posle svega cementiranog u narativima, u Varaždinu tuča može da izbije na nastupu Mitra Mirića.
Pre potpisivanja sporazuma iz 1963. De Gol i Adenauer proveli su pet godina raspravljajući o različitim temama i spremajući se za taj korak. Doduše, proces je ubrzala i sovjetska pretnja, ali takvu srpsko-hrvatsku diplomatsku ‘petoletku’ nemoguće je zamisliti. Sem, možda, kad bi Palma i Bandić bili na čelu dve države.
Vučićev marketing ume dobro da iskoristi i najopskurniju neoustašku provokaciju, kao što je nedavno pismo pretnje Vučiću i podrške protestima opozicije (!?), i to rukom pisano, ali je Vučiću sigurno draže kad mu komplimente uputi Davor Ivo Štir, bivši šef hrvatske diplomatije i jedan od ideologa HDZ ( ‘Nova hrvatska paradigma’). Pre neki dan zagrebački Globus objavio je novi Štirov politički esej u kome on drugi put za kratko vreme analizira Vučićevu Srbiju. Doduše, ovaj drugi tekst, za razliku od prvog, nije direktno posvećen Vučiću već hrvatskom snalaženju u urušavanju međunarodnog poretka.
Prošlog oktobra Štir nije propustio volej, kao što je bilo smušeno Vučićevo podsećanje na Miloševića u poslednjem govoru u Kosovskoj Mitrovici, koji je bio pompezno najavljen, a koji u smislu ‘platforme’ danas slabo šta znači. Dakle, iza opštih propagandnih mesta o ‘rehabilitaciji Miloševića’ (hegemonizma), Štir je upozorio na moguće posledice Vučićevog ‘povijesnog dogovora’ s Albancima i na njegovu ‘neupitnu poziciju promotera balkanske verzije neliberalne demokracije’. Odnos Vučića i Merkelove odavno je propagandno mitologiziran. Sa poslednjim susretom u Davosu, srpski predsednik je probao da osveži mit, podsećanjem da se Angela čudi zašto je češće ne zove. Cinični dušmani kažu da bi je zvao kad bi imao da joj kaže ono što ‘keva’ i dalje čeka da čuje.
Štir je prošle godine u Globusu pokazao da razume ‘paradoks Merkel’ povodom Vučića, kao što je i Vučiću verovatno imponovalo onomad što Štir upozorava na ojačalu Srbiju, pa je dotični bio pomenut čak i na Svetu Petku u stranačkim prostorijama u ‘Starom Merkatoru’ na Novom Beogradu. Gde je simbolički nazočio u marketinške svrhe. I njegov poslednji tekst odjeknuo je ‘na dvoru’, a jedan poznavalac situacije i raspoloženja mi kaže da mu se čak čini da bi Vučić u sebi voleo da mu Štir bude savetnik. Čitajući hrvatskog ideologa, politički psihoanalitičari bi zaključili da on maltene žali što Hrvatska nema jednog Vučića da je sprovede kroz bespuća povijesne zbilje urušavanja međunarodnog poretka: Tramp zagovara demontažu globalizma, fragmentacija EU (Nova hanzeantska liga, Višegradska grupa…)
Oktobra prošle godine Štir je čini se dobro ukalkulisao posetu Putina Beogradu, ali nije predvideo demonstracije koje ipak destabilizuju Vučića. Ovoga puta Štir ističe da se Srbija profiliše kao ključni regionalni akter zbog ‘ekspanzionističkog mentaliteta te određenog institucionalnog i državnog kapaciteta’.
Iz teksta od prošle godine znamo da je Beograd (shvativši moć Putina i realizam Zapadu) krenuo u stvaranje vlastite interesne sfere: To nije nova Jugoslavije, nego ponovno pretvaranje Beograda u regionalni centar s presudnim autoritetom za regulisanje odnosa unutar sfere koju je Tim DŽuda u Ekonomistu nazvao ‘jugosferom’.
Citat od ove godine je pregnantan: ‘S propašću koncepta ujedinjene Evrope Hrvatska postaje ranjivija: Srbija izrasta u ključnog aktera na Balkanu. Hrvatska sebe ne vidi na Balkanu, ne želi i ne može biti lider te regije niti njezin vodič prema EU. No ona mora voditi aktivnu politiku balansa snaga kako bi se izbjeglo stvaranje hegemona na Balkanu’. U BiH posebno.
Uz prisan odnos Hrvatske prema Srednjoj Evropi Štir ponovo naglašava jačanje Jadranske trilaterale s Albanijom i Crnom Gorom koju je Hrvatska inicirala u Splitu 2017, kao jednu od preventivnih mera za bolje geopolitičko snalaženje.
U jednom od bizarnih rukavaca retuđmanizacije, Štir pretenciozno proba da Tuđmana (iako je on bio sinteza generalisimusa Franka i maršala Tita) dovede u vezu čak s Kenedijem pa se na Kenedijev citat – ‘nacija ne može biti jača u inozemstvu nego kod kuće’, skoro odmah nadovezuje jedan Tuđmanov kao finale teksta – ‘imamo svoju Hrvatsku, naša je i bit će onakva kakvu sami želimo’.
Sa ritualnim aluzijama na Načertanija Ilije Garašanina ‘iz 19. stoljeća’ uvek je lakše čak i jednog Tuđmana predstaviti kao zastupnika principa Europe whole and free. Jer to naravno Milošević sigurno nije mogao biti. Štir vešto koristi meki trbuh svake srpske politike – homogenizaciju na politici izrasloj iz ‘antibirokratske revolucije’. Da li Hrvatska opsesivno precenjuje Srbiju, njen unitarni nagon, ili što mi jedan regionalni teoretičar zavere kaže – ovo su samo perfidne ‘ložane’ za Vučića.
Iako ih ne pominje, sudeći i po novom Štirovom tekstu borbeni avioni su Hrvatskoj podrazumevajući, kao i mera odvraćanja jer, kako kaže autor, erozija evropske politike proširenja znači da se otvorena pitanja sa Srbijom neće moći uspešno rešiti u okviru pristupnih pregovora s EU. Uprkos pesimizmu, tračak nade treba tražiti u Štirovoj konstataciji da je sada povoljnije vreme za uređivanje odnosa sa Srbijom nego što će biti za nekoliko godina.
Kad svi kompletiramo eskadrile, a mi u Srbiji popravimo i medijsku situaciju kako je obećao Vučić na famoznom panelu u Davosu.
(Danas)
