Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona i šef Misije Republike Srpske u SAD, kaže za „Alo!“ da se kod nas precenjuje važnost Trampovog pisma poslatog Vučiću i Tačiju.
On otkriva da je pismo pisano pre zaoštravanja odnosa između Beograda i Prištine, ali i naglašava da Srbija ne treba da hrli u zagrljaj ni Moskvi, ni Vašingtonu, već da vodi politiku utemeljenu na svojim nacionalnim interesima.
– Pismo je smišljeno još kada je priča o razgraničenju bila vrlo aktuelna. Tada su neki funkcioneri srednjeg nivoa vlasti u Stejt departmentu i Savetu nacionalne bezbednosti videli priliku da ohrabre Vučića i Tačija i da se u njihovoj javnosti stvori slika o američkoj podršci.
O toj ideji se sporo odlučivalo zbog podeljenosti mišljenja u administraciji i zbog toga što se taj problem nalazi na periferiji američkog interesa.
Znači li to da smo dobili bajato pismo?
– Realizacija pisma je potrajala i stiže pod znatno promenjenim okolnostima u odnosima između Beograda i Prištine. Jednostavno, ne verujem da je sam predsednik Tramp odlučan da se direktno uključi u rešavanje ovog problema, ali ipak jeste spreman da simbolično podrži napore svoje administracije.
Mislite li da je režim u Prištini namerno povukao poteze neprijateljske prema Srbima i Srbiji kako bi nas naterao na kompromis? Kolika je u tome uloga sponzora sa strane, da li su im oni savetovali da to učine?
– Već duže vreme tvrdim da je vreme na strani Srbije i da su u Prištini svesni da svaki dan koji prođe smanjuje podršku političkog establišmenta u Vašingtonu za njihove maksimalističke ciljeve. Unilateralni potezi govore da Tači prvenstveno želi da ostane relevantan pregovarač za međunarodnu zajednicu, a istovremeno svi albanski politički lideri žele da privuku veći američki angažman. Albanci su računali sa činjenicom da se u ranijim takvim slučajevima američki establišment uvek čvrsto stavljao na njihovu stranu i uvek su uspeli da pritisnu Beograd na veće ustupke nego što bi dobili u okviru sporazuma posredstvom EU. U pozadini njihove odluke je uverenje da je Trampova administracija već značajano oslabila ulogu SAD na prostoru Balkana, a sa njom je oslabila i podrška koju su uživali kosovski Albanci.
Mislite li da Srbija u ovoj situaciji treba oberučke da prihvati zagrljaj SAD ili da ipak insistira da se u pregovore uključe Kina i Rusija? Koliko je uopšte realno da se pregovori vrate pod okrilje UN?
– Mislim da Srbija ne treba da žuri u zagrljaj SAD, niti prema bilo kakvom rešenju koji diktira kriza koju je namerno izazvala Priština. To bi u Vašingtonu i Briselu, a pogotovo u Prištini, bilo shvaćeno kao indikacija slabosti Srbije i potvrdilo bi da radikalni unilateralni potezi Prištine mogu da promene okolnosti na terenu u njihovu korist, a na štetu svih ugovorenih rešenja i obećanja koja su postignuta kroz briselski proces. To bi značilo da je briselski proces mrtav, a da su albanski lideri uspeli da nametnu maksimalističke ciljeve na vrlo jeftin način. To bi mnogo više, barem simbolično, Ameriku uvuklo u ulogu medijatora, a to bi pod sadašnjim okolnostima bilo veoma loše. Albanci bi to koristili kao percepciju svoje snage i prikazivali bi sve što se dešava kao volju Vašingtona i predsednika Trampa. Zato je vrlo važno da vlast u Srbiji bude strpljiva, da izdrži trenutni pritisak usled radikalnih poteza Prištine, da se čvrsto drži Rezolucije 1244 i da ne popušta pod pritiskom.
Ukoliko zaista dođe do mirovne konferencije, da li će to za Srbe biti novi Dejton ili novi Rambuje?
– Ne verujem da je mirovna konferencija moguća pod sadašnjim okolnostima, pogotovo jer SAD početkom sledeće godine ulaze u mnogo dublju i ozbiljniju unutrašnju krizu. Kada zasedne novi Kongres sa demokratskom većinom u Donjem domu, tek će početi politički cirkus sa ozbiljnim pokušajima opoziva predsednika Trampa kroz Donji dom Kongresa. Naravno, glavna tema će biti i odnosi sa Kinom i Rusijom. Uz to, dominantna tema će biti veliki rat koji se vodi zbog izgradnje zida na južnoj granici SAD, a to će ostaviti vrlo malo prostora za druge probleme. Mislim da je i ono malo prostora koje je bilo otvoreno za Balkan naglo i brzo nestalo.
Mislite li da bi Tramp mogao podržati razgraničenje, odnosno podelu KiM?
– Sama izjava gospodina Džona Boltona, savetnika za nacionalnu bezbednost, da je Amerika spremna da prihvati takvo rešenje je formalno otvorila i prostor za takvo rešenje. Tako da ako se dođe do dogovora Beograda i Prištine, možemo sa velikom sigurnošću biti uvereni da bi predsednik Tramp i njegova administracija to podržali.
Da li Rusija ima želje i snage da čvrsto stane uz nas?
– Ne treba žuriti ni u zagrljaj Moskve. Jednostavno, ni Amerika, ni Rusija nemaju neke značajne interese da ulaze preduboko u probleme Balkana. Treba voditi pametnu politiku koja koristi percepciju bliskosti Beograda i Moskve, ali koja se izgrađuje na temelju odlučne sopstvene politike koja se jasno definiše u kontekstu srpskih nacionalnih i državnih interesa. Takva politika otvara mogućnost za mnogo bolju saradnju i sa Vašingtonom, a pogotovo ako se koristi trenutna snaga već uspostavljenih dobrih odnosa sa Rusijom. Dodao da treba da imamo isto takav pristup i prema EU.
(Alo)
